Правда

Пише: Ања Филимонова У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, од 2014. премијер, а од 2017. председник Републике) позвао на отпочињање унутрашњег друштвеног дијалога о Косову и Метохији, да „то бреме не би остављали потомцима, већ да би сви заједно пронашли трајно решење и искључили сукоб као опцију“. „Ми – изјавио је тада Вучић – морамо да размислимо шта ћемо и како с нашим односима и ставовима о Косову и Метохији, а не да бежимо од тога и да живимо у периоду од пре 300 година“. Када говори о КиМ Вучић редовно указује на неопходност одбацивања „мита“ (очигледно под „митом“ подразумевајући духовно-историјско наслеђе везано за Косово и Метохију, пре свега Светосавско предање и Косовски завет).

Тема „унутрашњег дијалога“ се појавила у првом Вучићевом обраћању у својству новоизабраног председника државе. Амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, одмах је подржао Вучићеву иницијативу, наглашавајући да је „важно да у дијалог буду укључени сви сегменти друштва, да се изјасне о најважнијим проблемима земље, а у томе су спољна политика и односи са Косовом веома битни“. У суштини циљ „дијалога“ показује да Вучић није спреман да на себе преузме потпуну одговорност за признање од стране Србије квазидржаве албанских сепаратиста као независне суверене државе, укључујући и њено чланство у УН. Потребно му је да одговорност за тај чин подели са Скупштином, Црквом, невладиним сектором и САНУ.

Формално гледано дијалог се водио неколико месеци. Међутим, његов коначни исход је био сасвим неочекиван. Александар Вучић се 30. марта 2018. године сусрео са тзв. Конвентом (асоцијација више од седамсто невладиних организација изразите прозападне орјентације, неформални лидер Конвента је Соња Лихт). Вучић је управо пред овим „скупом“ представио своје виђење резултата дијалога. И поред тога што се, према његовим речима, „огромна већина политичке и неполитичке јавности Србије“ изјаснила за очување статуса кво, замрзавање сукоба и чекање бољих услова, српски председник не дели такву сагласност. Србија на тај начин, према његовом мишљењу, „ништа не би добила, већ би само изгубила“. Вучић је одбацио мишљења већине угледних представника Цркве, науке, културе и јавности и предност дао позицију коју је по питању КиМ заузео прозападни део невладиног сектора. На крају сусрета Вучић је показао велику довитљивост изјавивши: „Заједнички именитељ свих анализа Националног конвента састоји се у томе да је неопходно да прихватимо независност Косова, али да је формално не признамо“. Очигледно је да таква формулација одговара Вучићевим личним интересима, зато он још само прецизира да „видимо шта можемо да извучемо за српску заједницу и како можемо да осигурамо будућност Србије у ЕУ“.

Примећујемо да су изјаве Александра Вучића, чак и о кључним питањима, мутне и недоречене, формулације су популистичке, нејасне и неизоштрене и отварају више питања, него што нуде одговора. Истовремено, од српског председника стално се чују упадљиво непријатељске и слуђујуће оцене карактера српског народа: „лењи“, „неспособни“, „живе изван реалности“, Срби морају да одбаце „митове“ и „митологију“, „не треба љубити земљу својих предака, већ земљу по којој ходају наши потомци“.  Вучић оптужује Србе ни мање ни више него за расизам, као, примера ради, при сусрету са Еди Рамом у септембру 2015. године: „Албанци су често имали расистички став према Србима и обратно, Срби према Албанцима“. Он често прибегава употреби вештачке симетрије, због чега га је умировљени епископ Атанасије оценио „као пеливана, који игра двоструку или троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова“.
Уочи 2016. године Александар Вучић се у новогодишњем обраћању обрушио и на Небеску Србију и уопште на српску историју: „Србији је доста „чаробних штапића“… који нам обећавајући… правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“, „по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају“.

Све је то вучићевска реприза псеудоморфозе културе и промене националне свести. Претпостављамо да је Александру Вучићу и његовим западним саветницима познато да је народ без историјског сећања неспособан за деловање. Ако узмемо у обзир став истог тог Волтера, према коме је људској делатности својствен свестан избор циља, поставља се питање какав је стварни циљ таквих идеолошких диверзија које су усмерене на формирање антисвести и фрустрираног идентитета. Требало је, по свему судећи, озбиљно проучити западне мислиоце, а не руководити се само тренутним маркетиншким циљевима. Гистав ле Бон је на пример тврдио да „су мртви не само бесконачно бројнији,  већ и да су бесконачно моћнији од живих. Они управљају огромним пределом несвесног, тим невидљивом пределом који под својом влашћу држи све манифестације разума и карактера. Народ се знатно више руководи својим покојницима, него живима.“ Потпуна катастрофа за једну земљу може да се заврши са ситуацијом у којој се идејни погледи шефа државе на сопствени народ не разликују од погледа немачког каплара.

