Учествовали сте као посматрач на изборима у ЛНР, како је протекао изборни процес и како коментаришете изборне резлтате?
Нити ја, нити остали страни посматрачи, а било их је више десетина и са буквално свих крајева света, нисмо приметили ниједну неправилност. Свуда нам је био дозвољен приступ, могли смо да испитујемо и истражујемо шта год пожелимо, али изборних неправилности напросто није било. Неки међу нама су већ пуно пута били у Донбасу па смо можда били мање љубопитљиви и сумњичави, али било је посматрача којима је ово био први боравак тамо и које је стога природно занимало много тога, били су приметно агилнији него ми "ветерани", па ни они нису наишли на нешто што би могло да се опише као кршење било чијих грађанских права или пак слободне воље народа Донбаса.
Што се тиче резултата, они су мање-више очекивани, у смислу да се веровало да ће Леонид Пасечник победити у трци за председника Луганске Народне Републке, а Денис Пушилин за председника Доњецке Народне Републике. Зато бих рекао да је заправо главни резултат била сама излазност, која је задивљујућа. У ЛНР је гласало 77 одсто уписаних бирача, а у ДНР чак 80 одсто. При чему нам је речено да се на бирачким списковима и даље налазе многи који су избегли и који више уопште не живе у Донбасу. Ово је било прво изјашњавање народа после оног почетног из 2014, па су зато ови избори доживљени као својеврстан тест за ЛНР и ДНР као самосталне државе, тј. провера колико је народ и даље, после четири године рата, остао при ондашњој одлуци да се осамостали у односу на Украјину. И зато се висока излазност у обе републике тумачи као најбоља могућа потврда исправности основног опредељења тамошњег народа да више не жели да буде део Украјине.
Истовремено су одржани избори у ДНР где је победио Денис Пушилин. Да ли то доноси неку битну промену у политици ДНР-а у односу на време када је на челу Републике био Захарченко?
Питање могуће промене политике једне или друге републике тамо је непрестано на дневном реду, јер, да се не лажемо, оне 2014. године никоме није било користило да се догоди Донбас - осим самом народу Донбаса. Украјина и њени западни покровитељи били су Доњецку и Лиганску наменили исту судбину као и Харкову и Одеси, што значи, да ћуте и трпе иживљавање кијевских пучиста, а и сама Русија је била крајње уздржана, тачније прећутно против проглашења самосталности ДНР и ЛНР, зато што је Москва већ била у дипломатском сукобу са Кијевом и Западом око Крима па није желела да отвара нове тачке спорења. Али, Донбас се догодио јер је тамошњи народ био чврсто решен да не потпадне под власт кијевских пучиста, поготово после масакра у Одеси, па је на насртај украјинске војске и почетне злочине узвратио оправданим оружаним отпором. На њену част, Русија није оставила тај народ на цедилу, иако уопштено није била сагласна са оружаним отпором Донбаса кијевској хунти. И дан-данас Русија помаже Донбас на много начина, од тога што признаје њихове исправе па до хуманитарне помоћи коју шаље на разне начине, између осталог и преко привредних и културних подухвата које тамо покреће - иако Москва званично не признаје ДНР и ЛНР као самосталне државе.
Зато ми је збиља смешно кад по западним гласилима пратим њихова уверавања како је рат у Донбасу изазвала "руска агресија", јер је истина управо супротна, пошто је отпор Донбаса подигнут упркос томе што Русија није била за такво решење. Али, управо због тако постављених ствари, мислим да су и ДНР и ЛНР непрестано суочени са тим избором да ли да остану при својој првобитној одлуци, или да послушају Москву која, не наредбено али ипак постојано, од њих тражи да се некако ипак договоре са Кијевом о некаквом новом суживоту у оквиру Украјине. Да појасним, немам непосредну везу са Кремљом, али моји извори и из Донбаса и још више из саме Русије говоре ми да Москва заиста покушава да постигне некакав компромис између Донбаса и Кијева, а с обзиром на све отворенију фашистичку природу кијевског режима неминовно је да би компромис, у каквом год облику, ипак био на штету донбаских република, које сада де факто постоје као независне државе, или барем потпуно независне од Украјине. То није став свих московских званичника, и то није нешто што Моксва говори наглас, али то јесте жеља Кремља. Тако да су ДНР и ЛНР већ годинама суочени са тим настојањем Русије, невезано за то да ли су избори и да ли је дошло до промене на положају председника. Као неко ко је заволео Донбас свим срцем и скоро једнако као моју родну Србију, могу само да им пожелим да успеју да испуне своје намере и заштите своје потребе, од којих је самосталност у односу на Украјину убедљиво најважнија, а да притом не закомпликују превише живот ни самој Русији, која, као опорављајућа глобална сила, наравно има и неке своје рачунице.
