Од најмоћније жене у држави до живота у егзилу - тако би се укратко могао описати животни и политички пут Мире Марковић, супруге некадашњег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића.
За вашу породицу се говорило да је профитирала деведесетих, да сте згрнули милионе, злато, да сте имали тајне банкарске рачуне по свету...
- Целог живота смо живели од наших плата. Касније и од прихода од мојих књига и других текстова. Ти ванредни приходи су отишли на кућу у Пожаревцу, поправку куће у Толстојевој, која је била оштећена за време бомбардовања војних објеката у Топчидеру, и све остало на Хаг. Највећи део прве фазе суђења - тужбу - финансирала сам ја. Слободан и ја нисмо имали никакве нелегалне приходе, нити смо власници било каквих вредности осим ових које сам навела. Ко мисли да смо били богати и да сад ја од тог богатства живим - пројектује себе. Вероватно би на нашем месту то били и не могу да верују да то ми нисмо били. Али, ето, нисмо.
Живите само од пензије, коју сте стекли као професор београдског Природно-математичког факултета?
- Да. И од издавања куће у Толстојевој, једно време док смо је издавали. Понекад и од књига.
Зашто сте недавно одлучили да продате ту кућу на београдском Дедињу?
- Зато што је њено одржавање скупо и бесмислено. И зато што имам велике финансијске обавезе око куће и дворишта у коме је Слободан сахрањен у Пожаревцу. Све су те обавезе пале на мене и једва сам у стању да их носим. Али то с продајом куће, та ствар још није окончана.
Чиме се данас баве ваша деца - Марија и Марко Милошевић?
- Моја деца одавно нису у оној младости када је њихова мајка писала о томе како изгледају, шта раде, како живе. Ако сматрају да то треба да зна јавност у Србији, огласиће се сама.
Како ви живите у Москви?
- Деценијама сам била укључена на максимум и дуго ми је било потребно да се искључим. Па и нисам у томе сасвим успела ни сада. Пишем. Откад сам овде, објавила сам осам књига и две Слободанове. Једну - његове говоре „Прилог историји двадесетог века“ и другу - његове интервјуе под насловом „Лавовска борба“. Био је то огроман посао. Сакупила сам и средила материјал за три књиге „Писма за Слобу“ - то су писма која је добијао из целог света и из наше земље током пет година проведених у затвору. Написала сам предговоре за књигу „Оптужујем“, то су његова уводна излагања на суду, и за књигу „Тако га знам“, то су прилози које су о њему написали многи људи из земље и из света. Дала сам и много интервјуа, објављено је и много других мојих текстова у земљи и ван ње. Претворила сам слободно време у радно. Али то радно време има једну ретку предност - пишем кад хоћу и колико хоћу.
Читам, имам много, веома много књига. Осим две, све су нове, објављене у овом веку. Само сам једну купила. Све остало сам добила на поклон. Слушам музику, углавном руску. Од ње ме ништа не боли. Нашу слушам ретко, само понекад. Добила сам неке песме и покајала сам се. Биле су лепе и желела сам да их изгубим. Настојим да водим разговоре који су лепи. Избегавам логореичне монологе, лаичке прогнозе, агресивне анализе и баналне конвенционалности. Сад све то могу. Пре сам често на такве разговоре била принуђена из пристојности коју сам сама себи неоправдано наметнула. У току дана имам много телефонских контаката. С мојом Маријом разговарам сваког дана и ти разговори изгледају као да их водимо живећи под истим кровом. Нас две смо увек биле заједно, али смо сада више заједно него што смо то биле пре. Гледам вести, ујутру. Никад нису лепе и сваког се јутра питам зашто их гледам. Вечерње не гледам никад. Некад, раније, увек смо их гледали заједно, нас двоје. А онда смо о њима разговарали. То док смо били код куће. Пошто се та слика више неће поновити, вечерње вести сам избрисала из свог дана. Иако сам Рак у хороскопу, нисам склона враћању у прошлост, ни своју ни историјску. Моје четири књиге „Прогнана и неизгубљена“ односе се на садашњост. И на будућност, наравно.
Прочитајте ОВДЕ све о шок тврдњама Милорада Улемека Легије.
Извор: Курир
