Пројекат назван Нови пут свиле је огроман подухват: настају два трговачка пута како би се Кина боље повезала са другим земљама. Један копнени и један поморски. Руте воде кроз више од 60 земаља Азије, Европе и Африке.

Исто тако огромни су и трошкови. Та инфраструктура би требало да кошта око билион (хиљаду милијарди) долара – реч је о путевима, лукама и електранама. То ће великим делом бити финансирано преко одговарајућег фонда кинеске владе и Азијске инвестиционе банке за инфраструктуру (АИИБ). То је мултилатерална банка за развој која је основана 2014. на иницијативу Кине а данас има 61 земљу-чланицу.

Нови трговачки путеви, развој инфраструктуре у слабије развијеним земљама и обезбеђено финансирање – кинеско руководство спроводи тај пројекат као класичну wин-wин ситуацију за све учеснике.

Има и критика. Европљани се жале да њихове фирме нису заступљене међу онима које постављају инфраструктуру. Јер, „Кина кредите најчешће даје уз услов да у грађевинским пројектима учествују фирме које запошљавају што више кинеских радника и које купују и користе кинеске компоненте и сировине“, каже Томас Едер са Берлинског Меркатор института за кинеске студије (Мerics). И додаје да у азијским и афричким земљама Новог пута свиле опада удео Европљана у трговини и инвестицијама.

Други аспект критике тиче се сиромашних земаља које ће изградити своју инфраструктуру уз помоћ Кине. Оне ће се због тих грађевинских пројеката задужити и на тај начин ће постати економски зависне, како је то показала студија Центра за глобални развој, труста мозгова из САД са седиштем у Вашингтону.

Према тој студији, осам земаља су посебно угрожене: Пакистан, Таџикистан, Монголија, Лаос, Малдиви, Џибути и Црна Гора. Откако те земље учествују у пројекту Пута свиле, њихов јавни дуг је врло повећан. А велики део дугова држи Кина.

Кинеско-пакистански економски коридор (ЦПЕЦ) важи као парадни пројекат у оквиру Новог пута свиле. Он обухвата 3.000 километара дугу мрежу путева, пруга, гасовода и термоелектрана које се протежу од Западне Кине до пакистанске обале и нове луке Гвадара. Центар за глобални развој процењује читав инвестициони волумен на 62 милијарде долара. Око 80 одсто новца би требало да дође из Кине, а Пекинг тражи око пет одсто на име камате.

Овакви велики пројекти у неким азијским земљама а „посебно у Пакистану“ могу да погоршају ионако велике проблеме са вођењем држава, „пре свега када је реч о економској одговорности и корупцији“, пише у заједничкој студији стокхолмског института за истраживање мира СИПРИ и немачке Фондације Фридрих Еберт.

Наравно да обе стране очекују да ће профитирати од пројекта. За Кину је привредни коридор веза са арапским изворима нафте и са афричким континентом на којем је Кина врло активна. Пакистан се нада да ће остварити убрзан привреди раст и отворити много нових радних места.

Али, ако се пакистанска привреда ипак буде развијала спорије него што је планирано, та земља би због повећања дугова могла да се нађе у тешкоћама. А какве последице то може да има, показао је случај Шри Ланке; она у једном тренутку више није могла да отплаћује дугове и Кина јој је понудила отпис дуга. Заузврат је лука Хамбантота изнајмљена кинеском државном предузећу на 99 година.

У Европи су неке земље у фокусу Кине зато што преко њих она жели да продре на европско тржиште. Грчка је „капија Кине ка Европи“ – рекао је још 2014. кинески премијер Ли Кећијанг. Кина је у Грчку инвестирала већ више од седам милијарди евра, и то није крај.

Пример за такво улагање је некада спорна предаја пирејске луке у руке кинеске фирме Cosco 2016. године. Cosco ће од те луке направити највећу у Средоземном мору, а обрт робе је тамо већ битно повећан захваљујући испорукама из Кине. Око луке настају логистички центри и складишта – па тако и нова радна места за Грке.

А кинеска државна електродистрибуција је 2016. преузела удео од 24 одсто у грчком електродистрибутеру ADMIE. Обе стране стално наглашавају да није реч само о економској размени, већ и културној размени.

Србија, за разлику од Грчке, није чланица ЕУ, али такође има битно место као коридор кроз Балкан. Највећа тамошња кинеска инвестиција био је мост Земун-Борча преко Дунава. Од укупно 170 милиона колико је коштао, 145 је финансирала кинеска Ексим-банка, а грађевинске радове је извела једна кинеска фирма.

Но, тај мост је само почетак већих пројеката. Тако би за 1,6 милијарди евра фирме china Railways International и China Construction Company требало да саграде брзу пругу између Београда и Будимпеште – већ данас се премијери Мађарске и Србије хвале тим парадним пројектом који би требало да буде завршен 2023.

Кинеске компаније контролишу Железару у Смедереву, фирму са највећим потенцијалом за извоз у Србији, а бацили су око и на Рударско-топионичарски басен Бор.

И поред ризика, кинеске инвестиције су у многим земљама добродошле, јер обећавају оживљавање привреде. А Кина са својим инвестицијама не повезује никакве политичке услове.

Но, студије Фондације Фридрих Еберт и СИПРИ су показале да Кини нису важни само трговина и привреда, већ да она жели да оствари и политички утицај. Зато би Европљанима било од користи да разраде сопствену стратешку визију да би могли да примерено реагују на кинески пројекат, пишу аутори студије. Но, такве визије још нема, тако да се у студији напомиње: „У овом тренутку, Брисел не говори једногласно и нема стратешки одговор.“

Прочитајте ОВДЕ о каквом кинеском гиганту и Србији брује западни медији.

Извор: Дојче Веле