Пише, Александар Павић
Претходна колумна се бавила чињеницама које указују на то да је Трамп изгубио рат против „мочваре”, тј. америчке „дубоке државе”. Крунски понуђени доказ за то је био програмски спољнополитички говор који је амерички Државни секретар Мајк Помпео одржао у Бриселу 4.12.2018, нудећи визију скоро дијаметрално супротну Трамповој предизборној визији неинтервенционизма, тј. повлачења САД из улоге светског полицајца и глобалног утеривача „либералних вредности”.
Али је онда, на Светог Николу, као гром из ведра неба, само 15 дана после Помпеовог говора, одјекнула Трампова објава да, „после историјских победа против Исламске државе”, а сходно својим предизборним обећањима, повлачи америчку војску из Сирије.
Да ли је тиме Трамп узвратио ударац не само Помпеу, који се противио тој одлуци, заједно са читавим Трамповим тимом за националну безбедност, како јадикује главно гласило „мочваре”, Вашингтон пост, већ и самој неолибкон Империји, и вратио се основама анти-естаблишмент програма због ког је (неочекивано) победио на председничким изборима 2016?
Вреди испитати ствар јер је разумевање механизма америчких спољнополитичких одлука још увек неопходно за разматрање глобалне геополитичке ситуације и разрађивање могућих будућих сценарија чије последице ће осетити цела планета.
Оно што је одмах очигледно је да је, судећи по реакцијама, Трампова одлука изненадила највећи део естаблишмента, и америчког и ЕУропског, што је већ само по себи позитивна ствар, и иде у прилог тезе да је Трамп уистину, бар делимично, узвратио ударац мочвари са обе стране Атлантика. Негодовања америчких јастребова, гунђања француске, британске и немачке дипломатије, и Си-ен-ен-ова кукњава због овог потеза и страх да је америчко повлачење из Авганистана следеће, већ су довољни поводи за такав закључак.
Међутим, да ли је могуће да је ствар тако проста, односно да је Трамп напрасно решио да игра „сам против свих”, па колико кошта да кошта? Или и иза овог његовог наизглед револуционарног потеза стоје (и) сасвим прагматичне потребе и мотиви?
Трамповој одлуци је претходила серија телефонских разговора са турским председником Ердоганом, од којих је последњи Ројтерс, цитирајући неименованог америчког званичника, означио као непосредни окидач за одлуку. Турска је само неколико дана раније поново запретила да ће покренути нову инвазију севера Сирије ради обрачуна са снагама сиријских Курда, који су створили фактичку аутономну област у том делу земље, што је за Турке потпуно неприхватљиво. И управо је гро америчких снага распоређен у том делу Сирије – иначе потпуно нелегално, без дозволе власти у Дамаску.
То специфично курдско-америчко савезништво је сложено: Курди су били ударна пешадија у борби против ИД у том делу Сирије, док су Американци служили Курдима као заштита од турског напада. Додатно, постојање области под курдском контролом, у којој су Американци могли несметано да развијају војно присуство у Сирији под изговором борбе против ИД, одговарало је америчким неолибкон јастребовима и њиховим плановима да не само трајно разбију Сирију, већ и као базу за даље амбиције наспрам Ирана, који такође има курдску популацију, а која би, заједно са сиријским и ирачким Курдима, могла да се инструментализује у једног моћног агента преформатирања целог Блиског истока, у складу са интересима америчких интервенциониста, али и јастребова њиховог главног регионалног савезника – Израела.
Таква курдска творевина не би ни морала да функционише као целовита држава да би постала испуњење најгорих турских кошмара. Врло је могуће да је Ердоган повукао „црвену линију” и захтевао од Американаца да прекину даљи ангажман који би на било који начин даље јачао курдски фактор. У противном би могло доћи не само до даљег руско-турског зближавања, већ и до судара између турских и америчких јединица на северу Сирије, што би из темеља уздрмало не само њихове међусобне односе – који су ионако, бар од покушаја пуча против Ердогана, дестабилизовани – већ и целу НАТО алијансу, у којој је турска војска друга по величини. А то би била катастрофа за „мочвару” која још увек сања једнополарне снове.
Та могућност је довела и до неслагања на ту тему унутар саме америчке војске, прецизније између Европске команде, која покрива и Турску и Израел, и америчке Централне команде, која покрива Блиски исток и западну Азију. Док је ова друга, навикла на дводеценијску доминацију утицаја унутар Пентагона, посвећена наставку већ описане агресивне неолибкон блискоисточне политике, ова прва је била забринута потенцијалним губитком Турске и њеног, можда чак и коначног гурања у руски загрљај, што је био и предмет више разговора ове године, између команданта Европске команде америчке војске и врховног команданта НАТО снага у Европи генерала Скапаротија, команданта Центкома генерала Вотела, и америчког министра одбране Метиса (иначе некадашњег команданта Центктома).
