Али, оштрији курс против Кине би могао да користи Тајвану.
Вашингтон, из поштовања према Кини, дуго није јасно исказао своју подршку Тајвану. Томе је дошао крај.
Тајван је острво у источној Азији. Заједно са суседним мањим острвским групацијама Пескадори, Куемој и Матсу од 1949. функционише као де фацто независна држава која себе назива Република Кина.
Власти Народне Републике Кине као и већина држава света, укључујући и Србију, Хрватску, Македонију (која је једно време признавала и Тајван) и друге државе у регији не признају владу Републике Тајвана и сматрају Тајван делом Народне Републике.
Тајван је после јапанског пораза у другом светском рату враћен Кини. Снаге националистичке странке Куоминтанг под водством Чанг Каи-Шека склониле су се на острво након што су 1949. поражене од комуниста Мао Це Тунга у грађанском рату. Мао је заузимао један по један град, једну по једну покрајну, а рат је трајао четири године.
Те 1949. године све луке у југоисточној обали Кине биле су закрчене бродовима са накрцаним Чанговим следбеницима, војницима и царским благом које су носили на Тајван.
Мао је већ у пролеће 1949. наредио генералима да направе план и да проуче све опције до детаља како би освојили Тајван.
План је разрађен у наредних годину дана, обавештајци су одрадили свој део посла и све је било спремно да Народна Република Кина опет буде целина.
Након избијања корејског рата у којем је комунистичка власт Народне Републике Кине спасила од пропасти Северну Кореју, САД су пружиле војну и политичку помоћ Куоминтангу, односно амерички председник Хари Труман успео је да преокрене однос снага на истоку Азије, те је пропала инвазија на Тајван
До 1971. влада на Тајвану представљала је Кину (тада је пострала члан) у Уједињеним нацијама. Раст привредног и политичког утицаја Народне Републике и њено условљавање дипломатских односа прекидом свих службених односа са Тајваном довели су до растуће политичке, али не и привредне изолације острва које је постало једно од најразвијенијих земаља Азије.
Куоминтанг је допустио деловање опозиционих политичких странака 1986., а годину дана касније окончано је ванредно стање које је било на снази од 1949.
На председничким изборима 2000. победио је кандидат опозиционе Демократске напредне странке Чен Шуи Биан који се залагао за проглашење потпуне независности Тајвана од Кине и од тада расту тензије.
Непуних 70 година касније на геополитичкој сцени је сличан распоред шаховских фигура.
Кина свим срцем жели Тајван под својом чизмом, а између Пекинга и САД траје трговински рат, уистину за сада само на претњама, али сваког дана су ближе отвореном сукобу.
У случају трговинског рата трпео би тајвански извоз, јер није изузет из америчких нових царина на челик и алуминијум.
Трамп, када је победио на председничким изборима, је обећа да ће вратити Американцима радна места која су им украли Кинези, али и како ће присилити Кину да поравнају трговинску равнотежу.
Међутим, Трамп је оптужио Кину да су противзаконито дошли до интелектуалног власништва, и истражујући тај проблем потврдиле су се слутње администрације САД.
Кинези су присвојили недопустиву количину америчког знања и то административним путем, односно законским условљавањем.
Уз све то Кинези су хаковали сваки систем који су могли.
С друге стране Американцима се диже коса на глави од ширења комунистичке идеологије.
Зато је Трамп анализирао и напипао две слабе тачке, тајванску аутомонију или сигурност корејског полуострва.
Кинески лист Ренмин Рибао (Народни дневник) упозорава да нација мора да буде спремна за директан војни удар на Тајван због њихове размене са САД.
Трамп се решио Северне Кореје као потенцијалног проблема, односно бивши шеф ЦИА Мајк Помпео се све договорио на тајним састанцима са Кимом у Пјонгјангу, тако да сада може да се посвети Кини која константно спроводи војне вежбе насупрот Тајвана.
Из више разлога САД би имале интереса да Кина не доминира Тајваном. И то због заједничких вредности: "Демократија, слобода и слободно тржиште." Свакако да једну улогу игра и централна позиција Тајвана у глобалној технолошкој индустрији. А на крају геостратешки положај овог острва је од изузетне важности. Заједно са Јапаном на северу и Филипинима на југу образује острвски ланац пред обалама Народне Републике Кине, чија морнарица због тога нема неометан приступ Пацифику. Ако би Тајван потпао под утицај Пекинга, онда би имао слободан приступ Пацифику. То би ојачало геостратешку позицију Кине у Азији, а ослабило САД.
Тајван, барем у званичним изјавама, није играо никакву улогу током председничког мандата Барака Обаме. Али, већ пред сами почетак Трамповог мандата осетио се нови тон у америчко-тајванским однсосима. 2016. када је Трамп већ био изабран, али још није био положио заклетву, разговарао је са председницом Тајвана која га је позвала како би му упутила честитке. Одмах је стигао љутити одговор Пекинга. Узрујаност је изазвао Џон Болтон, који ће ускоро у Белој кући бити нови саветник за националну безбедност: "На Тајван се у нашем Министарству спољних послова, на универзитетима и у привреди већ дуго гледа као на непријатан проблем. Проблем неће тако лако нестати, а неће се у догледно време припојити ни копну."
Колико дуго ће потрајати симпатије према Тајвану ће се показати када Бела кућа ускоро буде одлучивала о испоруци оружја. САД у прошлости нису испуњавале све жеље. Напето ће бити и наредног лета када квази амбасада Вашинготна "Амерички институт у Тајвану" добије нове комплексе у Тајпеју. Спекулише се и о томе да ли ће тај комплекс чувати амерички маринци као што је случај другде у свету. То би онда били први амерички војници на Тајвану од 1979. Наиме, 1979. су повучени последњи амерички војници, када је тадашњи амерички председник Џими Картер преко ноћи прекинуо везе с Тајпејем и успоставио везе с Пекингом. Председница Тсаи је већ најавила како ће присуствовати отварању.
На Тајвану се шушка о формалном проглашењу независности и нико ни не помишља на уједињење, док Кинези увелико припремају план блокаде, изолације и инвазије на острво.
Шта ће се десити остаје да видимо.
Прочитајте
ОВДЕ где то почиње нови рат? Извор: Ало/Jutarnji/Delo/DW
