Пише: Вилијам Ендгал
Ово је случај код недавне несрећне и илегалне унилатерне одлуке да се напусти ирански нуклеарни споразум. Ово је такође случај и код неуморне кампање демонизације Русије у хладноратовском стилу и наметања подмуклих нових санкција. Исто је и код промаљајућег трговинског рата који је Трампова администрација покренула против Народне Републике Кине.
Супротно нашироко распрострањеном уверењу да су дела америчког председника Трампа импулсивна и непредвидива, верујем да је истина сасвим супротна. Одговор лежи у стратешким геополитичким одлукама Трампове администрације, које не доноси сам председник, него сила која представља перманентни естаблишмент и поседује стварну контролу; сила коју некада називамо ,,дубоком државом“. Геополитичке импликације тих одлука у великој мери одређују коме ће бити дозвољено да постане председник.
Прва званична формулација данашње спољне политике Вашингтона дошла је 1992. када је Дик Чејни био секретар одбране под Бушом старијим. Совјетски Савез се распао, а Буш је тријумфално Америку прогласио једином ,,суперсилом“. Чејнијев заменик, Пол Волфовиц, био је одговоран за развој Смерница одбрамбеног планирања (Defense Planning Guidance) од 1994. до 1999. Оне су биле крајње искрене, а сенатор Тед Кенеди их је касније описао и као империјалистичке. Нецензурисана Волфовицова доктрина је у једном свом делу подразумевала следеће: ,,Наш први циљ је да спречимо израњање новог ривала, било на територији бившег Совјетског Савеза или другде… да спречимо да било која непријатељска сила доминира регионом чији би ресурси, под консолидованом контролом, били довољни за генезу глобалне моћи“. Под Џорџом Бушом млађим, Волфовицова доктрина се поново појавила као ,,Бушова доктрина“ након 2002, у уводу у рат против Ирака, и то постављајући унилатералност и прибегавање превентивном рату као централне делове америчке политике.
Основна геополитика
Како бих појаснио свој наслов, цитираћу некадашњег председничког саветника Збигњева Бжежинског из његове књиге ,,Велика шаховска табла: Амерички примат и његови геостратешки императиви“ објављеној 1997. године како бих објаснио Трампову спољну и одбрамбену политику. Оне су ништа друго него примена идеје Бжежинског о „геополитичком изазову“ и идеје о превентивном рату из доктрине Буш-Волфовиц, у контексту прилагођеном савременом нарастајућем отпору доминацији Америке као једине суперсиле.
Бжежински је, наравно, био архитекта авганистанског рата Џимија Картера против совјетске армије употребом муџахединских исламистичких терориста које су обучавале CIA, саудијска служба и пакистански ISI. Године 1997. написао је да је ,,императив да се не појави ниједан евроазијски конкурент, способан да доминира Евроазијом и тако баци рукавицу у лице Америци“. Потом је додао: ,,Потенцијално најопаснији сценарио била би ‘антихегемонистичка’ коалиција која би била уједињена не идеологијом, него заједничком невољом… велика коалиција Кине, Русије, а можда и Ирана… Спречавање ове претње… ће захтевати вођење веште геостратешке политике на западним, источним и јужним периметрима Евроазије истовремено“.
Када овоме додамо последњу Стратегију националне безбедности Пентагона која дефинише Русију и Кину као највеће потенцијалне претње америчкој хегемонији, у комбинацији са растућим везама између Русије, Кине и Ирана од укидања санкција 2015, које се нарочито испољавају у Сирији, постаје јасно шта то Вашингтон ради. У питању је поход свим силама да се сломи оно што ја називам ,,евроазијским изазовом једином хегемону“ – Русију, Кину и Иран.
Како је Бжежински истакао, за амерички циљ континуиране доминације није битно што постоје етничке, верске и друге разлике између Русије, Кине и Ирана. Америчка спољна политика је од септембра 2001. све јаче приморавала овај трио на сарадњу, упркос њиховим разликама, како би одбранили своје националне суверенитете.
Циљање Русије
Погледајмо скорашње догађаје у светлу упозорења Бжежинског о Евроазији из 1997. Вашингтон је стао уз Уједињено Краљевство у вештачкој афери тровања Скрипаља којом је без доказа окривљена Русија. Лажни хемијски напад надомак Дамаска је потом коришћен као повод за илегални амерички ракетни напад у коме су игнорисана сва правила Повеље УН и међународног права. Ретроспективно гледано, то је више био тест могуће руске реакције. Било да америчке томахавк и друге ракете јесу или нису погодиле своје циљеве, преседан је постављен за Израел и друге америчке савезнике да ескалирају нападе на Иран у Сирији.
Онда су уследиле дијаболичне и обогаљујуће санкције против ,,Путинових олигарха“ попут Дерипаске и његовог Русала који је други највећи произвођач алуминијума у свету. Вашингтон се чак и не труди да измисли изговоре за нове санкције. Као разлог се наводи то да је руска влада умешана у ,,читав низ малигних активности широм света“.
