Пише: Проф. др Славко Каравидић
Својим подвижничким животом, духовно усклађеним мислима и делом допринео је духовном васпостављању српског народа. Био је духовна светлост и стожер.
Учинио је да се српство и православна вера чувају и негују у времену, у човеку, у речи, у језику...
Поседовао је задивљујућу моћ промишљене намере, будио скривену доброту, човечност, богољубље и братољубље.
Речи благе, а докази јаки - његов живот. Није расипао речи - у мало речи више мудрости, богатства звучне бројанице и мелодијског преплета захваћеног на извору најчистијег српског језика.
Увек пружена рука, топла, пуна сунца, говорила је језиком литургијским уносећи снагу светосавског печата православља.
Све око себе мерио је дубином своје вере и миомирисом своје душе.
Својим рукама изрезбарио је Вујански крст као неуобичајени израз неизмерне благодарности за своје чудесно исцељење у манастиру Вујан.
Веровао је да симбол крста не представља само идеју Христовог учења и његових мука, већ и оно што је најважније - идеју достигнутог морала и духовног циља.
"Будимо људи!... - говорио је. Крст је кључ вредности која вернике и невернике чини цивилизацијски успостављеним.
Како га је схватао тако је схватао и себе - побожан је ко зна, Србин је ко зна.
Где год да је ишао носио је бројаницу, молитвеник и Свето писмо са собом, а молитву у срцу и на уснама.
Оставио је бокоре мудрости, потоке бистре воде православља... Наше је да их не мутимо.
Да, Патријарх Павле је био и остао, преобразио се у светлост, присутан Духом светим.
Извор: Правда