То нам већ говори да Трамп није деловао као „усамљени јахач” из америчких вестерна, већ је за то имао и подршку једног моћног крила америчке војске. Односно, брига за очување НАТО-а је надјачала амбиције да се по сваку цену гура империјална блискоисточна политика.
То не мора уопште да значи да је Трамп овај потез свесно повукао у корист опстанка НАТО-а – којим Трамп осведочено није одушевљен – већ да су се једноставно тако поклопиле околности, процеси и сплет интереса: Трампова жеља за повлачењем из Сирије (као и, у догледно време, са других места) се поклопила са потребом мочваре да се сачува НАТО од могућег губитка главног стуба свог јужног крила, па су неоконзервативни јастребови били приморани да претрпе бар привремени губитак, док је амерички Министар одбране Метис објавио одлазак са функције, констатујући да Трамп „заслужује Министра одбране чији су погледи усклађенији са Вашим”.
Не треба заборавити ни фактор недавно распоређених руских С-300 у Сирији, који су практично окончали могућност некажњеног и неовлашћеног ваздушног деловања изнад Сирије. Од њиховог размештања, моћна израелска авијација није извршила ниједну агресивну акцију на небу изнад Сирије. Можда су и Трамп и бар неки разумнији амерички војни кругови израчунали да је ризик рушења америчких авиона изнад Сирије постао превелики, а да без америчке ваздушне подршке Курдима (и не само њима) није могуће остварити оно што су наумили, па су повукли за њих најмање лош потез. За „утеху” је Турцима управо одобрена продаја америчких противракетних система „Патриот” за тричавих 3,5 милијарде долара.
Можда је и Саудијска Арабија, услед жестоке кампање коју је амерички естаблишмент, на основу „афере Кашоги”, покренуо против престолонаследника Мухамеда бин Салмана, као и против крваве саудијске кампање у Јемену, решила да, као чин упозорења или чак и одмазде, ускрати свој удео у финансирању даљег америчког присуства у Сирији. У прилог ове тезе говори Трампова изјава из априла ове године, да Саудијци морају да плате за даље присуство америчких снага у Сирији.
Нема саудијских пара, нема даљег америчког ангажмана.
На крају, имајући у виду најновије Трампово затезање према Конгресу, и спремност да ризикује обуставу финансирања рада америчке владе уочи Божића ако Конгрес не обезбеди средства за изградњу зида према Мексику, што је било његово најважније предизборно обећање – постоји и могућност да је Трамп једноставно схватио да му константно двогодишње узмицање и дефанзива нису донели ништа, и да му једино преостаје да се врати себи и свом програму, као једином начину да поново анимира своју базу и добије изборе 2020. године.
У сваком случају, ситуација је исувише сложена, и превише је актера укључено да би се могло доћи до чврстог, а камоли једноставног закључка о правој и целовитој позадини Трампове изненадне одлуке. Баш као и у сапуници.
Наравно, остаје могућност да ће се, пре него што се америчка војска повуче – за шта ће требати више месеци – десити неки нови „хемијски напад” под лажном заставом негде на тлу Сирије, за шта би „мочвара” одмах оптужила Асада, захтевајући од Трампа да „учини нешто”, односно да поново бомбардује сиријске положаје и, још важније, одустане од најављеног повлачења. А можда ће се тежња империјалног експанзионизма вашингтонске мочваре једноставно сада само померити на сигурнији терен, нпр. у Украјини, где се Порошенков режим охрабрује на све провокативније акције према Русији, или на Балкану, где на скоро дневном нивоу јачају амерички притисци за интегрисање преосталих „непокорених” делова у НАТО, што се, после игнорисања народне воље на референдуму о Преспанском споразуму у Македонији, најочитије испољило приликом недавних посета Метју Палмера и Џона Саливена и њихових састанака са председавајућим Председништва БиХ, Милорадом Додиком.
Ако томе додамо и најновију, експлозивну вест, откривену у последњој колумни Предрага Ћеранића, да је 2000 поражених џихадиста из Идлиба пребачено у Албанију, да би се активирали на Косову и Метохији и Кавказу, јасно је да „игранка” не само да траје, него се можда тек захуктава.
Дакле, америчка дубока држава је можда уздрмана Трамповом одлуком о повлачењу америчке војске из Сирије, али је још увек далеко од тога да је побеђена. Без обзира на то, Трампу треба одати признање за још један покушај да испуни оно што је обећао, што га већ издваја од огромне већине политичара, не само америчких.
Опозиција вечерас поново излази на улице Београда, више о томе погледајте ОВДЕ.
Извор: Све о Српској
