Правда

Пише: Александар Раковић Пошао сам од става француског историчара Фернана Бродела, који је пет година провео у нацистичком логору, да због тог трауматичног искуства никада објективно не би могао да напише историју Њемачке. С тим у вези сам сматрао да нећу моћи да напишем књигу о прошлости Црне Горе. Прваци идеологије која је носила црногорски сепаратизам – сљедбеници франковаца на тлу Црне Горе – и те како имају везе са нацизмом, јер су усташка и нацистичка идеологија једно те исто зло. Предраг Вукић непрестано понавља да је црногорски сепаратизам, у свом најекстремнијем виду, дериват нацизма. Поред тога, режим црногорских сепаратиста над Србима данас наликује Калајевом режиму над Србима у окупираној Босни и Херцеговини. У оба случаја режим је смишљен као „духовно сатирање“. Књаз Никола Петровић Његош, опијен побједама своје војске, није озбиљно схватио упозорења да ће изградња фрањевачког самостана на Цетињу служити Калајевим агентурама за расрбљавање Црне Горе. Нису му могле бити познате ни Штросмајерове намјере да Црна Гора буде прва српска и православна држава коју треба расрбити и покатоличити. То су већ били добро испробани планови – смишљени у Ватикану, а обликовани у Асизију – за превођење православних Срба у Хрватској, Славонији, Далмацији и Херцеговини у хрватску народност и римокатоличку вјеру. Од наших некадашњих сународника, који су током претходних вјекова преведени у римокатолике Хрвате, потиче највећи број Павелићевих усташа који су отелотворење исконског зла. У Црној Гори се пред нашим очима дешава истовјетан процес. Конвертити на челу са Милом Ђукановићем, као владајућа каста, крше сва права најближим рођацима који се одупиру расрбљавању. Зов који лидери црногорских сепаратиста чују, и који их покреће, долази из њихове подсвијести. Јер, док постоје Срби у Црној Гори, то нацију црногорских сепаратиста подсјећа на чињеницу да је издала српство и идентитет историјске Црне Горе. Белгијски писац Хендрик Консјанс пише у свом историјском роману Лав од Фландрије да „сваки апостата мрзи оне које је издао“. С тим у вези, потпуно сам преиначио своју намјеру да одустанем од професионалног бављења историјом Црне Горе. Вратио сам се тамо гдје је требало да почнем и куда ме је још као студента усмјеравао др Славенко Терзић. Најобимнију цјелину у мојој књизи Срби и религијски интервенционизам (Београд: Хришћански културни центар, 2015) чини баш поглавље о Црној Гори – писано на основу дотад неистражене архивске грађе СФР Југославије, СР Југославије и Републике Србије – која показује да су намјере Ватикана и у вријеме социјалистичке Југославије биле да покатоличи Црну Гору. Нација црногорских сепаратиста није ништа друго до прелазна фаза ка том циљу. Морамо да покажемо како смо дорасли да одговоримо том опаком изазову. А врло важан сегмент тог одговора је да уђемо у ум конвертита, да проникнемо у пориве који руководе тим свијетом, да видимо постоји ли икаква нада да на нашу испружену руку одговоре на истовјетан начин? Тим тешким темама сам сада посвећен док приводим крају књигу о савременом црногорском сепаратизму, конвертитском идентитету и новопеченој антидржави створеној 2006. године. Пред нама је тежак задатак да око 200.000 грађана Црне Горе православне вјероисповијести убиједимо да је црногорски сепаратизам ретроградан, а његови носиоци полусвијет. Аргументе имамо, а рјешења постоје за сваку ситуацију. Црна Гора Петровића Његоша и Црна Гора Мила Ђукановића су двије потпуно различите државне творевине и једна с другом немају ништа. Српско питање у Црној Гори је свесрпско. Обнова српске државности Црне Горе нам тек предстоји. Потом и федеративно уједињење Републике Србије, Црне Горе и Републике Српске. То може бити утакмица коју ћемо играти читав живот, али одустајања не смије бити. Да ли је могуће победити Американце, сазнајте ОВДЕ. Извор: Слобода