Пише: Владимир Димитријевић
Он сматра да није довољно да се стварност описује само економско-политичким појмовима: нафта, новац, богатство, Волстрит, финансијска елита, олигархија, дубока држава, завера, тајне операције, политички естаблишмент, скривена моћ, борба елита… Није довољна ни „класична“ геополитика.
Наравно, значајно је да је, после слома комунизма, и на Истоку дошло до усвајања геополитичких појмова: на нашем хоризонту појавиле су се, до тада занемарене, реке и долине, брда и планине, шуме и степе… Чули смо за сукоб „копна“ и „мора“ (телурократија против таласократије). Ипак, тврди Јанковић, неопоходно је уочити и духовно-религиозну компоненту савремених политичких збивања.
Она се не може разумети без сагледавања есхатологије три велике монотеистичке религије, јудаизма, хришћанства и ислама, којима је корен на Блиском Истоку.
Сакрални светски простори
По Јанковићу, постоје планетарни простори који су засићени свештеним смислом. То су сакрална средишта: као оно од Нила до Еуфрата, као Балкан (и на њему Косово и Метохија), као Кавказ.
То је у складу са речима Мирче Елијадеа: „Постоји „јаки“, значајни простор, али постоји и други, не-посвећени и, дакле, без структуре и постојаности, једном речи: аморфни простор.“
Ова средишта су повезана невидљивим нитима и чине јединствену целину светског сакралног простора. Све изван те целине је, каже Јанковић, „профани“ свет. Унутар профане области често делују злодуховне силе које желе да покидају фине нити од којих је саткана сакрална мрежа света; да премреже планету још гушћом и непрозирнијом мрежом, али безлогосном, као што су Фејсбук, Твитер, МТВ, Си Ен Ен...
Идеја глобалиста у служби сила таме је, што је уочио још Карл Шмит, да се створи неутрални простор у којем би човечанство у свету без Бога постало јединствено, „бесконфликтно“, препуштено власти луциферијанске елите, где би дојучерашњи непријатељи требало да постану партнери који „ћаскају“ и „цвркућу“ о разликама, али безлично, без емоција и без жара, клањајући се богу мамону, идолу званом Светско Тржиште.
Библијски простор
Да бисмо појмили данашњу „геополитичку мистику“, Јанковић нас позива да гледамо на Блиски Исток: „Простор од реке Нила до Еуфрата духовно је срце Континента, хеартланд једне другачије геополитике – геополитике последњих времена. То је библијски простор на којем су се одиграли сви најзначајнији догађаји од постанка света до данас.
Југозападно од Јерусалима је Мисир, данашњи Египат, из којег су Мојсије и Арон извели свој народ у обећану земљу, након „четири стотине и тридесет година“ пребивања, по старозаветном предању. Овде је море које Господ „расцијепи“, како вели то исто предање, да начини пролаз изабраном народу, да „иду синови Израиљеви посред мора сухим.“ Овде је Синајска гора на којој је Мојсије примио десет Божјих заповести и планина Морија на коју је Аврам повео сина Исака, јединца својега, одлучан да га жртвује Богу. Али видевши његову одлучност Бог се обрадова и начини завет с њим: „кад си тако учинио и нијеси пожалио сина својега, јединца својега, заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити…“
Светски простор
То је, каже Јанковић, и свети простор – Света земља хришћана, муслимана и Јевреја. Овде су рођени Исус Христос и сви апостоли; по њој су ходали, ту боравили и проповедали Јеванђеље. Овде је света река Јордан у којој је Св. Јован Крститељ крстио Господа Исуса Христоса; Маслинска гора, брдо Тавор и Голгота. Овде је место Преображења, Тајне вечере и Распећа. Овде су настале прве хришћанске заједнице и прве хришћанске цркве, у Јерусалиму, Тиру, Дамаску. Овде је Брдо Храма, џамија Ал-Акса и камен са којег је Мухамед, по исламском веровању, на крилатом белом коњу узлетео на небо. Овде је и Велика џамија у Дамаску где се, како тврде муслимани шиити, чува глава Св. Јована Крститеља. Овде је највећа јеврејска светиња – Зид плача – остатак некада славног Соломоновог храма који, по јеврејском предању, треба да буде обновљен у последњим временима.“
Армагедонски простор
Коначно, по Јанковићу, ово је и есхатолошки простор – место где ће се збити догађаји последњег времена.