„Немачка парадигма“ је посебно блиска српском председнику. Крајем марта 2018. године Александар Вучић је у свом видео обраћању поново препоручио народу „да сагледа реалност“, да схвати да је „кључ будућност Србије, а не то колико волимо прошлост“ (стално подстицање да се покорно прихвати „албанска реалност на Косову“). Међутим, он своје мисли није зауставио на томе. Српски вођа препоручује Србима да за пример узму Немце, јер се немачко друштво „одрекло два своја града“. Предлажемо читаоцима да погоде који су то градови? За оне који нису погодили – Праг и Кенигзберг. Зато што су „у Прагу… говорили на немачком, а не на чешком језику, чак је Кафка писао на немачком језику и слови за немачког писца… Немачка нема контролу над Прагом… Кенигзберг је не само место где је 1701. године крунисан Фредерик Први (тако се чуло, прим. А. Ф.), већ и у исто време центар пруске државе… Немци сада живе без Кенигзберга и без Прага“. Обратимо пажњу на то како је „аутор именовао“ краља Фридриха I. Ради се о томе што на српском језику његово има гласи „Фридрих“, али се на енглеском језику пише „Frederick“.

По правилу се иза димне пропагандно-маркетиншке завесе намењене унутрашњој употреби јасно указује глобалистички политички пројекат.

Као прво, Вучићеви саветници су били бивши директор ММФ Доминик Штрос-Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини. У овом моменту је као Вучићев саветник остао Тони Блер (баш онај који је Србији донео НАТО бомбе „Милосрдног анђела“). Упада у очи то што је Александар Вучић као члан СРС написао похвалну рецензију за књигу свог шефа Војислава Шешеља, потпуно неукусног наслова „Тони Блер – енглески педерски испрдак“. Без обзира на то, управо према моделу Тонија Блера у Влади Србије сада функционишу „delivery units“ који контролишу ефективност рада министарстава (при том је сама В. Британија одустала од примене овог система). Блеров помоћник за специјалне операције у области пропаганде, Алистер Кембел, обучавао је стручњаке српске Владе који су задужени за рад са медијима. Бивши радикал А. Вучић одржава блиско пријатељство и са другим особама које су предводиле агресију против његове земље – Герхардом Шредером и паром Клинтон (Вучић је септембра 2016. године у Фонд Хилари Клинтон у име Владе Србије донирао 2 милиона долара – Clinton Global Initiative). Итекако је занимљиво то што је Тони Блер од 2013. године постао саветник и албанског премијера Едија Раме. Тако је Блер постао неформална везивна карика између руководства Србије и Албаније.

Као друго, чланови Владе Србије, премијер Ана Брнабић и потпредседник и министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић, чланови су српске филијале Трилатералне комисије (основали су је 1973. године Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински).

Као треће, ни један шеф српске државе пре Александра Вучића, од С. Милошевића до Т. Николића, није водио преговоре са шефовима иностраних обавештајних служби. У априлу 2014. године (Вучић је тада био председник Владе) догодио се тространи сусрет између Вучића, америчког амбасадора Мајкла Кирбија и бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса. Затим је уследио читав низ Вучићевих сусрета са Петреусом, како службених, тако и приватних. Почетком фебруара 2018. године дошло је до службене посете Београду и до сусрета са Вучићем шефа британске обавештајне службе МИ6 Алекса Јангера, а као  разлог за сусрет је наведена обавештајна сарадња две земље.

