Пише: Hunter DeRensis
Херберт Стејн је био председник Савета економских саветника под председницима Ричардом Никсоном и Џералдом Фордом, и отац је познатог Бена Стејна. 1976. године, он је прогласио оно што је назвао “Стејнов закон“: ако нешто не може трајати заувек, то ће престати. Стејн је мислио на економске трендове, али исти закон се примењује и на спољну политику и на концепт царства.
Стејнов закон на први поглед може изгледати као банална плиткоумност. Али треба да будемо у потпуности свесни његових импликација: неодрживи систем мора имати крај. Америчко царство има унутрашње мане, чињеница коју би анти-империјалисти и левице и деснице требало да цене.
Државни дуг САД-а се приближава цифри од 22 трилиона долара уз тренутни дефицит федералног буџета од преко 800 милијарди долара. Као што сенатор Ренд Пол често истиче, банкрот је Дамоклов мач, који је опасно близу врата САД-а. Изван гомиле либертаријалистичких заједљиваца у Конгресу, не постоји озбиљан политички покрет који би обуздао својевољно трошење земље. То би их унземирило неколико пута више него победа Доналда Трампа 2016. године.
САД имају највећи дуг него било која друга земља у историји света. Истина, када се фактурише њихов однос дуга према БДП-у, има много земаља које су у далеко опаснијим економским ситуацијама него САД. Али доћи ће до преокрета. Колико дуга систем може издржати? Када ће пукотине постати превелике да би се сакриле? Када ће се темељи урушити? Велика је ствар пропаст нације, рекао је Адам Смит, а њихова пропаст на крају мора доћи.
Да ли је банкрот могућ? Као што неки Beltway економисти подсећају, не. Технички, влада има моћ да вештачки створи колико год је долара потребно да оптплати своје дугове. Али оваква хиперинфлација би амерички долар лишила сваке вредности и урушила глобалну економију која тргује њиме. Једноставно неплаћање дуга би можда чак био и бољи сценарио него такав инфлациони ужас.
Када свет изгуби поверење у способност америчке владе да плати свој дуг, или каматна стопа на дуг постане неодрживо висока, мораће да се направи избор. Нема више избегавања и одлагања проблема, нема више 10-годишњих пројекција за балансирање буџета. Конгрес, у слућају ванредног стања, ће морати драстично да среже издвајања буџета. А царство ће бити прва ставка.
Као и држава у ратном стању, владино благостање има много унутрашњих несрећа. Међутим, иако би за неке глобалисте била предност да пусте раднике да гладују док чувају прекоморске поседе, то се неће десити. Шта би се догодило ако би провере социјалне безбедности престале да се појављују у сандучићима, а Medicare бенефиције се прекинуле?
Када им се представи тај избор, да ли ће просечан Американац изабрати своју мрежу социјалне безбедности или наставити да финансира далекосежне базе у Штутгарту, Окинави и Џибутију? Чак и они конгресмени који су највише милитаристички настројени ће знати како да гласају, да не би наишли на банду која чека изван њихових Д.Ц. двораца.
Неоконзервативци константно чачкају опасност од вакуума. Без присуства САД-а, како налаже логика, преузеће снаге које су још више злочиначки настројене. Шта се догађа када се америчка војска мора евакуисати из читавог света, јер не могу више да приуште да их задрже тамо? Нема дебате, нема вагања опција, и нема избора. Ако новац није ту, новац није ту.
Ништа није могло да веже војне руке Америке више него криза дуга. А ако се нека деси, то ће бити делимично зато што су исти ти неоконзервативни интелектуалци проповедали мултитрилионски глобални рат у циљу обнове човечанства. Охолост води до пада.
Ово је врста опасности на коју су Ренд Пол и други упозоравали. Не само да су њихови непроглашени ратови нелегални, контраинтуитивни и дестабилишући у иностраним регионима, већ они и Америку дестабилизују финансијски.
Потребно је радикално преиспитивање америчких прекоморских средсава и обавеза. Идеолошки мотивисани ратови су их довели до литице финансијске катастрофе. Америчка спољна политика мора усвојити ограничен, високо стратешки поглед на свој национални интерес и користити своје преостало богатство умерено и само када је то неопходно.
Реализам може одбити националну пропаст. Затворити базе у Немачкој и вратити новац кући, уместо приморавати војску да се евакуише пре него што буде прекасно. Ући у преговоре са талибанима и испланирати повлачење из Авганистана, да се не би завршило са хеликоптерима који беже из Кабула као што су урадили у Сајгону. Донети тешке одлуке пре него што то за њих учине околности.
Амерички лидери игноришу Стејнов закон на властиту опасност. Без обзира на све, америчка војска долази кући. Боље би било да то буде њиховом одлуком него одлуком скупљача дугова.
И Египат повлачи признање Косова? Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