У ваздуху се осећа пригушено узбуђење – као у кафани пред општу тучу. Злокобно шкрипе столице, одврћу се ногари на столовима, примичу се пепељаре и празне флаше на дохват руке. Светло само што се није угасило… Сви нешто ишчекују.
Хришћани чекају Други Христов долазак и Нови Јерусалим са Неба; Јевреји чекају Месију, цара и првосвештеника, да га устоличе у Новом Храму који ће изградити на темељима старог Соломоновог храма, на месту где се сада налази џамија Ал-Акса, друга по значају међу светињама у исламском свету; муслимани шиити чекају дванаестог имама Махдија – „имама епохе“ (имам’и аср) – који ће изаћи у сусретање „Иси“ (Исус Христос) испред Велике џамије у Дамаску и одатле ће у „судњем дану“, заједно са Њим, повести „свети рат“ против Даџала (Антихриста).
Гужва коју видимо на простору од Нила до Еуфрата, која постаје све опаснија, мистичке је природе. По Јанковићу, и нафта, и тероризам, и људска права, и мигрантска криза су спољашњи феномени.
Оно што се збива на Блиском Истоку у вези је са коначним питањима – „последњим загледањима у праоснову ствари“ (Шпенглер).
Јанковић сматра да „геополитичка вредност овог простора није у његовим материјалним богатствима већ у његовој есенцији – јер је квалитативно различит од других делова глобалног светског простора.“
Па шта се тамо заиста дашава?
Геополитика и метафизика великог Израела
Један од оснивача ционистичког покрета, Теодор Херцл, изјавио је 1904. године да се „подручје Јеврејске државе простире од реке Нила до Еуфрата.“
У исказу комитету Уједињених Нација, рабин Фишман је 9. јула 1947. године устврдио: „Обећана земља се протеже од реке Нила до Еуфрата, обухвата делове Сирије и Либана.“
Честитајући Јеврејима нову 5773. год. (16. 09. 2012.), рабин Авраам Шмулевич је подсетио да је њихов „главни национални задатак ослобађање читаве територије Земље Израиља, од Нила до Еуфрата, завештаном нам Свевишњим, изградња Храма и стварање праведне државе сагласно законима свете Торе…“
Ово није теорија завере, него јасан геополитички план. Најпре је објављен на хебрејском, у часопису за јудаизам и ционизам Кивуним (Упутства), у Јерусалиму, фебруара 1982. године, под насловом: Стратегија за Израел у осамдесетим годинама.
Текст је потом превео и објавио, 17. јуна 1982, Израел Шахак, професор хемије на Хебрејском универзитету у Јерусалиму и челник Израелске лиге за људска и грађанска права. У уводу, професор Шахак је истакао: „Следећи есеј представља, по мом мишљењу, тачан и детаљан план садашњег ционистичког режима (Шарона и Ејтана) за Блиски исток, који се заснива на подели целог подручја у мале државе и разградњи свих постојећих арапских држава; Идеја да све арапске државе треба да се разграде у мале јединице, понавља се непрестано у израелском стратешком размишљању; Јака веза са нео-конзервативном мишљењем у САД је веома значајна; План верно следи геополитичке идеје које постоје у Немачкој од 1890. до 1933. године, које су Хитлер и нацистички покрет прогурали у целини и одредили своје циљеве за Источну Европу.
Ови циљеви, посебно подела постојећих држава, спроведени су 1939-1941. године, а само савез на глобалном нивоу спречио је њихову консолидацију у одређеном временском периоду.“
Како остварити велики план?
Сам план се састоји од 31 тачке у којима је изложена будућност света и човечанства како су је замислили ционистички идеолози. То значи: (1) план предвиђа да Израел мора да постане доминантна империјална сила на Блиском истоку; (2) да би то постао Израел мора да разори све околне арапске државе на мале, и по могућности, међусобно супротстављене јединице.
