Правда

Александре Леонидовичу, хвала Вам на љубазности да разговарате са нама. Недавно сте посетили Београд – Ваша посета је била поводом трећег циклуса предавања на Школи геополитике Александра Дугина, која се одржава у Београду. Шта мислите о студентима и да ли мислите да се из овога могу изродити друге научно-истраживачке активности? Хвала Вама за прилику да говорим за српску јавност. Студенти су бистри и добро припремљени – не само да пажљиво слушају све о чему се говори, већ постављају и права питања. Постоји могућност да се нешто занимљиво и важно изроди, и за Србију и за Русију, у патриотским и интелектуалним круговима којима они припадају. То се може догодити и због тога што Четврта политичка теорија није строга доктрина, већ више приступ, предлог за кретање у новом смеру, иза домашаја политичких доктрина Модерне, како либерланих и левичарских, тако и националистичких. Ваше колеге, Леонид Владимирович Савин и Валериј Михалиович Коровин су овде били у октобру и новембру. Говорили су о основама геополитике и најважнијим геополитичким феноменима (Савин) и етносоциологији (Коровин). Ваша главна тема на овим петодневним предавањима била Четврта политичка теорија и геополитика мултиполарног света. Шта мислите о могућој “локализацији” ових идеја у Србији? Као што сам споменуо, ове идеје могу бити врло добро локално примењене у Србији. Овај процес захтева две компоненте. Пре свега, вољу талентованих интелектуалаца да почну размишљати ван оквира и парадигме Модерне и свих митова , јер је то неопходно да би се друге идеје исправно сагледале. Потребно је разумети Хајдегера и друге западне интелектуалце, који су приметили суштинску грешку која је уоснови западног приступа свету и његовој филозофији. Интерес студената за Четврту политичку теорију студената показује да ће такви процеси постојати. Друга компонента је разумевање властитих цивилизацијских разлика у односу на Запад, извори инспирације за разматрање политичког живота и политике уопште, могу се наћи у православном свету. Древна царска Србија, њена историја храбрости, борба за независност и дубокоумни људи попут Николаја Велимировића, који је у Русији познат као Николај Српски, представљају основу за овај приступ. Четврта политичка теорија није универзалистичка, већ плуралистичка, те се њени појавни поблици могу разликовати у различитим културама и земљама. Увек је локална. Све зависи од воље људи, стваралачких снага интелектуалаца и пре свега од корена, верске, цивилизацијске и унутрашње димензије душе сваког народа. Током другог циклуса Школе геополитике, неке српске новине писале су о увођењу геополитике као факултативног курса у неким средњим школама. Шта мислите о тој идеји? Какав је статус геополитике у оквиру образовног система у Русији? Геополитика у Русији се нашироко користи и у научним и у пара-научним анализама. Присутна је као тема у научним радовима, налази се и међу активностима неких невладиних организација, геополитиком се баве и неки од државних медија. Истовремено, њен статус у образовном систему није задовољавајући. Наравно, многе ствари су се промениле, ако упоредимо садашњу ситуацију са почетком двехиљадитих, када су многи тврдили да геополитика није научна дисциплина. Али, чак и данас, упркос чињеници да геополитика није само факултативни, већ понекад и обавезни курс на неким водећим универзитетима, то и није тако често као што су курсеви о историји међународних односа или о теорији међународних односа, на пример. Мислим да је то остатак претње либерала који су деведесетих имали премоћ у руској науци о међународним односима. Шта мислите о могућем утицају Четврте политичке теорије у Србији? Имаће само позитиван ефекат, јер ће подстаћи независно мишљење. Ми не предлажемо да решимо ваше проблеме својим средствима, јер поштујемо Србе и самосвојност њихове памети. Овим идејама, желимо да помогнемо процесе независног и самосталног мишљања и вратимо се нашим заједничким православним и словенским коренима. Да ли је реално очекивати промену политике у Србији или другим земљама Балкана услед унутрашњих превирања у западном "табору" - након Брегзита, избора Трампа; сада резолуције о Јерусалиму у УН ...? Како те унутрашње поделе у западном табору могу помоћи Србији и другим земљама, које нису чланице ЕУ, да се дистанцирају од Европске уније која посрће? Све зависи од Срба, а све је оствариво кад људи стварно одлуче шта да раде и куда иду. И, то је мисија патриотских интелектуалаца - да формулишу кохерентну алтернативу тренутном стању ствари. Те је тако и промена могућа ако се има јасна алтернатива. Запад показује да је његова хегемонија у периоду опадања и да је не може ефикасно продужити. На то указују унутрашње поделе на Западу - ЕУ против Сједињених држава, француско-немачког језгро ЕУ против Вишеградске групе и Аустрије, богати европски север против земаља ПИГС (PIGS скраћеница која се користи за државе: Португал, Италија, Грчка, Шпанија, прим. …???). ЕУ посебно показује да не постоје заједнички циљеви и политика и претвара се у све слабији и слабији организам.