У интервју он говори и о новом роману "Александар од Југославије", који је освојио срца публике и проглашен најпродаванијом књигом на недавно завршеном Београдском сајму књига.
На Сајму књига представили сте свој нови роман "Александар од Југославије". Да ли сте очекивали да ће то бити најпродаванија књига?
- Очекивао сам да ће истина о Александру, српском Бонапарти и југословенском Гарибалдију, која је дуже од осам деценија затрпавана и прекривана и заборавом и неистинама, да изненади и привуче данашње читаоце. Нисам, међутим, очекивао да ћу, као и после појаве мог романа "Нож", бити мета многих претњи, о чему сам обавестио полицију.
Критика вам у новом роману највише замера крај књиге. Зашто се у епилогу појављује Јосип Броз Тито?
- Јосип Броз се појављује у епилогу романа, у поглављу "Пост мортем", зато што су он и комунистичка Југославија историјски епилог краља Александра и Краљевине Југославије. Напросто, уласком Црвене армије у Београд и победом Титове гериле, Александрова Југославија пала им је у шаке као плен. Завладали су великом државом од Алпа до Солуна, никлом из термопилских жртви и победе српске војске у Великом рату и Александрове одлуке да у темеље те државе узида обе наше победничке краљевине, и Србију и Црну Гору. Титова Југославија била је Титова само по државном уређењу, али је по крштеници и она била Александрова. Да Југославија није створена 1918, никада више не би била створена, нити би могла бити ни обновљена после Другог светског рата. Да Александар није створио Југославију, не би било ни Комунистичке партије Југославије, па ни Тита.
Каква би била наша историја да краљ Александар није убијен?
- Тренд је у европској и светској литератури да се писци занимају виртуелном историјом. Оним што би било да нечег није било. О краљу Александру кад је реч, готово да је извесно шта би било с Југославијом и с нама данашњим, да он није убијен у Марсељу 1934. и да је поживео бар још десет година. Пројекат тројне федерације био је већ припремљен: Словеначка бановина (Дравска), Хрватска бановина (Савска и Приморска, са још неким проширењима) и српске земље (Врбашка бановина, Дринска, Зетска, Дунавска, Моравска и Вардарска), а Београд би имао статус какав у САД има Вашингтон. Бановине би биле као америчке државе. Александар је веровао да ће Југославија, уређена по америчком узору, створити и Југословене... У балкански одбрамбени савез, чији је он архитекта, поред Грчке, Румуније и Турске, увукао би и Бугарску. Увек сумњичав према британском пријатељству, не би, због британских интереса, жртвовао наше интересе и гурао нас у ратни сукоб с Немачком, а у ривалитету између Мусолинија и Хитлера видео би додатну прилику да балкански савез чврсто повеже с Француском. Извесно је да слома Југославије 1941. не би било, ни усташа и усташког геноцида, ни Тита ни комунистичке револуције. Извесно је, такође, да би Александрова Југославија била међу оснивачима НАТО и једна од првих чланица Европске уније. У тој држави данас би нас било више од 30 милиона.
У једном ранијем интервјуу казали сте: "Ми данас живимо пророчанство Александра Карађорђевића." Југославију нисмо успели да сачувамо, а хоћемо ли Србију?
- Почетком јула 1921, у Паризу, пред тешку операцију чији је исход могао бити фаталан, Александар је рекао кнезу Павлу да су нормални и спорови и сукоби, па и мржње међу народима који су први пут заједно у истој држави, али да се све то може решавати и стишавати само док смо заједно. Не останемо ли заједно, разбијемо ли Југославију, очи ћемо једни другима вадити. Заиста, ми живимо то његово пророчанство.
Питате за Србију данас. У грозници смо од пораза изазваних убиством Југославије, под чијим су кровом живели сви Срби, пораза које не признајемо, за слом кривимо друге, а од највећих криваца који су међу нама правимо националне иконе. Тај пут води само у нове поразе. Шта би, питам се, данас урадио Александар? Признао би пораз из трагичних деведесетих, ничим га не правдајући ни умањујући. Сва непријатељства која је Србији и српском народу произвела та политика државног и националног слома преокренуо би у пријатељства и Србију одлучно окренуо ка Западу. Србија може, Србија мора поново да побеђује. Слажем се с редитељем Гагом Антонијевићем да је време за промоцију новог српског патриотизма утемељеног на победама и победницима.
Не гледате благонаклоно на принца Ђорђа Карађорђевића. Зашто?
- Чињенице, а не ја, не гледају благонаклоно на ту личност, трагичну и по себе и по свог брата Александра. Оболео је од мржње према млађем брату, који му је "украо престо". Још 1922. француски лекари су утврдили да болује од маније гоњења, с великом извесношћу да "прогоњени" постане насилник и прогонитељ. Аписовци су га охрабривали да преузме команду над војском, црквеним зилотима био је јунак који неће државу са мухамеданцима и католичким јеретицима, а комунистички атентатор Мустафа Голубић састављао му је морбидна писма Александру да ће му и синове "испећи на ражњу". Запитајмо се зашто је у Титовој Југославији могао да живи само Ђорђе, само он од свих Карађорђевића.