Нове санкције кажњавају било коју западну банку или инвеститоре са акцијама у санкционисаним руским компанијама, без обзира на то да ли су их купили пре нових санкција. То је нови облик финансијског рата америчког министарства финансија, смртоносан колико и оружани рат, ако не и смртоноснији. Развио се у освит 11. септембра и од тада је избрушен као разорно оружје ратоводства које се служи чињеницом да је под економском глобализацијом свет по питању трговине и валутних резерви централних банака још увек енормно зависан од америчког долара.
Циљање Кине
Истовремено док Вашингтон подиже притисак на Путинову Русију поводом Сирије и Украјине, он покреће и рани стадијум нечега што ће очигледно постати разорни економски рат против Кине, у чему се трговина користи као иницијални окидач. Како сам у претходном чланку истакао, Вашингтон намерава да примора Кину да одустане од своје стратегије којом би кинеска економија током наредне деценије остварила водећи статус произвођача високих технологија. Стратегија се зове ,,Кина 2025“ и налази се у срцу Си Ђинпингове стратешке агенде и његове иницијативе ,,Појас и пут“, односно економског пројекта Пут свиле.
Први наговештај тога како Вашингтон планира да сузбије настојање Кине да постане светски лидер у високим технологијама је третман водећих кинеских телекомуникационих фирми ZTE и Хуавеј – главних конкурената ,,Епла“. Вашингтон је ZTE ставио под санкције од априла због наводне продаје телекомуникационе опреме Ирану. Америчким снабдевачима је забрањено да пружају есенцијалне компоненте овој кинеској технолошкој компанији. Сама компанија је привремено угасила пословање у покушају да се избори за одштету од САД.
Циљање Ирана
Коначно, након гласних протеста Немачке, Француске и других земаља ЕУ, Трамп је унилатерално поцепао ирански нуклеарни споразум. Очигледно, циљ је да се поново наметну обогаљујуће санкције против Ирана, односно да се прекине слабашни прогрес који је отпочео од 2015. Чињеница да ЕУ одбија да прекрши свој споразум са Ираном ће на крају бити од малог значаја јер америчке санкције против Ирана прете и европским компанијама које послују са овом земљом.
Саставни део Трамповог повлачења из нуклеарног споразума са Ираном је и рок од 180 дана који су САД дале земљама попут Кине, Јапана и чланицама ЕУ да окончају све набавке иранске нафте. Европске компаније попут ,,Ербаса“, који са Ираном има уговорене испоруке авиона вредне више милијарди долара, биће принуђене на поништавање уговореног. Шестог августа ће куповна америчких долара, трговина златом и одређеним другим металима, као и пословање са авионском и аутомобилском индустријом бити санкционисано. Након четвртог новембра, америчке санкције ће циљати иранске финансијске и нафтне институције, а уследће и обнављање санкција против појединаца који су претходно били на ,,црној листи“ америчког министарства финансија.
Јасно је да коришћење новог разорног оружја оличеног у хируршки прецизним санкцијама америчког министарства финансија има за циљ да се фрагилна економија Ирана гурне у кризу. Истовремено су се појавили извештаји који говоре о томе да се саветник за националну безбедност Џон Болтон заложио за оживљавање терористичке групе Организација муџахедина иранског народа (MEK) како би се дала нова шанса обојеној револуцији. MEK је уклоњен са листе терористичких организација Стејт департмента од стране државне секретарке Клинтон 2012. године.
CENTCOM
Ако се одмакнемо од специфичних детаља сваке од наведених држава и акција Вашингтона против њих, видећемо да су све три евроазијске силе – Русија, Кина и Иран – систематски циљане са различитим степеном успеха.
Крајем фебрурара генерал Вотел, начелник америчке Централне команде (CENTCOM), дао је интервју информативном огранку америчког Mинистарства одбране (DoD News). У њему је, поред набрајања Русије и њеног ангажмана у Сирији, као и Кине и њене иницијативе Појас и пут и успостављања војних база у Џибутију и другде, Вотел навео и везе обе ове земље са Ираном. Вотел је изјавио да ,,и Русија и Кина гаје мултидимензионалне везе са Ираном. Укидање санкција УН под Здруженим свеобухватним планом акције (JCPOA) је отворило пут за наставак иранског пута у чланство у Шангајској организацији за сарадњу“.
Иронија је што симултано отварање de facto рата на три фронта, чак иако је он засад на економском нивоу, ствара стратешки императив за ове три силе да сарађују још тешње. Кина је највећи купац иранске нафте. Русија пружа војну опрему и преговара за много више од тога. Сваки члан овог трија – Кина, Иран, Русија – из разлога сопственог опстанка нема бољу опцију него да, пред лицем геополитичког рата Вашингтона на три фронта, сарађује са остала два као никада до сада, без обзира на неповерење и разлике.
САД затражиле од Пјонгјанга да испоручи „неке“ од нуклеарних глава у року од пола године. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: New Eastern Outlook, Нови Стандард