Све оне будалаштине о "руским губернијама", каквима и овде у Србији умеју да плаше јавност, падају у воду кад видите како чак и непризнате државе зависне од руске помоћи, не само Донбас него и Придњестровље или Абхазија и Јужна Осетија, испољавају своју вољу у односу на великог заштитника. Ниједан од америчких сателита, а у њих можемо да убројимо и једну Француску или Норвешку, не наилазе на уважавање код свог вашингтонског газде онолико колико Кремљ уважава, или барем не угњетава, оне које пресудно помаже.
До сада су Москва са једне и Доњецк и Луганск са друге стране некако успевали да одржавају равнотежу интереса, у чему им је, мора се признати, унеколико олакшавао званични Кијев, толико обневидео у својој противруској хистерији да је често вукао потезе који су самој Украјини везивали руке и сужавали маневарски простор. Пушилин није почетник, он је свих ових година био укључен у Минске преговоре као председник Скупштине ДНР, тако да се од њега очекује да настави Захарченкову политику барем у том основном, најважнијем смислу, да нема пристанка ни на какво враћање под надлежност Кијева. Што се тиче Пасечника, који је шеф ЛНР постао тек пре годину дана, он је ту савршено јасан: Луганск је у предизборној кампањи био облепљен његовим обећањима да ће се борити за међународно признање донбаских република и да је крајњи циљ присаједињење са Русијом.
Током боравка у ЛНР обишли сте више градова међу којима и Славјаносрбск. Како становници ЛНР гледају на Србе и Србију, како сте дочекани?
Славјаносербск је варошица од неколико хиљада становника, на неких двадестак минута вожње од Луганска. Налази се баш на линији раздвајања, тако да се тамо често може чути размена ватре. Иначе сви у Луганску памте српске корене, али је то сећање ипак најживље управо у Славјаносербску, где су многи јавни натписи двојезични, на руском и на српском. Посетили смо и тамошњи Завичајни музеј, чији је најупечатљивији део посвећен управо српским хусарима који су 1753. године, указом царице Јелисавете, основали Славјаносербију, као подручје које представља јужну границу Руског царства. У Славјаносербску, који је својевремено био седиште Славјаносербије, дочекани смо онако како речи то тешко да могу да дочарају. Братски, у оном најтоплијем значењу тог израза. Рецимо, испред споменика српским, руским и козачким војницима 19. века, који се налази у центру вароши, сачекале су нас три девојке у српској народној ношњи и понудиле српском погачом. Такође смо посетили и Српски центар, који је недавно основан на једном од четири највећа луганска универзитета. Оснивању тог центра пресудно је допринела Олга Милуновић, рођена Луганчанка која већ 30-ак година живи у Србији. Укратко речено, тамо у Луганску, хиљаду и по километара далеко од нас, ми Срби имамо браћу којом можемо да се поносимо, као што се они поносе нама и заједничким коренима.
У ЛНР и ДНР у ранијој фази је постојала идеја стварања јединствене државе под именом Новорусија али се од тога одустало. Да ли и даље постоје такве иницијативе и шта је препрека уједињењу?
Не знам колико је замисао о уједињењу икада била озбиљно разматрана, или је то више била жеља увезена споља, рецимо из Русије. Не верујем да ће до формалног уједињења икада доћи, али из једног крајње симпатичног разлога: Доњецк и Луганск су потпуно убеђени у то да су сасвим различити, првенствено по менталитету. И у једној и у другој републици су ми истицали како се они међу собом силно разликују. Они то доживљавају као нешто позитивно, као доказ њихове културне разноликости. Нема ни говора о ривалитету, или, далеко било, нетрпељивости. Напротив, међусобно се изузетно воле и поштују. Али су убеђени да су скроз различити једни од других. Чак су и једни и други били у чуду кад сам им рекао да ја те разлике нисам приметио. У сваком случају, ДНР и ЛНР деле судбину и практично у свему наступају заједнички, били су блиски и раније а поготово је рат додатно учврстио њихове везе, али мислим да је једино уједињење које прижељкују оно са Русијом. А и тада ће сигурно наставити да објашњавају целом свету како су међусобно тотално различити.
