Правда

Моја оставка на место председника СДС решила би само то да би Вучић у опозицији остао без још једног противника који је успевао да победи његову политичку опцију. Међутим, истина је да Вучић и његова странка никада нису успели да победе ни мене на нивоу Републике, ни Ђиласа на нивоу града, док год смо имали јаке страначке структуре иза себе. Једино чега се он плаши је управо повратак у такве околности, јер је и 2012. дошао на власт уз помоћ лажног истресања џакова, преурањених честитки из Брисела, кампање белих листића, обећања амнестије хиљаде криминалаца, што су подржале и десетине хиљада бирача чланова њихових породица, као и наше страначке истрошености вишегодишњом влашћу у најтежим економским и међународним околностима. Уз све те олакшавајуће околности једва су нас победили за мање од два одсто“, каже за Данас Борис Тадић, председник Социјалдемократске странке Србије и некадашњи председник Србије и ДС. Он овако одговара на питање да ли ће поднети оставку након пораза на београдским изборима, додајући да је неморално отићи у заштићени мир и не борити се против неморалног система.

– То наравно није истина. Дакле, да вас информишем стоти пут, СНС је основао Николић свестан да мора да се дистанцира од Шешеља и прихвати европску политику да би би се коначно докопао власти. Зато данас и живимо у држави која је формално на европском путу, а да на том путу не срећемо ниједну европску вредност.

Политика за коју смо се борили цео наш политички живот постала је под Српском напредном странком плашт под којим се издају наши национални интереси, инструмент власти неколицине и њихових тајкуна, а демократија је трансформисана у једностраначки аутократски систем. Та политика из које је настала СНС постоји деценијама пре мог доласка на власт и свакако је ја нисам створио. Мој једини однос са том странком, који год назив носила, јесте да сам се цео свој политички живот борио против ње, као и данас. И више пута сам је побеђивао.

– Наравно да је Вучић од 2012. радио на томе да учини све да не дође опет до околности у којима би кандидати који су га побеђивали имали иза себе такве страначке структуре. Он се ионако од доласка на власт понаша и говори као да је и даље опозиција и већ невероватних шест година и даље смењује бившу власт. Ето, тиме би је коначно сменио и владао несметано аутократски уз неискусне противнике који га никада нису победили. Нови људи у политици не могу постати лидери устоличењем или простим повлачењем претходних лидера, већ победом у борби за то место.

– Не мислим пре свега на њих, уосталом Ђилас је побеђивао Вучића на градским изборима и то је поред мог, практично једино победничко искуство које је грађанска опозиција имала, све остало је био списак добрих намера без икаквог ефекта. Мислим на мноштво листа међу којима има и људи са веома искреним мотивима, али који нису прекаљени у борбама које често личе на политички зверињак и који су Вучићу лак плен. Некорисно и ирационално је трошити људе и енергију друштва на напоре који учвршћују постојећу власт. А Јанковићев и Ђиласов резултат су врхунац у овим околностима, али и јасан показатељ да тај врхунац није довољан за победу.

– Да би победили овакав ауторитарни политички систем потребно је створити страначку противтежу томе. Вучић пре свега побеђује уз помоћ страначке машинерије, а све друге полуге су му само помоћно средство. Без инфраструктуре којом би се спустила порука дубоко у друштво преко општинских и месних одбора није могуће извршити потребну мобилизацију бирача. Међутим, овај режим не могу победити не само покрети и ад хоц појединци, него ни постојеће странке кроз самостални наступ на изборима. Скривени апсурд демократије је да када постоји мноштво сродних, чак и релативно јаких странака, које наступају одвојено, оне закономерно претварају кључни стратешки циљ борбе за власт у борбу за прво место у опозицији. То у суштини представља борбу за бољу кабину на Титанику. Зато је данас кључно формирање савеза свих странака грађанске демократске оријентације које би удружиле све ресурсе и дефинисале програмска начела и стратешке оперативне циљеве, који једино могу победити овако позиционирану власт. Уосталом, само тако смо и у прошлости побеђивали овакве системе. Несхватљиво је да данас 2018. говоримо о томе као да немамо претходно искуство.

– Још у изборној ноћи сам рекао да је потребно одмах кренути у пројекат стварања савеза сродних странака. И пре и након избора све време разговарам са другим опозиционарима о томе. И овом приликом позивам све бивше лидере ДС, али и друге идеолошки и вредносно сродне противнике Вучићеве власти да седнемо за сто и договоримо оперативни план и да не чекамо последњи тренутак пред парламентарне изборе.

– Тачно је да друштвене мреже нису довољне за ефикасну комуникацију странака са бирачима. Међутим, док Вучић упућује такву критику опозицији он лицемерно прећуткује да је извршио потпуну медијску блокаду и сатанизацију опозиције, као и финансијско сакаћење странака под изговором буџетске штедње, тако да странке немају довољно ресурса за теренски рад. Паралелно са тим, Вучић са огромном финансијском и медијском доминацијом и злоупотребом државних ресурса исцрпљује опозицију узастопним изборима и сваки пут је у инфраструктурном и материјалном смислу у огромној предности у односу на све опозиционе странке заједно. То је као када у рингу из рунде у рунду везујете противнику руке и ноге, а потом се хвалите историјским победама над њим. Ту нема никаквог витештва, ни демократије – то је обични политички и људски кукавичлук.

– Нису грађани никога казнили, већ гласали за оне који су до јуче били у ДС и којима су поклонили поверење баш спрам резултата које су остваривали у тој странци. Кључ пораза опозиције је управо у томе што су ти појединци наступали ванстраначки и у таквим околностима нису иза себе имали страначку инфраструктуру која би им омогућила победу, а странке без таквих кандидата нису успеле да привуку довољан број гласова. Вучић под изговором мера штедње од 2014. финансијски уништавао странке, а под медијском блокадом странке не успевају да се ефикасно обрате јавности, тако да је све то довело до лошег утиска о раду странака. И зато су се грађани природно окретали према нестраначким појединцима, надајући се да је можда у њима решење.

– У околностима медијске блокаде и грешака у стратегији кампање, нисмо успели да довољно приближимо грађанима да су ови избори били борба за спречавање стварања аутократског једностраначког система. Наши гласачи су с правом били у конфузији из више разлога – постојање више кандидата проистеклих из исте странке, више опција које траже поверење на основу истих заједничких резултата, чињеница да није дошло до уједињења иако је јасно да је то био једини начин за победу. У таквим околностима неки су отишли у апстиненцију, а неки су гласали за кандидата за ког су сматрали да има веће шансе, а без јасне свести да је то у овим околностима значило пад вишестраначке демократије испод цензуса. Јасно је да се само странке могу супротставити власти човека иза кога стоји страначка машинерија једнака по обиму СКЈ. Зато сам све време позивао на уједињење, а када до тога није дошло, одлучили смо да подржимо странке, а не појединца. Нажалост, највећи део опозиције не успева да разуме да је потребно изградити страначки систем способан да се супротстави владајућем. На то упозоравам још од 2014. године када сам на ГО ДС предлагао реформе које би ојачавањем ДС стабилизовали политички систем. Руководство странке је то одбило и сада смо ту где смо. Харадинај разговарао са Америма о дијалогу са Београдом и војсци Косова. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Данас