У делатности Петреуса је најучљивије следеће: он је један од руководилаца гигантског инвестиционог фонда „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.“ (KKR) и медијски магнат. Фонд је 2013. године усмерио прве директне инвестиције у Источну и Централну Европу купујући медијску компанију „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ је објединила велике интернет-провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије са простора бивше Југославије. Сада је KKR покренуо сопствену регионалну телевизијску мрежу N1 TV, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву, која је ексклузивни партнер CNN. При том је „United Group“ објединила производњу и емитовање телевизијског садржаја. Истовремено „United Group“ наставља да шири своју сферу утицаја улазећи на тржиште фиксне и мобилне телефоније и преузимајући конкуренте, међу њима и „Ikom“ (Србија). При том, исплативост инвестиција у балканске медије се не назире ни у далекој будућности. Тај сектор преживљава такве тешкоће, да губитке трпе и велики играчи какав је у Србији SBB. Чак ни астрономске инвестиције KKR нису поправиле ситуацију SSB у Србији. Годишњи извештаји показују стални раст губитака у милионима евра: 29 мил. 2014., 33 мил. 2015. и 35. мил. у 2016. години. Објашњење можда лежи у томе што је Петреус куповином медија купио и утицај. Осим тога, по свој прилици је дошло и до напумпавања трошкова како би се избегло плаћање пореза. Захваљујући негативном билансу, SBB годинама није платио ни цент пореза на добит, мада је 2016. године имао приход од 170 милиона евра. Тако је губитак буџета Србије изгледа достигао и десетине милиона евра.

Чинило се да је у 2014. години била неизбежна конфронтација између државе Србије и KKR, јер се KKR спремао да свој телевизијски канал N1 емитује преко сопствене мреже „SBB Telemach“. Истовремено је Влада Србије објавила предлог закона о медијима, према коме дистрибутер није могао бити и произвођач телевизијског програма. Ова забрана се чинила сасвим логичном, јер би дистрибутер на штету конкурената давао предност својим каналима. Неколико година пре тога ЕУ је тај принцип наметнула српској државној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутивне мреже. Међутим, у случају KKR и N1 Брисел је био другачијег мишљења или тачније, изменио је своје мишљење услед лобирања Европске банке за обнову и развој (сувласника „United Group“). После новог сусрета са Петреусом, премијер Вучић је одлучно окончао спор – поздравља се долазак N1 у Србију. Држава се сама повукла. У августу 2014. године парламент је гласао за нови текст закона о медијима кога су банкари издиктирали посредством Брисела. Одстранивши народ, транснационална финансијска олигархија је заврнула руке парламенту који више није размишљао о супротстављању. Епилог: у октобру 2014. године отпочело се са емитовањем телевизије N1. У марту 2017. године кабловски оператер SBB је уклонио најпопуларнији државни канал РТС1 са прве позиције на даљинском управљачу. То место које је припадало РТС1 од формирања прве телевизије у земљи, SBB је дао предводнику антисрпске (и антируске) кампање ТВ N1.

Једном речју, генерал Петреус је у Србији власник ТВ N1, једног од највећих кабловских оператера SBB, а такође телевизијских канала Гранд продукција, Тотал ТВ, Спорт клуб, Синеманија, укључујући и дечји канал „Ултра ТВ“. Према информацијама „Информера“ Петреус је и власник једне од најпопуларнијих дневних новина „Блиц“. Генерал се интересује и за куповину банкротиралих великих српских компанија. Осим тога, значајан део интернет саобраћаја на Балкану се обавља преко провајдера које је купио Петреус. Српско истраживање„Невидљива инфраструктура – токови података“ је показало да се сав интернет-саобраћај слива у једну тачку: „Ако неко жели да прочита, филтрира или заустави сав национални интернет саобраћај који се одвија преко мреже SBB, он то може да уради користећи само једну тачку“. Потпуно случајно та тачка припада управо KKR.

Овде се чини сасвим умесним да се помене једна изјава блиског сарадника Александра Вучића, тадашњег министра рада Александра Вулина (сада је министар одбране Србије и при том сам није служио војску). Када је у фебруару 2015. године руска телевизија РТ подвргла критици владу Александра Вучића због њене сарадње са Тонијем Блером, Вулин је тада исказао „тактичку мудрост“ указујући на то да РТ („Русија данас“), као прво, није државна телевизија Руске Федерације (!), а као друго „ову земљу – изјавио је Вулин – Вучић води из Београда, а не из Брисела, Вашингтона и не води је из Москве. И то свима мора да буде јасно… Србија воли како Вучић води ову земљу“. Демагогија гротескних размера је обавезан атрибут гарнитуре СНС којим се чува власт и прикрива стварни пројекат.