Како ви гледате на сусрет Путина и Тачија у Паризу који је у Србији изазвао доста критика на рачун Русије?
Посматрајући колико је људи одавде било спремно да пљује по Путину зато што нам је наводно забио нож у леђа, нисам могао а да се не запитам одакле онолики редови у свакој Тодорићевој "Идеи", у коју ја рецимо никада нисам ни крочио. Одакле онолико српских туриста на хрватском или црногорском приморју сваке године, где уредно пуне буџете тих држава које не пропуштају нити једну прилику да науде Србији? Одакле онолико љубитеља хрватске или сарајевске поп музике по овдашњим кафићима и ноћним клубовима? Ко ли слуша те силне радио станице по Србији које нас засипају загребачким, сплитском или ријечком "глазбом"? Одакле онолики људи на концертима хрватсих и БиХ бендова, па чак и проусташких као што је "Прљаво казалиште" на пример? Поред толиких Срба који с оноликом срџбом бране Србију од, замислите, Путина, како је могуће да је Србија истовремено пуна оних који на све побројане начине робују постјугословенском "региону" и нашој бившој "браћи"?
И најважније, где нестану ти људи, који тако жустро "одбранише" Србију и КиМ од Путина, где се изгубе када треба бранити КиМ од Александра Вучића и осталих владајућих велеиздајника?! У ових десет и по година, колико је протекло од једногласно проглашене, наказне "независности" Косова, било је подоста покрета и иницијатива да се спречи даља велеиздаја коју врши званични Београд. Можда нису све те иницијативе биле искрене, можда је већина била трапава и недовољно промишљена, али нити једна једна није успела - зато што ниједна наишла на довољну подршку народа. Мени та математика није јасна: како је могуће да овде има толико људи који су више него спремни да бране Србију и КиМ од Путина, али их нигде нема када Србију и КиМ треба одбранити од оних који нас заиста и угрожавају?
Да не причам сад о томе колико велеиздајничка политика Београда саму Русију ставља у неугодан положај, јер је Москва све време била главни глобални ослонац наше борбе да спасимо окупирану покрајину, и то се зна свуда у свету, а наше бесрамно руководство сада тражи од Русије да се не противи националном самоубиству које Вучић и послушници од милоште зову "раграничење". Од Русије, која без прекида понавља да основа међународног поретка мора да буде немешање у послове суверених држава, наше руководство, које ми бирамо или у крајњем случају нисмо способни да га заменимо, сада тражи дозволу да самој Србији пуца у главу. Па ви замислите како такав захтев може да изгледа Русима.
Дакле, наравно да је лоше када се Путин сретне и рукује са Тачијем. Али, треба увек имати у виду да наши државни руководиоци то раде већ годинама. Тадић је 2012. отрчао у Дубровник управо да би се руковао са Тачијем и тако препоручио себе западним амбасадама за место премијера, које је био циљао када је изгубио председничке изборе. Дачић је први званичник Србије који се на највишем нивоу састао и руковао са Тачијем, такође 2012. и то на онај незаборавно дрзак начин, тако што је најпре био крио заказан састанак а онда нас је убеђивао да је до сусрета дошло случајно. А тек Вучић, који се више пута срео, руковао, грлио и љубио са Тачијем него са законитом женом, која год да му је тренутно у тој улози! Не би ме чудило да "Марвел" почне да снима филмове по мотивима Вучићевог и Тачијевог партнерства, колико се често заједно појављују у јавности - а то што се јавно сазна вероватно је само делић њихових свеукупних узајамних активности...
Пре него што се обрушимо на Русију, можда би ваљало да прво себе погледамо у очи и обратимо пажњу на велеиздају коју званична Србија спроводи у наше име, а коју ми допуштамо било тако што је послушнички подржавамо зарад страначке и личне користи, било тако што јој се недовољно супротстављамо иако смо наводно опозиционари. Пре него што се острвимо на Путина или Лаврова, хајде да решимо барем Марка Ђурића, једног од небројених напредњачких бестидника који безмало свакодневно трују овдашњу јавност својим несхватљивим, суманутим наступима, изјавама и потезима. Ето, Ђурић не би требало да је превелики залогај, хајде барем њега да уклонимо и сместимо тамо где је заслужио да се нађе, а то је доживотна робија, па да онда видимо да ли можемо нешто да замеримо Русији која нас, упркос својим тешкоћама и невољама, све време подржава и то најснажније управо по питању КиМ. Па не мисли ли ваљда неко да је Западу наједном толико стало да "реши" косметско питање зато што га је до сада у томе спречавао званични Београд?!
