Пише: Мирослав Лазанки Гледао сам пренос суђења у Хагу и било ми је мучно. Претпостављао сам каква ће бити пресуда генералу Младићу, да ли доживотна, или 40 година затвора, уосталом, то је свако могао да погоди. Тешко је из удобне комоције Београда оцењивати понашање генерала у судници током судског процеса и на дан изрицања пресуде. Ако је уопште био у стању да контролише своје понашање, морао је остати миран. Разумем његово огорчење, али све ово са његовим хапшењем и после тога није било нимало генералски. Генерал Ратко Младић је морао да зна да је после 5. октобра 2.000. године било само питање времена када ће бити испоручен Хагу. Морао је да претпостави да у Србији нема те силе која ће то спречити, да је у српској историји „приношење жртве Стамболу“ општепозната ствар. И сада ми није јасно зашто је дозволио да буде ухваћен у некаквом бедном собичку у некаквом дворишту у једном банатском селу. Хрватски генерал Анте Готовина, који нема озбиљно војно образовање, осим курса за обичног наредника француске Легије странаца, ухапшен је на Канарским острвима током вечере у најскупљем ресторану са прелепом љубавницом, између два залогаја јастога и флаше најбољег шампањца, барем је тако гласио извештај шпанске полиције. Господски. А генерала Младића су ухапсили, такорећи, у „кокошињцу“. Власт која је то тако свесно урадила бедно је понизила не само Младића, већ и српску војску. Зарад пуког опстанка на власти.
Знам, многи ће сада рећи да је управо генерал својим поступцима у рату понизио српску војску, али од оног Маршаловог „чувајте међунационалне односе као зеницу ока свог“, од петокрака, кокарди, брада, шиљатих усташких капа, турбана и белих кечеа, до оне Крлежине о „мајмунима који су запалили џунглу и гори им реп, а и даље се играју на грани“, и није прошло много времена.
Јер, који је то „капитал“ народима бивше Југославије, породицама погинулих и убијених у овим ратовима донела првостепена пресуда генералу Младићу и Радовану Караџићу? Бошњацима и Хрватима да су они били у праву? Сатисфакција, освета, осећај правде? Шта дугорочно имају од тога? Ништа. Своју државу? Стварно? Србима, да су неправедно оптужени и сатанизовани? Да буду због свега тога фрустрирани и огорчени? Шта дугорочно имају од тога? Ништа. А морамо и даље да живимо једни поред других...
Да ли је „капитал“ те првостепене пресуде у Хагу могући гест будућег великог помирења? По свему виђеном до сада, нема од тога ништа, јер индивидуална кривица на овим просторима увек има своје српско, хрватско, бошњачко, или албанско име. Да ли су се онда пресуде Србима у Хагу претвориле у још један прилог ономе што би Хегел назвао „лошом бесконачношћу“? Или је Хаг, пред своје затварање, само оставио нови барут и фитиљ већ познате политичке радионице?
Док постоје нације, постојаће и међунационални проблеми. Српски социјалисти су још 1917. године апеловали како „не треба идентификовати народе са онима који њима управљају“. После ове најновије пресуде из Хага, политичке фиксације још су једном нашле свој израз на просторима некадашње СФРЈ. Морална картографија нових демократских држава бивше СФРЈ не познаје језик аргумената и чињеница, само језик и зов национа. Инструментализација жртава у пропагандно-националне сврхе, покушај шока на историјске слике. Покушај да се српској нацији заувек упише генетско-политички код геноцида.
За мир и помирење потребна је истина. Историју не можете тек тако мењати, а и памћење може некада да има различиту геометрију. Холанђанин Кес Вибес је шест година радио у Холандском институту за ратну документацију и написао до сада најопширнију студију о Сребреници: 900 сведока, 3.496 страница. Објављена у априлу 2002. У студији је и део о испорукама наоружања демилитаризованој зони Сребреница. У почетку авионима „Иран ера“ у Тузлу, а касније америчким Ц-130 „херкулесима“. Фини рад западних тајних служби у БиХ. Директно оптуживање Пентагона за наоружавање 28. дивизије армије БиХ у демилитаризованој зони Сребреница. У студији је и детаљ како су норвешког официра, из састава „плавих шлемова“, три америчка официра одвела једног дана на балкон петог спрата једног хотела у Загребу „да му покажу панораму Горњег града и да му укажу да није лепо да свашта прича около“.