У том смислу план се посебно фокусира на Сирију и Ирак:„Потпуно разарање Либана у пет провинција служи као пример за цео арапски свет, укључујући Египат, Сирију, Ирак и Арапско полуострво и већ прати тај пут. Разарање Сирије и Ирака, касније, у етнички или верски независна подручја као у Либану, дугорочно је примарна мета Израела на источном фронту, а распад војне моћи тих држава служи као примарни краткорочни циљ. Сирија ће се, у складу са етничком и религиозном структуром, распасти у неколико држава попут данашњег Либана, тако да ће се на њеној обали појавити шиитска Алавитска држава, сунитска држава на подручју Алепа, још једна сунитска држава у Дамаску, непријатељска према својем северном суседу, и Друзи који ће успоставити државу, можда чак и на нашем Голану… У Ираку је могућа подела у покрајине дуж етничких и верских линија као у Сирији током османлијског времена. Дакле, три (или више) држава ће постојати око три главна града: Басра, Багдад и Мосул и шиитске области на југу ће се одвојити од курдског севера.“
Зашто је изазваана мигрантска криза?
Руска војска је дошла на Блиски Исток да би помогла Сирији да остане и опстане. Па ипак, ствари су сложене, сматра Јанковић, и зато идеја „Великог Израела“, чак и после доласка Руса, уопште није неостварљива. Много шта је у блискоисточном сукобу окултно, скривено, тајно.
Рецимо, најпре су настале терористичке бригаде Исламске државе (иза којих су стајале силе америчке Империје, наклоњене „Великом Израелу“) које су суровошћу и клањем људи пред камерама изазвале панику код локалног становништва.
Настаје егзодус – „Мигрантска криза“. Тада наступа реакција: долећу стратешки бомбардери и руске крстареће ракете. То појачава панику и егзодус се увећава. Резултат: Сирија је фрагментована; на њеној територији су стране трупе; огромна пространства су почишћена; читави градови и села су напуштени и чекају нове становнике. Можда Јевреје?
У плану за Велики Израел писало је: „Дисперзија становништва је стога домаћи стратешки циљ највишег ранга… ако не постанемо већина у планинским областима, нећемо владати у земљи и ми ћемо бити попут крсташа који су изгубили ову земљу… Ребалансирање земље демографски, стратешки и економски је највиши и најважнији циљ данас.“
То је навело Дајану Џонстон да се запита: није ли можда исељавање Јевреја из Француске, које је у току, у вези са неким планом који користи Израелу?
То је навело и Мајкла Чосудовског да закључи: „У том смислу, пораз терориста спонзорисаних од стране САД (ИД, Ал-Нусра) од стране сиријских снага уз подршку Русије, Ирана и Хезболаха представља значајан помак за ционистички пројекат.“
Зар је то могуће?
Русија као "избацивач у казину"
Овакав, „окултни сценарио“, навео је пуковника руске Главне обавештајне управе (ГРУ), Андреја Девјатова, да тренутну геополитичку ситуацију упореди са казином.
„Тамо седе партнери и играју карте на добитак! – каже – А вама су, драги Руси, рекли да се игра шах, да је около геополитика добра и зла, да постоје противници. Зато Русију не пуштају да игра – тамо она нема са чиме да игра. Ми немамо карте, немамо „меку силу“ и зато се наша земља појављује у том казину као избацивач, као обезбеђење. Зато су сви потези везани за то како да се Русија навуче на ту улогу, да јој се у руке стави што већа мочуга и да она њоме што јаче маше.“
Поводом најновијих збивања у Гази, када је Израел опет насрнуо на безбедност и животе несрећних Палестинаца, а у Сирији гађао противваздушне ситеме „Панцир“ руске производње, на шта је Москва реаговала прилично неубедљиво, чувени генерал Леонид Ивашов је наставио трагом пуковника Дејватова:
“Израел је, пре свега, задао ударац руској политици стабилизације стања на Блиском Истоку, ударац руској дипломатији и руској војној техници. Још једном је показао да за њега не важе никакве међународне норме. Геополитички троугао Москва – Техеран – Анкара сада је под снажним ударом. Позив Нетанијахуу на параду у Москву, уместо, рецимо, Башара ел Асада, као да указује на одрицање од независне руске блискоисточне политике. Удари Израела по Сирији нису могли проћи без претходног договора са Русијом. И нови амерички рат санкцијама против Ирана круна је промишљене геополитичке комбинаторике наших противника“.