Те дакле, не постоје стварни политички и економски предуслови за придруживање ЕУ. То је тренутни развој ствари. Шта о самим основама Европске уније говори унутрашња подела на државе првог и другог реда? И имајући у виду те поделе, да ли је то уније уопште? Европске интеграције су од уније једнаких постале хегемонска структура, након што су се земље попут Грчке, Португала и Шпаније придружиле будућој Европској унији. Данас Унија има центар на Западу Европе (француско-немачко језгро) и тај центар има намеру да усисва све ресурсе, укључујући људски капитал и новац и са перферије. Али чак и овај механизам ради са много грешака. Административна машинерија је толико гломазна, интереси и ентитети држава толико различити, да данас видимо тенденције ка дезинтеграцији, ка Европи у различитим брзинама. Главна је подела на Запад и Исток Европе, али могу предвидети да ће након окончања пројекта Брегзит, биће ред на Северну Европу, да створи нови блок, независнији од Брисела. Како се у Русији гледа на тиха превирања на Балкану, нарочито у Србији? Некако, већина регионалних догађаја се врти око Србије. Како изгледа све то из перспективе земље са највећом територијом на свету, према малој балканској земљи, која је некада била царство, која се протезала на три мора. Сада, држава у Србији има потпуно другачију територијалну структуру и променила је геополитички статус - Запад има тенденције да још више смањи Србију - покрива тај циљ неким, за разум увредљивим причама о демократији, људским правима ,итд. Али, у ствари, то је пљачкање, одузимање територије, природних ресурса, друштвене и државне структуре, индустријског комплекса земље, грађених генерацијама. Русија је увек на Србију гледала као на свог незаменљивог савезника и пријатеља на Балкану. Такође, то тако види и Запад. Тенденције да се смањи Србија, могу се само тиме објаснити. Православна земља са царском прошлошћу и снажна посвећеност српског народа Русији, увек су били и биће проблеми за Запад. Те су зато и поделили српски етнопростор и смањили сваку могућу везу са морем, успостављањем контроле над Црном Гором. Дакле, њихова стратегија је да заваде и владају, као што су то учинили и у историјској Русији 1991. године. И никакве промене у Србији не могу искоренити ову стратегију, јер је коначни циљ ове стратегије елиминисање Срба као геополитичког фактора у региону. Постоји један израз, то је 'Западни Балкан' и почела је његова масовна употреба - да ли овај израз било шта стварно значи, да ли овај појам има било какав садржај? Све више га користе ЕУ и њени званичници. Али, шта то стварно значи? Звучи као политички конструкт? Сваки израз који се користи у политичком језику је политички конструкт. Проблем је само ко га је и у које сврхе сковао. То је политички конструкт, који користе ЕУ и америчке, такозване think-tanks организације и званичници, за регион који још увек није стварно интегрисан у ЕУ и НАТО (упркос чињеници да је Албанија чланица НАТО, а раније земља 'Западног Балкана', Хрватска, је и чланица НАТО и ЕУ. Дакле, за друге земље такозваног 'Западног Балкана' нема другог избора него да прекопирају политику "успешнијег" и придруже се ЕУ и НАТО. 'Западни Балкан' је чисто механички појам који нема никакве везе са идентитетима земаља које покрива. Да ли мислите да Русија и Србија могу одржати добре везе, чак и у околностима веома снажног притиска на Србију да стане на страну НАТО и ЕУ? Такозвано "отварање поглавља са ЕУ* у оквиру преговора у процесу придруживања Унији једноставно не дозвољава никакву билатералну или мултилатералну активност Србије, ако не буде у складу са правилима ЕУ. То је права претња практичној сарадњи Русије и Србије. Ово лишава две земље могућности да сарађују у стварном животу и на свакодневном нивоу, нити на неким, било краткорочним или дугорочни пројектима. Који би био Ваш савет, као истраживача могућности практичне политике мултиполарности? Под притиском НАТО и ЕУ, постављене су границе на могућности развоја руско-српских односа. Али то су углавном имагинарне границе, које немају везе са интересима земље. Преам овим документима у вези са сарадњом са ЕУ и НАТО, које је потписала српска страна, српски народ и држава заиста не добијају ништа. Ти потписи претварају Србију, не у земљу другог реда, већ у земљу трећег реда, јер су други ред већ заузеле Румунија, Бугарска, па чак и Хрватска и Албанија. Срби ће у својој земљи бити третирани као нижа врста. Да би се ово избегло, Србији је потребна много боља сарадња са Русијом и Кином и са оним снагама на Западу, који се супротстављају текућем стању стари (на пример, Слободарска партија Аустрије, која није антисрпска, а имаће већи утицај на аустријску спољну политику, јер је постала део владине коалиције. Процеси дезинтеграције унутар ЕУ отварају нове могућности за земље као што је Србија. Ако Београд развије још боље везе са Русијом и Кином, може чак постати једна од првих тачака растуће моћи мултиполарног света и део најинтересантнијег дела Средње и Источне Европе, независног од Брисела. Изгледа некако као понављање старих образаца, са осовином Беч-Будимпешта са једне стране, и са Русијом са друге стране и неким утицајем атлантиста у региону. Само ће Брисел изгубити утицај као независни центар. Али данас су и Беч и Будимпешта, па чак и Турска, ближи Русији. Оваква ситуација ће Србији пружити велику могућност, ако одлучи да постане предводник мултиполарне политике, блиски пријатељ и незаменљиви савезник Русије, али не и непријатељски настројен према анти-бриселизму Беча, Анкаре и Будимпеште - чиме би се умањио или уклонио постојећи притисак ових земаља на Србију. О тешкој ситуацији САА на истоку Дамаска читајте ОВДЕ. Најзначајније догађаје рата у Сирији током 2017. године погледајте ОВДЕ. Извор: Правда