Пише: Дмитри Тренин
Овог пута је ту постојала умерена могућност локалног сукоба између америчких и руских снага у тој области, који је могао да ескалира на виши ниво, и тек тада довео у питање глобалну безбедност.
Али, док је драматично суочавање пре више од пола века подстакло стратешку деескалацију између ове две суперсиле, амерички ракетни напади против руског савезника Сирије представљају још један корак у повећању тензија између Вашингона и Москве. Још тога следи. Нови хибридни рат се разликује од Хладног рата.
Анализа најновијег врхунца у тензијама доводи до следећих закључака: администрација америчког председника Доналда Трампа је у потпуности одлучна да користи војну силу како би дисциплиновала изазиваче и поново утврди амерички глобални примат.
Сирија, коју је Трампова влада погодила пре тачно годину дана, на много начина је лака мета. Друге земље би требало да обрате пажњу, првенствено Иран и Северна Кореја.
Одбијање Беле куће да потврди Техераново придржавање Споразума о заједничком плану акције, који је закључен 2015. године, могло би довести до америчких удара на иранске мете, од нуклеарних постројења и ракетних база унутар Ирана до иранских бораца у Сирији и проиранских група широм Блиског истока. Иранци јасно виде ту опасност и спемају се за могући амерички напад.
У Северној Кореји је, за сада, Трамп одлучио да игра на карту мира. Он мора да се нада да ће Ким Џонг Ун, одустати од нуклеарних и ракетних програма у Северној Кореји и сложити се са “денуклеаризацијом.“
Међутим, Пјонгјангов концепт денуклеаризације се веома разликује од Вашингтона. То је све само не предаја способности одвраћања ове земље, то је само гаранција преживљавања, за америчка вербална обећања, које може бити повучено кад пожеле. Ким свакако не жели да дели судбину Муамера Гадафија. Када Трамп то схвати, он би могао променити брзину, и мирну увертиру довести до рата.
Још једно одступање од Сирије, али и случај тровања Скрипаља у Солсберију, је то да је Трампова администрација поново открила политичку вредност америчких савезника. Пошто је готово одбацила савезнике у приступу Америка на првом месту, Бела кућа сада консолидује политичке и војне коалиције западних земаља против оних које је назвала својим ривалима и противницима: Русије и Кине.
За сада се највећи притисак примењује на Русију као наводно слабијег непријатеља, али Кина се очигледно посматра као главни изазивач поретка који је под вођством САД-а.
Шта се дешава над Северном Корејом, али и Јужним кинеским морем а можда и Тајваном, одредиће не само параметри кинеско-америчког стратешког односа, већ и будућност глобалног поретка. Руски односи са њиховим европским суседима се разликују од кинеских са остатком Азије, али у оба случаја ће САД настојати да изолују своје ривале у свом суседству.
И тровање Скрипаља и наводни напад хемијским оружјем у Думи су довели до непосредне акције под вођством САД-а, чак и пре него што су истраге спроведене и постигнути закључци. У садашњем психолошком окружењу, јавне оптужбе од стране САД-а и њихових савезника служе као пресуда. Докази, или недостатак истих, више нису проблем: поверење у САД и њхове савезнике јесте.
Ово има важне импликације за међународне организације, од Организације за забрану хемијског оружја до Уједињених нација. САД мобилишу коалиције својих савезника и партнера за које се очекује да прате лидера. Преиспитивање мудрости Вашингтонове политике о кључним геополитичким и стратешким питањима се сматра отпадништвом. Током Хладног рата, САД су заштитиле своје савезнике од домаћих и спољних претњи. У хибридном рату је дошло време да плате они који су тада били заштићени.
Ипак, неке кључне лекције Хладног рата се не одбацују у потпуности. Америчка војска у Сирији је највише бринула да не погоди руске мете. Упозорење о одмазди против САД-а у случају повређивања руских грађана, објавјено је много пре сиријског напада, од стране генерала Валерија Герасимова, шефа руског генералштаба.
Ни Пентагон ни Бела кућа немају намеру да изазову науклеарну размену са америчким стратешким ривалима. С озбиром на јединствену војну супериорност САД-а над другим великим силама, хибридни рат предвиђа војну акцију, али треба избећи ескалацију до заиста опасних нивоа. Идеја је да се разбије воља супарничког руководства или, ако то не успе, поставити толико високе трошкове њихове политике да убрзају домаће неслагање и доведу до корекције политике под новим руководством које је вољније да прихвати правила која намеће САД.
Они који се не слажу са тим правилима и предвиђају другачији светски поредак, такође се зближавају. Један свет Паx америцане, који је постојао од краја Хладног рата, већ је историја. Америчка глобална доминација је још увек на снази, али мир – “pax“ – је разбијен.
Нова ера није понављање мегдана из 20. века. Можда је једнако опасно, али на свој начин. Пекинг и Москва, иако остају јасни по питању стварања савеза, изгледа да процењују ризике, идентификују кредибилне циљеве и граде стратегију у координацији једни са другима и другим нацијама који су истомишљеници. Велико ривалство око моћи ће се интензивирати.
Украјина тражи од Русије да „плати штету нанету Украјини и украјинском народу". Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: globaltimes/ Webtribune.rs