Приметио бих још једну занимљиву ствар: ни приближно толико жучи колико на Путина, није излучено на Шпанију, када је недавно ипак допустила шиптарским каратистима да се такмиче под заставом "Косове". Не кажем да треба нападати Шпанију. Не треба, и то не само због тога што нам је сваки савезник више него добродошао, ма из каквих нас интереса подржавао. Али је упадљиво колико су реакције на Шпанију биле неприметне, у односу на пљување Русије и Путина које је било малтене свеприсутно, барем по друштвеним мрежама. Све то ме само учвршћује у уверењу да ће највећа, непоправљива штета коју ће Вучић нанети Србији, бити то што ће нас на крају посвађати са Русијом. То сам говорио у својим емисијама и у доба председничке кампање прошле године, да је то кључно питање тих избора, наравно прећутано, пошто сам подозревао да је наклоност Запада Вучић тада купио баш обећањима у вези са окретањем од Русије. Не личним окретањем, јер он никада и није био русофил, као што никада није био ни родољуб, него трајним удаљавањем Србије од Русије. Зато и јесте. чим је био изабран за председника, на место премијера поставио америчког агента Ану Брнабић. Ове година је, бојим се, у потпуности оправдала моје сумње, јер је очигледно да Американци користе питање КиМ како би нас удаљили од Москве, а да је Вучић, зарад пуког опстанка на власти, више него спреман да изађе у сусрет свим жељама Вашингтона.
Тужно је што толико људи, свесно или несвесно, наседа на целу причу и гута тај небулозни наратив како се Русији не може веровати. Све време се у српској јавности шири тврдња како је русофилија нешто ирационално, а заправо је нетрпељивост према Русији, које је заступљенија него што то пристојност дозвољава, та која је потпуно неразумна и контрапродуктивна. Русофилија може бити културолошка, историјска или некаква друга, али ма у ком облику да се јавља она је утемељена на овој једноставној једначини: ако немамо подршку Русије, нећемо бити у стању да сачувамо ни Нови Београд, а камоли окупирано Косово и Метохију или вечито нападану Републику Српску. То је тако проста, а савршено разумљива и лако измерљива чињеница, вишеструко доказана и у блиској и у даљој прошлости. А опет, спремни смо да је сагледамо и прихватимо само ми "неразумни и превише емотивни" русофили, док они тобоже "мудри и прорачунати" русоскептици упорно игноришу нешто толико очигледно.
Да ли је за вас третман Србије у Паризу изненађење и шта бисте ви ударили да сте били на Вучићевом месту?
Није ми никакво изненађење. Само потпуни идиот може више да буде изненађен било каквом увредом којом нас почасти Запад. Никада нам нису били пријатељи, ни нама ни остатку планете који бездушно искоришћавају већ вековима. Они разумеју само језик силе. Не поштују ни страдања, ни жртве, ни живе ни мртве, него само ако им нешто не допустите или их у нечему спречите. То је једино што заслужују од нас: да ми њима одређујемо шта ћемо евентуално пристати да радимо, памтимо и обележавамо са њима, а шта нам не пада на памет да им препустимо ни делић. Не мислим ту на све видове сарадње, јер рецимо има културних достигнућа на Западу и са Запада која су величанствена, и која, као и слична или већа достигнућа на другим странама света, баш због своје величине и значаја припадају целом човечанству. Али у политичком, економском и нарочито друштвеном смислу, према Западу се мора заузети најоштрији став, а у том погледу ми је изненађујуће само то да има људи, нажалост превише, који то и даље не схватају.
Што се тиче Вучића, на његовом месту бих се убио. Озбиљно. Да сте ме неким чудом ставили на његово место у оном вашару бешчашћа у Паризу, извршио бих самоубиство пред очима целог света: ем због гриже савести што нисам раније спречио такву бруку и понижавање Србије или барем одбио да учествујем у њој, ем да бих светској јавности скренуо пажњу на то каква се грозна неправда чини мојој земљи управо у том тренутку. Знам да овај мој одговор није хришћански, али питали сте ме о некоме чији поступци делују као да су преписани од сотоне, па онда ни моје речи не могу да буду много другачије.
Жестоку расправу Зарковића и Милана Ст. Протића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
