Пише: Михаило Меденица
Кад кажем човек разуме се да не мислим на било кога, нарочито не на обичног човека, већ оног који је положио више камена темељаца у Србији неголи што их је у каменоломима, бешикама и бубрезима заједно, но…
Свакако најважнији темељац јесте- здраве и крепке Србије, извучене из депресије ко зец из шешира, илити, гаћа из задњице, да простите.
Ко тога није свестан или је луд, или је појео сендвич са све целофаном, или је у тешкој депресији из које и не зна да је извучен, или једноставно живи у некој Србији која ће тек за две до две и по године најкасније изаћи из депресије.
Ево је здрава и весела Србија пребира по акцијској цени седатива на бувљацима.
Ево је грозничаво покушава да сакупи новац за лечење својих анђела, па кад је време претекне…
Ево је пред контејнерима, чека свој ред да прва смена јешних пензионера изађе па да друга ускочи…
Ево је у ланцима од пелена ради за минималац с песмом на уснама- блуз бромазепам срећи.
Ево је дипломира па надничи код инстант доктораната и висококвалификованих вуцибатина.
Ево је на листи чекања за операцију, али смрт подмукло ревносније ажурира своју листу…
Ево је у “срамоти” хероја и слави кукавица…
Ево је у теткама из Канаде…
Ево је свађа се са својом сенком убеђена да је неко прати, слуша, шпија, проказује…
Ево је у вестима, слуша са симса како је и пад- лет…
Ево је у златарама, продаје мајчину огрлицу и прстен…
Ево је пред фонтанама, прелива сузе у хиљаду боја…
Ево је у метроу питајући се која је станица њена и зашто није ни једна..?
Ево је у “Београду на води”- чека осеку да пробере отпатке преко погаче…
Ево је испод јоргана у “Задрузи”, не зна ко је на њој али не мари…
Ево је на Косову и Метохији, чека да је разграниче с Богом, људима, иконом, кореном, постојањем…
Ево је са децом на улици, извршитељи су је избацили из стана и депресије…
Ево је на гробљима, још једино тамо има с ким да се поразговара…
Ево је на аеродромима, испраћа децу…
Ево је у страху од Александра Мартиновића, Марјана Ристичевића, свакојаких стрвинара лажи…
Ево је у завери ћутања о погинулим радницима…
Ево је у палом хеликоптеру и седам хумки безречја…
Ево је у моралним начелима Маје Гојковић…
Ево је под фантомкама…
Ево је у реду за чашу воду са својих раскрчмљених извора…
Ево је на отирачу Кајла Скота…
Ево је на кафи с Тони Блером…
Ево је прашта НАТО зверима…
Ево је у милости Рамуша Харадинаја…
Ево је у добронамерности Хашима Тачија…
Ево је с ножем дрогираног безумника у трбуху…
Ево је у оброку од прекјуче за прексутра…
Ево је…
Ево је на седативима с бувљака, акцијска цена, мало прешли, претходни власник није имао стрпљена да сачека још мало…
Још само мало, да на огради моста чује како није у депресији већ да је живот на почек тек субјективно стање свести…
Чаша жучи није полупразна већ полупуна- Србија је изашла из депресије и сад лута улицама у ритама.
Ако је ко види моли се да јави најближем одбору владајуће странке, чека је сендвич са све целофаном…
Последње тренутке живота саудијског новинара погледајте ОВДЕ.
Извор: Два у један
