Пише: Весна Веизовић
Сећате се 2011.? Назнаке да нам иду још гори дани биле су свуда око нас, ипак сви су ценили да од жутих нема горих. Тежак живот, сиромаштво, немаштина, претње, уцене, комунизам обојен у демократију, распродаја земље, поделе… Ваљда је зато народ са неком притајеном надом изабрао лажног националисту, Шешељевог ученика, продавца и србске земље и србске душе. Оног који не само да не верује у небеску Србију, него ни у какву.
Већ дуже време се јавно мњење у Србији припрема за коначну предају Косова и Метохије. Уз пропратни циркус и свакодневне представе али и претње да ћемо остати изоловани од целог света и да ћемо се вратити негде у деведесете ако коначно не испунимо тај званични корак предаје прве од неколико области предодређених за краћење Србије , па све до претњи ратом, нападима, бомбардовањем. А недавно смо имали прилике да видимо и читаву представу где је наводно пребијен Марко Ђурић и представници Срба са Косова, представу чија је порука била – кад овако поступају са високим политикантима, како ће тек са обичним народом.
ЕУ је прећутала овај догађај, неки верују јер ни они нису могли да верују на шта је спреман велики вођа.
А опет ма колико било лоше тих деведесетих, и почетком двадесет првог века, па и оних несрећних 2010. и 2011. када су службе преузеле све патриотске организације и поцепале читав национални блок остављајући појединце на цедилу, без поверења и наде у било какво организовање, ипак је то време далеко боље него што је то данас. (Тешког срца признајем)
Додуше, како за кога. Напредњаци, и сам велики вођа ситуацију не гледају кроз призму обичних грађана, пензионера који једу месо кад им дођу госту, беде и сиротиње која не да једва саставља крај са крајем, већ је ту нит краја изгубила негде годинама уназад па живи од данас до сутра, на води и хлебу…или без хлеба.
Да, толико је лоше у Србији данас 2018. Реалност тешког живота скрива се под шарене наслове режимских медија где нас неке фантомске економске агенције убрајају међу најразвијеније и најпросперитетније земље, где се свакодневно отварају никад виђене фабрике у којима само страни „инвеститор“ профитира и чим легну новци он збрише. Иако смо изрекламирани, захваљујући великом вођи, као најјефтинија и најпослушнија радна снага на свету, без икаквих права али са брдом обавеза.
Никад, него што је то данас, није био већи притисак на слободу медија. За истину, мораш да се потрудиш, ако желиш да је чујеш или прочиташ. А и то је питање – шта је истина у мору таблоидних чланака, поготово што се режим труди да сваког поштеног новинара и гласноговорника правде дискредитује и окаља у очима јавности. Ако ипак не успе, ту су онда претње, уцене, додатно отежан живот, ако је то уопште могуће, па већина ућути…тешког срца, али опет, боље и глава на раменима, него у вођиној торби.
2011. а и ранијих година јесу отворена врата за многе катастрофе које данас проживљавамо, али све је то могло да се спречи. Данас, не само да је у питању распродаја земље, већ се продају и људи, деца. Отимају се, као да смо под османлијама. Још су они били и увиђајнији. Турци у јаничаре одведу једно дете, остале оставе, ови данас узме све, колико их има у породици. Све под изговором сиромаштва, немогућности одгоја. Па ко је довео тај народ у такви ситуацију? Ко је за ових седам година, колико траје зулум напредњака одвео читаву нацију у баруштину сиромаштва, него ли управо они!
Напредњаци – који су и сами себи опозиција, посебно пред изборе, кад ударе по критици оних претходних, „заборављајући“ да су управо они и ти претходни и садашњи. Све прећуткујући пред народом да је већина жутих и црвених кадрова на истим позицијама већ деценијама.
Управо су напредњаци ти који су смањили пензије, плате, отпустили непослушне из државног сектора и запослили неспособне али послушне. Они су ти који су школство довели до потпуног расула, кроз мала врата увели сексуално образовање и све ненормалности, наставили терор над родитељима који не желе да препусте своју децу овом накарадном систему и који траже право на слободу демократског избора, избора каквог имају сви родитељи у земљама Европске уније.
Они су на чело Србије довели првог геј премијера, нешто што се још нису усудили ни бројни други западни народи где је ненормалност већ одавно постала пожељна и нормална. Докрајчили су и понизили војску са малим Мириним пијуном, неспособним да сам служи војску како обичан војник, али довољно способним за назадни режим да је води и брука.
Горе него Шиптари и остали непријатељи православља потопили су манастир из 13. века, и настављају да скрнаве српске светиње, а у име свих планирају да се одрекну читаве србске земље, јер како каже велики вођа, он не верује у небеску Србију, већ земаљску, и он не планира да нам један мит, који је још Лазар изгубио, данас оживљава и да пошто нас је ионако мало, немамо ни разлога, ни снаге да гинемо за нешто имагинарно.
Прво, мало нас је јер је велики број Срба побегао одавде управо за време ове страховладе назадних напредњака и све горег животног стандарда.
Друго, сви они који мисле да ће нам одрицањем од „мита“ бити боље, варају се. Јер признање и одрицање од Косова и Метохије, биће одскочна даска за све остале сепаратисте који то једва чекају. Тихо прекрајање већ одавно се дешава у Рашкој, у тзв. Прешевској долини, а „војвођанери“ меркају како ће распарчати Војводину.
И ту се уцене неће зауставити. Биће само горе и сасвим извесно успешније, јер кад се успело на једном примеру, успеће се и на свим осталим. Зато је тај мит, то Косово срце Србије које држи све остале органе – делове Србије на окупу. Зато је то Косово и камен спотицања, али не нашег, већ свих наших непријатеља.
Стога, Вучићу, слободно нас врати у 2011., па и у деведесете, јер све је боље од ове напредне Србије, где од плата и пензија не могу да се поплаћају рачуни, где се отима имовина, деца, држава, душа, где постоје само намети, обавезе, рачуни, где постоји безброј бораца за људска права, али је само право давно напустило ове просторе, па нема ни права, ни могућности, а најгоре по све је то што више нема ни наде. И ту наду није однео неки имагинарни непријатељ, Америка, ЕУ, ни ванземаљци, ни роботи, однео си је управо ти који нам данас претиш повратком у време у ком је нада, бар за неке позитивне промене, па и у људе, још увек постојала.
Прочитајте ОВДЕ ко то каже да долази време да се Срби угледају на хероје свог Отаџбинског рата а не на Жене у црном.
Извор: vaseljenska.com