Суштина тог пројекта у односу на целину српског националног корпуса на Балкану, тиче се обавезног признања независности „Републике Косово“. То је вишефазна операција, током које су, после агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, приштински сепаратисти 2008. године прогласили независност. Сада се у српским службеним документима без икаквог смисла, примера ради, влада Рамуша Харадинаја именује као „Привремене институције самоуправе у Покрајини“, као да Харадинај и његови претходници врше функције власти зато што су легитимно изабрани у Републици Србији. То је пропагандно средство које треба код грађана Србије да створи утисак да службени Београд одржава легитимне контакте са приштинским сепаратистима.

Влада Ивице Дачића (тада први заменик председника Владе и министар унутрашњих послова) је 2008. године потписала споразум да мисија УН УМНИК преда главне функције у области правосудног система, царине и полиције мисији ЕУ ЕУЛЕКС (чији је званични циљ јачање косовских институција). Потом је уследила у потпуности несхватљива одлука Међународног суда правде УН од 2010. године. Суштина саветодавног мишљења овог Суда своди се на то да „акт проглашења независности није супротан међународном праву“, јер било која група може прогласити независност од било кога, па зато и сам акт (декларација) проглашења није противан међународном праву (другима остављам правну оцену оваквог закључка). Међутим, саветодавно мишљење Међународног суда правде садржи један изузетно важан став: група Албанаца која је прогласила независност није представљала званичне органе привремене самоуправе покрајине Косова и Метохије. Следствено, они нису имали потребна овлашћења да прогласе независност, па је зато реч о акту политичке природе. Одлуку Међународног суда правде свака страна може да тумачи и користи у свом интересу, па се тако Суд заштитио од  напада у једном изузетно осетљивом питању.

Тако се до доласка Александра Вучића на власт 2012. година косовска политика српских власти споро, али сигурно кретала у правцу примене плана Марти Ахтисарија (мада српска власт упорно одбија да то призна), притиска на Србе и учвршћивања органа власти приштинских сепаратиста. У томе се огледа континуитет политика Бориса Тадића и Александра Вучића. Ипак, Срби су се у таквој ситуацији успешно сналазили. До бесповратног погоршања ситуација тада није дошло, пре свега због тога што су Срби са севера покрајине одлучно у својим рукама држали овај део Косова. Напомињемо да на територију севера Косова са већинским српским становништвом, албански терористи нису могли ступе од времена Другог светског рата.

Неспоран дугогодишњи ауторитет био је и остао Марко Јакшић са својим саборцима. У фебруару 2011. године Срби са севера покрајине су спровели референдум на коме су се практично једногласно изјаснили за непризнавање „косовских органа власти“. Занимљиво је да је крајем 2011. године Ангела Меркел извршила притисак на Бориса Тадића да потпише споразум истоветан садашњем Бриселском споразуму, али је Тадић то одбио. Уочи потписивања Бриселског споразума Срби са севера КиМ су тражили да се распише општенародни референдум о закључивању антиуставних споразума. После тога су Срби са КиМ у складу са законодавством Србије самостално формирали законодавни орган – Скупштину АП Косова и Метохије. Међутим, власт у Београду је већ од 2012. године (када је на власт у Србији дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) престала да организује изборе на КиМ према законима Републике Србије. Тада је дошло до драстичног убрзавања већ назначених тенденција.

У 2013. години се збио кључни догађај. Српска власт, коју се представљали тадашњи председник Владе Ивица Дачић и тадашњи први потпредеседник Владе Александар Вучић, потписала је 19. априла тзв. Први бриселски споразум (Дачић је фактички приморао Вучића да стави свој потпис, пошто није хтео да буде једини у таквом послу).Суштина Бриселског споразума се састоји у томе да се руководство Србије, без спољног притиска и реалне војне претње, одрекло вршења полицијске и судске власти на целокупној територији Косова, укључујући и север покрајине. Од тада на Косову функционише само судски и полицијски систем „Републике Косово“. Бриселски споразум признаје и учвршћује само функционисање правног поретка „Републике Косово“. У овом документу нема помена Устава и закона Републике Србије или било какве формулације о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије.

Посебно понижење за Србију и Србе било је полагање заклетве верности „Републици Косово“ од стране српских судија и полицајаца (10% српских судија је одбило ово понижење). Природно је што је приштински судски систем одбио да призна пресуде које су раније донели судови на КиМ у оквиру уставног система Србије, што је север покрајине гурнуло у стање правног хаоса.

