Док Приштина сматра да је то искључиво њено унутрашње питање, власти у Београду настоје да ту тему ставе на преговарачки сто у Бриселу, наводећи да је присвајањем имовине Србије, њених грађана и Српске православне цркве Србији нанета велика штета. Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију, у поступку приватизације продато је, за више од 660 милиона евра, око 660 друштвених предузећа на Косову. Новац од приватизације је под контролом Централне банке Косова, која са Косовском агенцијом за приватизацију има закључен уговор о чувању повереничких фондова.

Од тог новца је 75 одсто намењено за обештећење власника и поверилаца приватизованих предузећа који тек треба да докажу своја права, 20 одсто за запослене, док је пет одсто те суме предвиђено за покривање трошкова Агенције за приватизацију. У Канцеларији наводе да се тај новац чува на ороченим депозитима у швајцарским банкама и надају се да ће знатан део припасти Србији, јер је велики број српских предузећа имао своје филијале на Косову које су продате.

Београд ће покушати да докаже да косовска власт није правни следбеник Косовске поверилачке агенције коју је основао Унмик, а која је била задужена за приватизацију, започету 2003. године. Касније је тај посао преузела Косовска агенција за приватизацију, а модел је био да се од здравих делова фирми оснивају нова предузећа која су нуђена купцима, док су дугови остали старим фирмама које су одлазиле у стечај и ликвидацију.

За разлику од процеса приватизације који је готово окончан, реституција на Косову није ни почела. Власти у Србији тврде да имају доказе да Срби на Косову потражују имовину вредну најмање 20 милијарди долара. Решење имовинских односа на Косову и Метохији биће један од кључних захтева српске стране да би се постигла свеобухватна нормализација односа са Приштином.

Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић каже да ће Београд тражити ревизију приватизације на КиМ и повраћај имовине, и са том иницијативом званично ће се обратити и Унмику и Еулексу, као организацијама надлежним за привремено управљање Косовом. За своје захтеве, наводи он, Београд има покриће у папирима, јер катастарска евиденција показује да је 58 одсто земљишта на Косову у српском власништву. У државном и друштвеном власништву је, како наводи, 29 одсто, 14 одсто је имовина предузећа, док је у приватном власништву Срба и Српске православне цркве 15 одсто територије Косова.

Према оцени аутора студије „Економски, демографски и социјални ефекти различитих сценарија нормализације односа између Београда и Приштине“, која је урађена уз подршку Фондације за отворено друштво, реституција државне, црквене и приватне имовине на Косову је изузетно осетљиво питање које је морало да се отвори пред међународним форумима и да се анимира што више западних земаља и европских институција да помогну у решавању тог проблема.

„Добро припремљен предлог Србије могао би да наиђе на одобравање и директан ангажман неколико европских земаља, које су директно заинтересоване за то да се њиховим субјектима врати национализована имовина. За неалбанско становништво повраћај имовине страним субјектима био би од великог значаја јер би се брже ревитализовала, готово у потпуности, уништена предузећа“, наводи се у студији. Кад је реч о имовини Српске православне цркве она би, у највећем обиму, остала ван јурисдикције Србије и потпуно незаштићена од албанских аспирација. „С друге стране, црква је пре национализације била највећи велепоседник на Косову и Метохији. Та имовина, која има знатан комерцијални потенцијал, морала би бити враћена цркви, делом у натуралном облику, а делом у компензацији“, наводе аутори студије.

Према њиховом предлогу, пре отварања питања повраћаја црквене имовине, која би се користила само у комерцијалне сврхе, држава би морала да постигне обавезујући договор са СПЦ о начину употребе те имовине. Један од модела подразумева стварање пољопривредних задруга у које би СПЦ унела своје пољопривредно земљиште, а околно становништво потребну механизацију и радну снагу.

Повраћај приватне имовине значи и повраћај стечених права – станарских и права коришћења земљишта и објеката. Због ситуације на терену, која указује на то да је већи део имовине експроприсан, односно отет, нереално је очекивати натуралну реституцију, али се зато мора инсистирати на разним видовима компензације сличном имовином на другој локацији, или на финансијској компензацији у реалној вредности отете имовине. Са стеченим правима проблем је још већи, јер се та права не могу реституисати на објектима и земљишту који су променили власника. За ове случајеве, како предлажу аутори студије, мора се наћи најадекватније решење у некој врсти компензације. У одређеним случајевима реституција би могла да поспеши повратак прогнаних неалбанских становника, мада би и добро одмерена материјална компензација дала исти ефекат.

Чији је спољни дуг Косова

У Канцеларији за Косово и Метохију указују да се Србији онемогућава обештећење по основу приватизоване друштвене имовине, а истовремено се из њеног буџета исплаћује спољни дуг Косова. Спољни дуг Србије који се односио на Косово и Метохију 2000. године износио је 1,5 милијарди долара, а од тога је држава Србија до сада отплатила 500 милиона долара.

Зато правници предлажу бившим власницима и акционарима приватизованих предузећа на Косову да туже власт у Приштини – пред судовима на КиМ, док би велике компаније, попут Телекома и ЕПС-а, спорове требало да покрену пред међународном арбитражом. НЈихов је предлог да се алармира и Савет Европе и Европска организација за безбедност и сарадњу, као и Унмик који је имао извршну власт до 2008. у области приватизације, чиме би се, како оцењују, поправила позиција Србије у бриселским преговорима.

Прочитајте ОВДЕ како се отима српска имовина на Косову.

Извор: Данас