Да ли је Дамаск велика замка?
Јанковић додаје: “Дамаск се налази приближно на пола пута између Јерусалима и Еуфрата. Са гледишта геополитике „Копно-Море“, сасвим је идеално место за један војни аеродром, одакле се контролишу сви копнени путеви према Алепу, Еуфрату и Мосулу на северу, и према Јерусалиму и Суецком каналу на југу. А и Средоземно море вам је на дохват руке све до Крита на северу, и Александрије на југу. Али са тачке гледишта геополитике последњег времена ствари изгледају мало другачије: Дамаск би могао да буде и замка!
Погледајмо шта каже пророк Исаија: „Бреме Дамаску. Гле, Дамаск ће се укинути да не буде више град, него ће бити гомила развалина.“/…/ Слично говори и пророк Јеремија: „Дамаск клону, обрати се да бјежи, дрхат га подузе, туга и болови освојише га као породиљу. /…/ Зато ће попадати младићи његови на улицама њиховијем, и сви ће војници његови изгинути у онај дан, говори Господ над војскама.“
Да ли је руска војска под Дамаск доведена да би се остварили апокалиптични планови „последње битке“?
Еуфрат и последњи дани
Ту се налази и река Еуфрат, чији је значај уочио стари маг геополитике, Макиндер, истичући да се њен ток простире од Јерменске висије до Алепа. Он је писао: “Као што су Рајна и Дунав, које су браниле легије, представљале крајњи домет римског пробоја северно од Медитерана, тако је и горњи ток Еуфрата, на потезу где тече са севера на југ пре него што скрене ка југоистоку, означавао границу коју су браниле друге легије, са којима су се Римљани пробијали источно од Медитерана.“
У Откривењу Јовановом, Апокалипси, пише да је Еуфрат везан баш за армагедонске ратове: „И шести анђео затруби, и чух глас један од четири рогља златнога олтара, који је пред Богом, гдје говори шестоме анђелу који имаше трубу: одријеши четири анђела који су свезани код ријеке велике Еуфрата. И бише одријешена четири анђела који бијаху приправљени на сат, и дан и мјесец, и годину да побију трећину људи.“
Сада су, у близини Еуфрата, Русија (православни), Француска (римокатолици), САД, Велика Британија (протестанти), Турска, Иран, Хезболах (ислам), али и Израел (ционизам). Четири анђела на Еуфрату, ако се одреше, значиће светски рат.
А где је ту Србија?
Још 2007, Дејан Мировић је објавио књигу „Косово и Метохија: Палестина – систем криза“. У обимној и документованој студији он је доказао да је ангажовање НАТО Империје на страни босанских и арбанашких муслимана у сукобима на простору бивше СФРЈ имало један циљ – одвући пажњу исламског света са Блиског Истока, где су вршене припреме за формирање „Великог Израела“.
Нема то везе ни са „последњим комунистом Европе“, Слободаном Милошевићем, ни са природним богатствима Косова и Метохије – у питању је само изговор за акцију светских размера, која је довела до америчке контроле балканских простора, с намером да се они и даље користе по унапред разрађеном плану.
Експерт за међународне односе, Јелена Пономарјова, тврди да је Балкану намењена судбина области у коју ће бити смештани мигранти са Блиског Истока, да не би продрли у Европску Унију. Зато се Балкан интензивно празни од домаћег становништва, а на власт се доводе послушници Империје, од Грчке до Румуније.
Само из ове перспективе бива нам јасно зашто се Империји жури да нам отме Косово и Метохију: овај сакрални простор, на коме је „све свето и честито било и миломе Богу приступачно“, смета им да би завршили своје „мистичке“ операције на Блиском Истоку.
Али, ми га се не смемо одрећи јер бисмо тиме напустили заветну основу свог историјског постојања, пресудно важну за нашу оријентацију у доба армагедонског сумрака планете.
Американци бомбардовали Хомс и Деир ез Зор, има мртвих. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Печат
