САД, Кина и Русија су у последњих неколико година повећале напоре да опреме своје оружане снаге са врло деструктивним ракетама. Путинов недавни говор у Москви одражава овај правац кроз презентацију серије оружја са хиперсоничним карактеристикама, што се види са Авангардом и Кинжалом.
Као што је потврдио амерички подсекретар одбране за истраживање и инжењеринг, др Мајкл Грифин:
“Ми данас немамо системе који могу угрозити хиперсонично оружје Русије и Кине … и немамо одбрану против тих хиперсоничних система. Ако би они одлучили да их распореде, ми бисмо, данас, били у неповољном положају.“
Даље потврде да САД заостају у овој области су дошле од генерала Џона Хајтена, команданта америчке стратешке команде:
“Ми немамо никакву одбрану која би могла одбити употребу таквог оружја против нас, тако да би наш одговор би наша сила одвраћања, што би била тријада и нуклеарне могућности које имамо да одговоримо на такву претњу.“
Развој хиперсоничног оружја је био део војне доктрине коју Кина и Русија већ дуго развијају, подстакнути разним мотивима. С једне стране, то је средство постизања стратешког паритета са САД без потребе да се подударе са Вашингтоново неупоредивом потрошачком моћи. Количина војне опреме коју поседују САД се не може мерити ни са једном другом оружаном снагом, што је очигледан резултат вишедеценијских војних трошкова који се процењују да су 5 до 15 већи него код најближих конкурената.
Због ових разлога, америчка морнарица може да распореди десет група носача, стотине авиона, и да се ангажује у више хиљада програма за развој оружја. Већ неколико деценија америчка ратна машина гледа како њихови директни противници дословно нестају, првенствено након Другог светског рата, а затим након распада Совјетског Савеза.
То је довело до тога да 1990-их година скрену фокус са једнаких противничких конкурената на мање и мање софистициране противнике (Југославија, Сирија, Ирак, Авганистан, међународни тероризам). Сходно томе, мање средстава је посвећено истраживању најсавременије технологије за нове системе оружја у светлу ових промењених околности.
Ова стратешка одлука је обавезала амерички војно-индустријски комплекс да успори напредна истраживања и да се више концентрише на велику продају нових верзија авиона, тенкова, подморница и бродова. Уз огромне трошкове и пројекте који трају и до две деценије, то је довело до система који су већ били застарели до времена када су сишли са производних трака.
Сви ови проблеми су били мало видљиви до 2014. године, када се концепт развоја оружја конкурентних великих сила вратио са ненадокнадивом разликом.
Приморани да наставе другачијим путем, Кина и Русија су започеле рационализацију својих оружаних снага од краја 1990-их година, фокусирајући се на оне области које би им најбоље омогућиле да се одбране од преовлађујуће војне моћи САД-а.
Није случајно то да је Русија снажно убрзала свој програм ракетне одбране стварањем савремених система као што су Панцир и С-300/С-400, што омогућава одбрану од балистичких напада и стелт авиона.
Супротстављање стелт технологији је постало хитан императив, а са производњом С-400, овај изазов је превазиђен. Са будућим С-500, чак и ИЦБМ више неће представљати проблем за Русију. У сличном смислу, Кина је снажно убрзала свој ИЦБМ програм, и у року од једне деценије достигла способност да произведе кредибилно средство одвраћања са њиховим еквивалентом руског СС-18 Сатана или америчког LGM-30G Minuteman III поседујући вишенаменско независно возило (МИРВ) дугог домета наоружано са нуклеарним бојевим главама.
Након осигуравања одбране неба и достизања робусног нуклеарно-стратешког паритета са САД, Москва и Пекинг су почели да усмеравају своју пажњу на америчке анти-балистичке ракетне системе (АБМ) постављене дуж њихових граница, који се такође састоје од АЕГИС система којима руководе амерички поморски бродови.
Као што је Путин упозорио, ово је представљало егзистенцијалну претњу која је угрозила руску и кинеску способност за други удар у одговору на било који амерички нуклеарни први удар, чиме се нарушава стратешка равнотежа укорењена у доктрини узајамно осигураног уништења (МАД).
Из тог разлога, Путин је од 2007. године упозоравао западне партнере да ће његова земља развити систем за уништавање америчког АБМ система. У неколико година, Русија и Кина су успеле у овом задатку, тестирању и почињањем производње разних хиперсоничних ракета опремљених револуционарним технологијама које ће донети велику корист читавом научном сектору ове две земље, и којима се САД тренутно не могу супротставити.
Тренутно не постоји одбрана од хиперсоничних напада; а с обзиром на тренд ангажовања набојномлазних/надзвучних мотора на борбеним авионима нових генерација, чини се да ће све више и више земаља желети да се опреми са овим револуционарним системима.
Русија, како би се супротставила америчкој морнаричкој надмоћи, већ је у рад пустила противбродску ракету Циркон, и већ планира извозну верзију са дометом од 300 километара.
Индија и Русија већ дуго раде на Брахмосу, што је још једна врста хиперсоничне ракете која би у будућности могла бити лансирана са Су-57. Иако је то релативно нова технологија, хиперсонично оружје западним војним планерима већ задаје више од главобоље, који само схватају колико далеко заостају за својим конкурентима.
Америци ће бити потребно неко време да попуни хиперсонични технолошки и научни јаз са Кином и Русијом. Локед Мартин је добио уговор са том сврхом. У међувремену, две евроазијске силе се фокусирају на копнену интеграцију путем Иницијативе Један појас, један пут (БРИ) и Евроазијске уније, стратешког договора који ускраћује САД и НАТО-у способност да лако интервенишу у области дубоко у унутрашњости, због њихове неспособности да контролишу ваздушни простор, и трупе на терену.
Циљ Руса и Кинеза је реализација врло заштићеног (А2/АД) окружења на њиховој обали и на њиховом небу, која је подупрта хиперсоничним оружјем. На овај начин, Русија и Кина поседују средства за нарушавање поморског логистичког ланца америчке морнарице у случају рата.
Поред тога, А2/АД би могао да заустави пројекцију америчке моћи, захваљујући ХГВ оружју које може да потопи носаче авиона и циља специфичне копнене АБМ системе или центре логистичког ланца.
То је одбрамбена стратегија која би могла зауставити пројекцију америчке поморске моћи, као и њихову способност да контролишу небо. Није чудно да истраживачки центри у Вашингтону и генерали са четири звезде почињу да подижу аларм због хиперсоничног оружја које поседују Русија и Кина.
Почиње војни напад на Русију из правца који Москва није предвидела – Путин групише војску. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
