Одлука ће бити на снази дванаест месеци.
Турска неће дозволити да терористи угрозе мир и безбедност наших грађана у пограничном делу земље као и мир и стабилност у региону, речено је у одлуци коју је у среду увече усвојио парламент.
„Све стране трупе треба одмах да се повуку из Сирије јер се у њој налазе противзаконито. Оне су окупаторске снаге пошто су турски, амерички и француски војници под изговором борбе против тероризма сами стигли у нашу земљу без позива владе”, изјавио је министар спољних послова Валид ел Муалем три дана пре него што је турски меџлис усвојио одлуку о наставку прекограничних операција.
Када је 2011. године у Сирију стигло „арапско пролеће”, у Анкари (као и на Западу) погрешно су проценили да је председник Башар ел Асад готов, да ће пасти за неколико недеља исто као Муамер Гадафи и Хосни Мубарак. Сумња се да је зато Турска преко своје границе пропуштала и џихадисте како би они обавили тај посао. Десило се супротно: победник рата је Асад. Турска, која се због тога нашла на периферији збивања, и сада грчевито настоји да ухвати „прикључак” како би се укључила у предстојећа погађања око проналажења политичког решења у суседној земљи са којом дели границу дугу 900 километара. Исти је случај и са Америком, која покушава да на Блиском истоку амортизује утицај Техерана а поготово Москве, који су од првог дана здушно подржавали председника Асада.
Турска армија сада покушава да спречи крвопролиће у Идлибу, северној сиријској провинцији, последњем упоришту опозиционих група које су се бориле против режима Асада. У Анкари играју на ту карту и траже да и опозиција учествује у проналажењу политичког решења у Сирији у коме дугорочно не би требало да буде места за Асада иако је он победник седмогодишњег грађанског рата. Он је крив за крвопролиће у Сирији, тврде у Анкари.
Под изговором борбе против терориста, Анкара се последњих година обрачунава са Курдима у суседним земљама. То изазива реаговања у Багдаду и Дамаску, јер се повремени упади турске армије на њихову територију доживљавају као угрожавање суверенитета и територијалног интегритета.
„Ердоган се понаша као некада османски освајачи”, каже председник Асад.
Слична реаговања стижу и из Багдада. У Анкари се много не осврћу на те протесте и у парламенту су најавили нове прекограничне војне акције.
У августу 2016. године Анкара је у Сирији покренула велику операцију „Штит Еуфрата”. У борбама које су трајале седам месеци очишћено је две хиљаде километара уз турску границу од сиријских „курдских терориста” које наоружава Пентагон јер се од првог дана боре против џихадиста. У Турској тврде да су они терористи, и то је без сумње допринело погоршању односа између стратешких савезника Вашингтона и Анкаре.
Почетком ове године уследио је наставак: Анкара је, у сарадњи са такозваном Слободном сиријском армијом, која окупља „умерене” опозиционе групе, започела операцију „Маслинова гранчица” у провинцији Африн. У борбама је „неутралисано” – убијено, ухапшено или се предало – око 4.000 „терориста”, пре свега сиријских Курда.
Турски авиони на северу Ирака повремено бомбардују положаје Радничке партије Курдистана (ПКК) која је на листи терористичких група. „Наш циљ је да од сепаратиста потпуно очистимо ирачке провинције Синџар и планину Кандил”, прети Ердоган. Они тамо имају базе из којих лансирају нападе на циљеве у Анадолији, где се годинама боре за већа права свог народа.
„То је у складу са међународним правом јер ми немамо окупаторске аспирације. Када очистимо ту ’терористичку мочвару’, онда ћемо те територије вратити локалном становништву”, каже Ердоган, који приметно настоји да се наметне као заштитник свих муслимана у свету, пре свега оних на Блиском истоку и Балкану.
Прочитајте ОВДЕ зашто саудијски принц пуца од беса.
