Владислав Сурков, који се дуго сматрао важном идеолошком фигуром у “Путиновом режиму,“ раније је описан као “релативни западњак“ међу саветницима Владимира Путина. Али чак и он је сада очигледно сит Запада. У чланку који је објављен у Russia in Global Affairs, Сурков је изјавио да Русија није ни Запад ни Исток. Уместо тога, она стоји сама.
“Догађаји 2014. године (анексија Крима и рат у Украјини) су обележили прекретницу,“ тврди Сурков, “завршетак руског епског путовања на Запад, крај бројних безуспешних покушаја да постану део западне цивилизације, да се придружи “доброј породици“ европских народа. Од 2014. године па надаље, нова дуга ера, епоха од 14+ година, простире се у будућност у којој ћемо доживети стотину (две стотине? три стотине?) година геополитичке усамљености.“
Сурков наводи да је руска елита у протеклих 400 година покушавала да позападњачи своју земљу, након било ког тренда који се чинио најпогоднији у остатку Европе, било да је то социјализам пре сто година или идеологија слободног тржишта 1990-их година. Ништа од овога није довело до тога да Запад прихвати Русију као своју. Сурков каже да је проблем то што:
“Упркос спољашњим сличностима руских и европских културалних модела, њихови софтвери су некомпатибилни а њихови конектори различити. Не можете направити заједнички систем од њих.“
То не значи да би Русија требало да се врати на исток, каже Сурков. Русија је то учинила у прошлости, током времена монголског “јарама.“ То је оставило траг на Русију, али је на крају Русија наставила даље. Стога, Сурков пише:
“Русија је била на истоку 400 година, а затим је отишла на запад на још 400. Ни једно ни друго се није примило. Ми смо пропали на оба пута. Сада нам је потребна идеологија трећег пута, трећег типа цивилизације, трећег света, трећег Рима… Ипак, тешко да се можемо звати трећом цивилизацијом. Уместо тога, ми смо двоструки, мешавина Истока и Запада. Истовремено и европски и азијски, а стога ни потпуно азијски ни европски. Наш културни и геополитички идентитет подсећа на некога ко је рођен у мешовитом браку. Он је рођак свуда, али нигде није рођени. Он је међу својима када је међу странцима, али је странац када је међу својима… Русија је западно-источна полурасна земља.“
Време је да препознамо ову стварност, тврди Сурков. То не значи потпуну изолацију. Русија ће наставити да тргује, да размењује научно знање, да учествује у мултилатералним организацијама и слично. Али то би требало учинити “без одрицања себе.“
Чланак Суркова ће без сумње бити негативно дочекан међу западним коментаторима, и бити изокренут тако да тврди да је Русија склона конфронтацији са Западом. На крају крајева, ако нисте са нама, морате бити против нас.
Али вреди напоменути да Сурков уопште не осуђује Запад нити тврди да би Русија требало да покуша да наруши западну хегемонију. Он једноставно тврди да су Русија и Запад осуђени на то да иду одвојеним путевима.
То је далеко од амбициозних евроазијских дизајна оних попут Александра Дугина, који тврди да би Русија требало да води велику међународну коалицију да сруши постојећи међународни поредак. С тим у вези, вреди поменути да Сурков избегава коришћење израза “Евроазија“ да би описао Русију и такође директно пориче да је Русија “трећа цивилизација,“ чиме не подржава кључни евроазијски концепт.
Уместо евроазијског концепта, са својим често експанзионистичким, антизападним амбицијама, став Суркова о месту Русије у свету чини се ближи оном какав је имао покојни Вадим Цимбурски и његовој идеји о “острву Русија“ на које би Русија требало да се повуче.
То је у складу са редакцијом Russia in Global Affairs-а, која је у последње време објављивала неколико чланака инспирисаних Цимбурским, као што су чланци Бориса Мезуева о идеји “цивилизационог реализма“ и есеја Николаја Спаског под називом “Острво Русије.“ Они сведоче о растућем изолационистичком тренду руске геополитичке мисли.
“Изолациониста“ није заправо добра реч, јер како Сурков истиче, раздвајање од Запада не значи да Русија неће и даље бити повезана са ширим светом. Можда би реч коју он бира да користи – “усамљеност“ – можда би била боља.
Али без обзира на то која реч се користи, поента је иста. Ако се ишта провлачи кроз чланак Суркова, и других у Russia in Global Affairs, руска елита не тражи сукоб са Западом, али су све више уверени да је партнерство немогуће и да ће Русија морати да научи да живи самостално.
Каква је војна снага Ирана због које Америка нема алтернативу прочитајте ОВДЕ.
Извор: Russia in Global Affairs, webtribune.rs