Пратите ли серију "Корени"? Да ли има понуда од редитеља да екранизују још неко ваше дело?
- Пратим серију "Корени". Уз "Време смрти", то је најбољи Добричин роман. Одавно се говори о снимању филма по мом роману "Руски конзул", а надам се и филму и ТВ серији по роману "Александар од Југославије".
Више од пола века пишете. Шта вас је кроз то време водило, инспирисало?
- Трагика привлачи писца, а ја сам се, и као политичар и као писац, на крају прошлог века нашао у самом епицентру несреће. Осим тога, мене је привлачила сахрањена истина о трагедијама и злочинима почињеним и пре мог рођења. О томе сам проговорио у "Ножу", "Руском конзулу", "Молитви", "Ноћи ђенерала". Предраг Мики Манојловић је за пропаст културе оптужио Демократску странку.
Јесте ли за заштиту ћирилице?
- Ћирилицу морамо чувати, али не смемо одбацивати латиницу. И она је наша. Абецеда Вука Караџића и Ђура Даничића једина је абецеда у свету по калупу српске ћирилице. Осим тога, у ери компјутеризације и дигитализације неразумно је одбацивање латинице.
Кад је кренуло урушавање наше културе?
- Сваки и свачији партијски елитизам погубан је за културу. Присталица сам духовног елитизма. Оног, рецимо, који је у Де Головој Француској представљао Андре Малро. По мени, култура мора бити елитистичка, ако је култура. У политици, нажалост, не само у Србији него и широм данашње Европе и света, тројица неуких чобана могу да надгласају Сократа и Платона. У култури такве "демократије" не сме да буде.
У константном стању неизвесности и изборне кампање држи нас политичка елита. Најављују и нове изборе на пролеће. Зашто?
- Не верујем да ће бити нових ванредних избора на пролеће. Биће референдума о изменама Устава јер то важећи Устав налаже и биће изјашњавања о евентуалном косовском споразуму. За то сам, међутим, да то изјашњавање буде у парламенту.
Да ли је питање положаја Срба у Црној Гори у последње време "префорсирано"?
- Реч Црногорац нарочита је реч у нашој историји и нашем језику. Тој речи нису потребни ни тумачи ни преводиоци. Нарочито не они и никако не они који Црногорцима пребројавају крвна зрнца, црногорска и српска. Од Авале до Тополе протезало би се гробље на коме су Црногорци погинули и за Црну Гору и за Србију. Морамо имати разумевање за још тињајућу патњу неких Црногораца због одлука Подгоричке скупштине од пре сто година којом је укинута Краљевина Црна Гора. Морамо имати разумевања и за њихово неразумевање да је, само пет дана касније, укинута и Краљевина Србија. Обе државе узидане су у темеље Југославије. Истовремено, поклонимо се црногорском краљу Николи. Чим је Аустроугарска објавила рат Србији, он је објавио рат бечкој царевини. А забрањен му је повратак у Црну Гору после ратне победе Србије. Зашто је тако било и да ли је морало да буде? Одговор је и сложен и болан. Ма какав да је тај одговор, Србија од Црне Горе не може имати никог ни ближег ни дражег на овом свету. И обрнуто. Ко год у ову историјску пресуду забада клинове, не мисли ништа добро ни Србији ни Црној Гори, ни Србима ни Црногорцима. Неки у Црној Гори прослављају одлуке Подгоричке скупштине од пре сто година. Нека прослављају, али као одлуке које је поништило време. Прохујало с вихором. Неки би, опет, да се пониште одлуке Подгоричке скупштине. Како? Да се поништи нешто што је било. То би било као и да неко затражи да се, због нерегуларности, пониште битке код Вучјег Дола, на Фундини, на Скадру, код Мојковца.
А Косово? Имамо ли ми могућност да макар покушамо да та питања решавамо сами или морамо да чекамо решења споља?
- На факултету сам учио да држава није територија, него да је држава суверена њена власт над неком територијом. Такве власти над Косовом Србија нема од 1999, од кумановске капитулације и Резолуције 1244 СБ УН. Шта нам је чинити? Ја сам за два корака. У првом, добити гаранције НАТО и ЕУ да Албанци поштују све одредбе Ахтисаријевог документа и све одредбе Бриселског споразума, укључујући и формирање Заједнице српских општина. У другом кораку приступило би се корекцији међусобних граница, при чему би најважнија била подршка Вашингтона.
Прочитајте ОВДЕ ко се пита да ли се Црна Гора претвара у Иран?
Извор: Курир