Суштина преговарачког процеса, који српске власти лукаво означавају именом формат Београд – Приштина, а „косовске власти“ као преговоре Републике Косово и Србије, састоји се у успостављању праве државне границе. При том, претходна власт Бориса Тадића је само парафирала споразум о интегрисаном управљању границом, пошто се на документу налазе само иницијали, а не и потпис шефа преговарачке групе Борка Стефановића. Потом су уследили: предаја царине у надлежност Приштине, матичних књига и катастарских докумената, утврђена је међународна процедура нострификације диплома између Србије и Косова, укинути су органи цивилне заштите на целокупној територији КиМ (укључујући и легендарну групу Бранилаца моста), Приштина је добила свој међународни телефонски код +383 и, најзад, уклоњена је последња физичка баријера која је спречавала улазак албанских јединица на север Косова – Парк мира на мосту преко реке Ибар (који дели јужни од северног дела Косовске Митровице).

Насупрот томе, Београд није ништа добио од Албанаца. За шест година власти, Александра Вучића није ништа предузео у вези са повратком 220 000 Срба протераних са КиМ, а оне Србе који су на КиМ „штити“ тако што их ставља под шапу албански организованих криминалних група и бивших главешина ОВК. Србији се ништа горе од Бриселског споразума није догодило у историји „решавања косовског питања“. У свему томе су јасно уочљива обележја државне издаје и националне капитулације.

У новембру 2013. године режим Александра Вучића је извршио директни противзаконити притисак на српско становништво у покрајини да би га принудио да учествује на изборима по законима „Републике Косово“. Тада су Србима претили губитком социјалне помоћи из Србије, губитком посла и сл. Подвлачимо, од 2012. године до данас на територији Косова се уз сагласност власти Србије спроводе једино избори „Републике Косово“. Осим тога, садашња власт у Београду је насупрот претходним српским лидерима формирала сопствену странку на Косову под именом „Српска листа“. У странку су ушли људи сумњиве, чак и криминалне прошлости, бивши ватрогасци и бивши полицајци. Њихова најзначајнија специфичност огледа се у томе што су потпуно одани и контролисани од стране власти у Београду. Сходно резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, „Српска листа“ је ушла у „косовски парламент“ и подржала је избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017. г).

Тако је „Српска листа“, политичка снага Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. При том је због почињених злочина против Харадинаја 2006. године у Србији покренута истрага. Имајући то у виду, намеће се логично питање: шта је Рамуш Харадинај за режим Александра Вучића и „Српску листу“? Злочинац, који је починио нека од најтежих кривичних дела против Срба или политички партнер? Подсећам да је Рамуш Харадинај да би избегао кажњавање од стране Међународног трибунала за бившу Југославију уз помоћ својих терориста ликвидирао око четрдесет сведока и чланова њихових породица, у циљу застрашивања дизали су у ваздух аутомобиле, пуцали из аутоматских пушака. Захваљујући „труду“ српске стране консолидоване су позиције некадашњих главешина диверзантско-терористичке ОВК, на челу са Рамушем Харадинајем, најауторитетнијим терористом који је умео гвозденом руком да одржава дисциплину и да ефективно извршава задатке било ког нивоа, не гнушајући се ничега. Како истиче пуковник српског Министарства унутрашњих послова и активни учесник рата на КиМ, Славко Никић, Харадинај може да спроведе мобилизацију ветерана ОВК у року од два часа, док се на позив за мобилизацију српског премијера Ане Брнабић може одазвати једино геј-одред – суморно се шали пуковник.(овде)

Формирањем и директном подршком „Српској листи“, Београд је решио два задатка: гушење целокупне остале друштвено-политичке делатности Срба на КиМ и даље укључење и сарадња Срба са поретком „Републике Косово“, све до сагласности са Харадинајевоим кандидатуром за премијера. Премијер Србије Ана Брнабић је 13. септембра 2017. године изјавила да „Српска листа има пуну и безрезервну подршку Владе Србије и њихова одлука да уђу у нову владу у Приштини је одговорна“.(овде) Али још је интересантније то што је Александар Вучић честитао „Српској листи“ победу због уласка у „косовски парламент“, али се одмах оградио од своје екипе, истичући како је ипак „то ваш избор“.

