Када је отишао у рат, мој отац, генерал Ратко Младић, рекао ми је: “Види, ја могу сутра да погинем. Гинем за свој народ, за своју земљу. То не сме да те оптерећује. Твој задатак је да живиш свој живот и да чуваш породицу”.
Овим речима Дарко Младић, син ратног команданта Војске Републике Српске Ратка Младића, који се сада налази у Хагу на издржавању доживотне казне затвора због ратних злочина у БиХ, започиње разговор. У интервјуу он говори о промоцији књиге “Генерал Младић: последња битка, успомене, интервјуи, документи” на руском језику, претресањима које је породица доживела, о суђењу свом оцу, али и о великим надама да се генерал врати у Србију.
Када се очекује превод књиге на српски?
- Књига је пре три недеље објављена у Русији, јавност је веома заинтересована, а ми ћемо се потрудити да у најкраћем могућем року књигу преведемо, одштампамо и да организујемо промоцију.
Какво је здравствено стање генерала?
- Он се веома добро држи морално и не жели да покаже никакву слабост. Међутим, све више му се погоршава здравствено стање. Управо су то прогнозирали руски и српски доктори.
Замењене су судије у Хагу, шта сада можете да очекујете?
- Да, судије које су биле пристрасне смењене су. Сада смо додатно забринути јер немамо поверења да можда неко неће одлучити да му ускрати лекове и да на тај начин заврши предмет. Ми се плашимо, али очекујемо фер суђење.
Да ли га видите овде у Србији, у Београду?
- Да. Дефинитивно га видим. Волео бих да га видим у Србији или у Русији. За почетак, на лечењу. Зато се залажемо да добије нормалан судски процес, непристрасне судије, а не политичке агенте.
Како вам је било пре његовог хапшења?
- То што се нама десило, не бих волео да се никоме понови. Државни органи морају да поштују своје законе, а не да их селективно спроводе.
На шта конкретно мислите?
- Моја супруга је добила отказ, било је претњи породици, деци, постојале су разне врсте притисака. Али није то трпела само наша породица, ужасне ствари су трпеле и породице других хашких оптуженика. Прошли су сличну голготу. Ми смо били медијски експониранији, док се није знало шта се дешава неким другим породицама.
Постоје записи у којима пише да је генерал у тренутку хапшења имао могућност да пуца на оне који су га хапсили, али да он то није учинио.
- Да. Тачно. Он није хтео да пуца на Србина. Он је читаво своје искуство базирао на томе да се спрече српско-српски сукоби, да се не делимо на партизане и четнике... Тако је и приликом хапшења могао да отвори ватру, али није хтео да пуца на неко српско дете. Он је због свог принципа жртвовао своју слободу.
Да ли вас погађа када се Ратко Младић представља другачије од тога што тврдите да он заиста јесте?
- Погађа ме врло лично, јер знам да то није он. Представљен је као строг, камен, хладан, али је њега емоција сачувала у људском смислу. У книнском корпусу је био збринут један хрватски рањеник. Мој отац је обилазио све рањенике и када је дошао до њега, он му се пожалио да га војници не пазе како треба, да га малтретирају. Генерал је позвао све, постројио их је и изгрдио их што имају такав однос према хрватском рањенику.
Званична верзија смрти ваше рођене сестре Ане 1994. године је самоубиство. Породица је у те тврдње сумњала. Имате ли неке нове детаље, доказе?
- Очекујемо их, боримо се за њих. Не могу сада да кажем све. Сазнали смо нешто ново што потврђује нашу теорију.
Да ли је то ново за јавност?
- Није за јавност. Надам се да ћемо то једног дана расветлити. За њу је касно, али ипак истина доводи до неког олакшања. Када имате неку необјашњиву ситуацију коју носите кроз цео живот, још је теже. Жеља нам је да знамо шта се тачно дешавало. За то су потребни докази. Нису довољне индиције и осећаји. Мом оцу је, од свега, најтеже пала Анина смрт. Он и дан-данас мисли о томе и трага. То је његова најдубља рана.
Када сте последњи пут имали контакт са оцем?
- Био сам пре две недеље у Хагу, тада сам водио своја два рођака.
Како изгледа?
- Он је, за човека који је у таквој ситуацији, невероватно пун духа и енергије. Невероватно колико је у стању да се издигне из те своје ситуације. Борац је. Достојанствен је.
Ко га све обилази?
- Мајка, ја, водим жену, децу...
Како ваша деца све то доживљавају?
- У периоду када су нам претресали кућу и када су нас малтретирали, моја ћерка ме је обавестила да јој је један њен друг из разреда, она је тада била трећи, четврти разред основне школе, рекао:
- Ја сам твој телохранитељ, отац ми је поручио да морам да те чувам.
Мислим да је у том тренутку она схватила шта је њен деда, ко је и у каквој је ситуацији.
Како сте се осећали током тих претресања, прислушкивања?
- Мени је најважније било да деца не добију последице од тога. Ми смо њима представљали та претресања као неку врсту игрице, неке вежбице. Ћерка је старија и ипак је одређене ствари схватала, али мој средњи син је тада имао четири године и он се са тим момцима који су претресали играо. Командант те јединице нам се обратио преко комшија и рекао је да их је срамота што то раде.
Да ли сте почетком деведесетих могли да замислите да ће се вашем оцу дешавати ово - доживотна робија за ратне злочине?
- Током рата сам имао прилике да гледам разне ствари. Био сам у пратњи оца као преводилац на преговорима, па сам могао да видим сцене са оне стране, не са стране медија. Ако сам ишта научио из свега тога, то је да човек мора да се бори.
Какав је генерал Ратко Младић човек, супруг, отац?
- Њега људи доживљавају као неког каменог човека, а он је, у ствари, веома емотиван човек. И то како је водио рат, излазило је из емоција, не из онога што је он научио у школама у којима је био стално међу најбољима. Када је отишао у рат, мени је рекао: “Види, ја могу сутра да погинем. Гинем за свој народ, за своју земљу. То не сме да те оптерећује. Твој задатак је да живиш свој живот и да чуваш породицу”. И када је први војник книнског корпуса погинуо, он је плакао. То није једини пут. Медијске слике о њему су сушта супротност од онога какав он заиста јесте. Сарадници из главног штаба говоре о њему као о великом емотивцу. Он чак зна да експлодира у неком тренутку. Знао је да се разгалами, али никад даље од те галаме коју командант мора да има као врсту израза у неким ситуацијама.
Када сте му последњи пут видели сузе?
- Последњи пут сам му видео сузе у Централном истражном затвору у Устаничкој, након хапшења. То је било када сам му довео децу. Унуке. То је тада било стварно емотивно. Није могао да контролише емоције.
Откривени детаљи. Погледајте ОВДЕ шта је Путин рекао Тачију.
Извор: Курир
