Звучи као ноћна мора и фантазија неког туристе или пустолова јер су сва та места изграђена и још увек су на местима где је немогуће доћи неопажено.
Припадају раздобљу Совјетског Савеза, а у такозваним затвореним градовима спровођени су војни или научни експерименти.
Таква насеља углавном се налазе у Сибиру и на Уралу и нису уцртана на мапе, а нбило је немогуће и помислити да у њих уђу страни туристи. Становници градова били су под сталном строгом контролом. Бележили су се сви уласци и изласци из тих градова. Многи затворени градови настали су управо у време диктатора Јосипа Стаљина, када је у земљи владала атмосфера неповерења и параноје. Градови су били „затварани“ јер су се у њима налазиле тајне индустријске и војне установе. Нису били представљени на мапама, осим на оним најповерљивијим. Није било никаквих путоказа или слични ознака затворених градова, изостављени су из железничких редова вожње.
Људи који нису живели у њима су заустављани на сигурносним пункотвима и проверавана су им документа, а за посету граду је била потребна изричита дозвола. Да би се неко преселио у затворени град, морао је да добије одобрење од КГБ. Затворени градови су и данас окружени сигурносним бодљикавим жицама, кулама и наоружаним стражарима, па живот у њима подсећа на логоре. Од житеља се очекивало да не откривају своје место становања, због тога што је постојање ових градова била тајна.
Овај недостатак слободе је често био компензован бољим условима становања и већим избором робе у продавницама, него што је то био случај на другим местима у земљи. Такође, у Совјетском Савезу особе које су радиле са поверљивим подацима су поред плата примали и бонусе.
"Безбедност је на највишем могућем нивоу и контроле су ригорозне. Морао сам да чекам два месеца за дозволу. Цео град је „опкољен“ бодљикавим жицама, а људи који тамо живе немају чак ни пасоше. Потребна им је и посебна дозвола да би могли да изађу из њега",– прича М.И. који је посредством спорта успео да завири у један од затворених градова.
Затворени градови су формирани крајем четрдесетих година под еуфемистичким именом „поштанско сандуче“, јер већина места није имала имена, већ само поштанске кодове. „Сандуче“ је било незванично име за тајне совјетске објекте налик на затворене градове, али мање, обично величине фабрике. Право име „сандуче“ је обично било поверљиво, као и његове активности. Долазна пошта је упућивана на „поштанско сандуче XXXXX“. Већина совјетских бироа за пројектоавање оружја, авиона, војне електронике и истраживање свемира спадали су у такве „сандучиће“. Затворени градови су спадали у две категорије. Прва категорија је обухватала релативно мала насеља са осетљивим војним, индустријским или научним установама, као што су фабрике оружја и нуклеарни истраживачки центри.
Чак ни совјетским грађанима није био дозвољен приступ без одговарајуће дозволе. С друге стране, било је и већих градова који су били су затворени за странце, док је совјетским грађанима приступ био слободан. Друга категорија су били погранични градови, чак и целе пограничне области, као што су Калињинградска област, Сарема и Хијума, који су били затворени због безбедносних разлога. Од становника се тражило да поседују посебне дозволе за улазак у те делове земље.
Локације прве категорије затворених градова су изабране због њихових географских карактеристика. Често су затворени градови основани у удаљеним крајевима дубоко у Уралу и Сибиру, изван домашаја непријатељских бомбардера. Грађени су близу река и језера који су коришћени да се обезбеде велике количине воде потребне за тешку индустрију и нуклеарна истраживања. У пракси су затворени градови водили независан живот од остатка државе, а временом су постали значајна институционална карактеристика совјетског система. Политика затварања градова је претрпела велике промене крајем 80-их и почетком 90-их. Усвајање новог Устава Руске Федерације 1993. године је подразумево значајне реформе статуса затворених градова, који су преименована у „ЗАТО“. Тренутно постоји 42 позната затворена града у Русији са укупном популацијом од око 1,5 милиона људи. Око 75 одсто градова управља Министарство одбране Руске Федерације, а остатком управља руска Федерална агенција за атомску енергију, раније Министарство за атомску енергију. Верује су да још увек постоји око 15 таквих градова, али њихово имена и локације руска влада није јавно објавила.
Прочитајте ОВДЕ шта британски специјалци раде у Донбасу.
Извор: Српски Телеграф