Преговори Србије са „Републиком Косово“ одвијају се без прекида, чак и упркос громогласног убиства једног од угледнијих српских лидера из покрајине Оливера Ивановића. Да српска власт није укинула своје судство и полицију у покрајини, не би била принуђена да понизно моли Приштину да јој дозволи да учествује у истрази и при том, по обичају, да не добије то одобрење.

Двадесет шестог марта се догодио инцидент са хапшењем шефа Канцеларије (раније је постојало Министарство за КиМ, па је потом ниво спуштен на ранг канцеларије) за КиМ Марка Ђурића на територији северне Косовске Митровице. Занимљиво је то што је овом инциденту претходила необична „приватна“ и по свему ванредна Вучићева посета САД, редовном авионском линијом, а потом и тајни Вучићев сусрет са Хашимом Тачијем. Суштина инцидента који се збио није у томе што је Приштина ухапсила представника Владе Србије, већ у томе што су то Албанци могли да учине потпуно легитимно, јер им је легитимност обезбедио нико други него Бриселски споразум. Косовске власти су деловале у складу са својим законодавством, због чега су протести против њиховог деловања у овом случају потпуно противправни.

Специјалне јединице Косовске полиције („РОСУ“) су пре посете српских чиновника заузеле стратешке пунктове на граници и упозориле да се посета српских чиновника сматра непожељном, те да ће у супротном они предузети оштре мере. Српска страна инсистира на претходном договору са Приштином, док Харадинај тврди да је Ђурић на Косову био илегално, а да се око добијања дозволе за боравак догодио технички неспоразум. Хапшење је извршено уз демонстрацију силе, као показна акција. Марка Ђурића су са лисицама на рукама одвезли у Приштину и дословце су га вукли за кравату на подсмех публике. Али више питања искрсава него што има одговора. Када је Марко Ђурић пристигао у северну Косовску Митровицу за одржавање скупа је изабрана најмања сала. Због чега? По свему судећи да би се смањио број учесника и самим тим смањио ризик од већег отпора специјалним јединицама „РОСУ“. Све у свему, догађај у вези са хапшењем Марка Ђурића свима делује чудно. Чини нам се да је од изазивања Приштине да репризира насиље из деведесетих година прошлог века, много битније да се Приштини не преда север Косова и да се прекину преговори, који су по свим тачкама национална капитулација.

Поводом овог инцидента Александар Вучић се директно обратио за савет председнику Русије Владимиру Путину. У телефонском разговору В. Путин је објаснио позицију Русије: напад на Србију се третира као напад на Русију, треба у потпуности следити принципе Резолуције Савета безбедности УН 1244. А ову Резолуцију, подвлачимо, грубо нарушава Бриселски споразум који је закључио Вучић. Бриселски споразум нарушава и Устав Републике Србије, али према закључку Уставног суда Републике Србије Бриселски споразум није правни, већ политички акт.

Према мишљењу Александра Вучића Србији сада не остаје ништа више осим да се бори за формирање некакве Заједнице српских општина. Међутим, у Бриселском споразуму се говори само о законима „Републике Косово“, па отуда та Заједница може да функционише само у складу са косовским законодавством. Заједници не могу да буду додељена законодавна овлашћења и може једино да одлучује о локалним питањима. Формирање ЗСО је у принципу постављено на противправној основи, зато што је пажња морала да буде на неповредивости територијалне целовитости и суверенитета Србије на КиМ, како то гарантују Устав Србије и Резолуција 1244.

Приштина са своје стране негодује због ЗСО, јер на територији „Косова“ већ функционише асоцијација косовски општина, па је нејасно зашто је уопште потребно њено дуплирање. До данас Приштина није формирала ову нову асоцијацију која је у целини узев бесмислена за све и не намерава да помаже Вучићевом режиму, коме би формирање ЗСО омогућило да разговоре са Албанцима лажно тумачи као „успех“.

Мотиви деловања Александра Вучића су крајње једноставни. Покрет „Отаџбина“ у обраћању јавности од 7. априла 2018. године указује:

„Године 2012.  Александар Вучић је обећао својим западним менторима да ће се одрећи Косова и Метохије. Из тог разлога он обмањује, лаже, манипулише, служи се свим могућим и немогућим средствима да дато обећање испуни. Зна добро да они, са којима је правио договоре, у случају преваре знају да буду јако брутални. Судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно опомиње. Данас су грађани Србије таоци сулудог обећања председника Републике да због доласка на власт мора да преда јужну српску покрајину“.

