Николићево сведочење само је једно од многих које је сакупио и недавно објавио публициста Горан Минић из Бруса. На десетине његових саговорника сведочило је о трагедији, која је била део шире операције "Копаоник", када су фашисти зверски усмртили више од 300 мештана поткопаоничких села. Звери из СС дивизија "Принц Еуген", у чијим редовима је било око 1.500 војника, подунавских Немаца, под командом пуковника Фрање Кодра, затим бугарског 36. пешадијског пука са 1.000 војника, предвођених Петром Паневим, и јединице од 300 белогардејаца, одговорне су за масакр у коме су пекли живе људе и палили читаве породице у колибама, ампутирали им руке и ноге, стрељали на ливади. Најмлађа жртва, беба Вера (Трифуновић) имала је само месец дана. Више од 70 људи фашисти су угурали у минирану Цркву Светог Петра и Павла и затим их дигли у ваздух.
- Крива Река је процентуално, према броју становника, претрпела најстрашнје губитке у Другом светском рату, поред Лидице у Чешкој и Хетиња из СССР и то је био један од мојих мотива да се упустим у сакупљање прича - сведочи Горан Минић, аутор књиге "Казивања о Кривој Реци копаоничкој".
- Дубоко сам уверен да смо сви ми остали дужни према тој несрећи, препуштајући лагано ужас у заборав. Уосталом, то говоре и многи моји саговорници, њих око 50, академици, новинари, сељаци, ђаци, у пет казивања.
Минић причу води кроз разговоре, аутентична сећања и фотографије оних који су били деца и данима погрома. О злу су говорили Добрица Ћосић, Мидораг Б. Протић, Мића Поповић, у књизи су и дела аутора који су упамтили трагедију, Јанковића, Новчића, Трифуновића, Лазаревића, Ђурића, а ту су и драгоцене приче мештана који говоре о Кривој Реци данас. Ни најумнији, међутим, не могу да објасне зло које је покренуло војнике да набадају децу на бајонете. Званично "објашњење" је било да село мора да испашта због боравка Драгутина Кесеровића са војском.
- Људе убијене, и растурене око цркве, Немци су увукли у богомољу, полили бензином, чак и неколицину која је још давала знаке живота. Запалили су их, а затим цркву дигли у ваздух. Пламен од запаљеног бензина и тела високо је куљао - присећа се Љубиша Пршић, који је као дечак од 16 година са још шесторицом мештана умакао стрељачком воду.
Радунка Николић преживела је крваву просидбу 12. октобра, 1942. године. Требало је да се уда за Милована Милинчића, момка из Осредака, одакле су са будућим младожењом пристигли рођаци са поклонима и музиком. Масакр је прекинуо љубав, заувек.
- Наоружани, са псима који су бесно лајали, улетели су у двориште и кућу као кроволочне звери - испричала је Радунка.
- Пуцали су у нас, у госте, око 40 нас је било. Пала сам међу првима, преко мене је пало неколико страдалих и то ме је сачувало. Била сам тешко рањена. После свега, када је све прошло, нисам могла да спасем руку. Одсекли су је.
Помен
Село Крива Река данас броји свега 600 мештана. Живе на око 1.300 метара надморске висине, уздајући се у родну годину. Сваког октобра, скромно се обележава погром предака, код спомен-обележја из 2011. године, испред криворечке цркве старе 400 година.
Хроничари
Први попис жртава сачинио је крушевачки судија Радован Марковић већ 14. октобра 1942. Трагедију је истраживала историчарка Будимка Ковбаско, а тренутно на историјској реконструкцији ради научник Милован Матић. Режисер Горан Ерчевић снимио је 2017. документарни филм "Плач празне колевке". Горан Минић, писац и песник, награђивани новинар у Брусу и Крушевцу, о Копаонику пише и извештава целог живота. Сматра да му је била дужност да се прикључи вредним хроничарима Криве Реке.
Погледајте ОВДЕ како је настала Краљевина СХС и шта о томе кажу историјски архиви.
Извор: Вечерње новости