Међународна заједница очекује од Вучића да у 2019. години са Приштином закључи правно обавезујући споразум о узајамном признању, укључујући и препуштање „Републици Косово“ чланства у УН. Тај споразум је услов за пријем Србије у ЕУ („ЕУ нема алтернативу“, главна је парола Вучићевог режима), па и сам Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ третира Косово и Србију као засебне независне државе и садржи обавезу закључивања споразума о регионалној сарадњи и добросуседству (чл. 15. ССП).

Све што је Александар Вучић урадио по питању КиМ је противуставно, његов приступ и журба у решавању проблема КиМ условљена је искључиво његовим личним обавезама према Западу. Уз то, и време ради за Србе, јер Албанци због тешког економског стања и свеопштег беспоретка настављају да масовно напуштају покрајину, а наталитет се у њиховим породицама драстично снизио. Не треба преувеличавати број Албанаца, њих на КиМ према оценама „Отаџбине“ нема више од 900 000, док је Срба око 130 000.

Шта је друго него расизам позив да се преда Косово „зато што су тамо Албанци“? Многи од њих све до данас користе пасоше Републике Србије (док Србе присиљавају да узимају пасоше „Републике Косово“, у исто време сами Албанци задржавају за себе документе Србије), уче се и лече у Србији и када би се уништило терористичко и криминално подземље (што је обавеза државе) Албанци би могли да буду као сви други грађани Србије. Модел разорене територије лишене будућности коју су формирали Американци, није усрећио ни саме Албанце, који су постали таоци бивших терориста ОВК.

У целини гледано ситуација на КиМ је експлозивна и представља директну претњу за безбедност Руске Федерације.

Као прво, на Косову се налази једна од већих база САД и НАТО у свету –Бондстил. Приступ бази је затворен, а налази се на територији на којој искључиво живе албански кланови лојални САД. У Кампу Бондстил су се од 2010. године обучавали терористи за учешће у украјинском оружаном сукобу. Ко може да гарантује да се ово неће наставити до неког новог сукоба на постсовјетском простору?

Као друго, Албанци никада нису били нешто посебно религиозни, али су сада у Албанију и на КиМ дошли вахабисти, исламски екстремисти са Блиског истока. Већ сада око 30% Албанаца на КиМ припада радикалној грани ислама; на КиМ је пристигла и Ал Каида, која се овде озбиљно и на дуже време укопава. Од Приштине до Москве потребно је два часа лета авионом, зато спој исламиста, криминала, трговине наркотицима и базе Камп Бондстил не може да не узнемирава.

Од „наранџасте револуције“ 5. октобра  2000. године до данашњег дана у Србији се формира систем тихе, али свеобухватне окупације земље. Овај процес је драстично убрзан после доласка на власт Александра Вучића. Његов режим је на Косову успео да ликвидира институционалну и ванинституционалну заштиту српских националних интереса. Насупрот угледних и истинских српских лидера са КиМ, формирана је „Српска листа“ као политички симулакрум са оперативним задатком да уништи свако испољавање другачијег политичког става. Не само да не постоји ни идеја ни стратегија националне одбране, већ, напротив, актуелна власт врши активну пропагандну припрему за „убрзано решење косовског проблема“. Покрећу се тајни преговори и сусрети, који резултирају провокативним екцесима. Поједини су дошли од стране Београда, као онај који је везан за историју воза-музеја, које је био украшен са иконама и натписима „Косово је Србија“ на различитим језицима, а који због претње из Приштине није ни стигао до границе са КиМ, као и инцидент са хапшењем Марка Ђурића. Иза ових провокација се у оквиру „бриселских преговора“ одиграва стварна предаја свих позиција од стране Александра Вучића.

Мора да забрињавају тежње да се Русија увуче у решавање вештачки створених ситуација, а да се при том не помињу прави разлози њиховог настанка: вероватни договор Александра Вучића са западним фактором и цена његовог доласка на власт, Вучићева предаја севера КиМ Албанцима, уз ликвидацију државних органа Србије на територији целе Покрајине, укључујући и север који је раније био недоступан Албанцима. Треба узети у обзир да Запад спроводи сложену и вишефазну операцију не само у српској АП КиМ, већ и на целом Балкану. У том погледу се подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди. Погледајте ОВДЕ емотивну реакцију израелског дипломате када је говорио о злочинима над Србима и Јеврејима. Извор: Анфор