Пише: Никола Алексић. Еколошко покрет Нови Сад
Њ.П. г. Артемије, архиепископ РПЕ у егзилу обавештен о тој мојој одлуци послао је оца Иринеја Ристића да ме после протеста јавно причести да бих могао наставити са узимањем воде и хране.
Службу причешћивања о. Иринеј је одржао на врху степеница Народне скупштине испред самог улаза у то здање што је јединствен случај у Србији. Тим јединственим чином ми је пружена изузетно велика част и поштовање, али и респект радника полиције и обезбеђења Народне скупштине који нису реметили чин причеста пред окупљеним народом. Зато сам неизмерно захвалан Њ.П. г. Артемију на благослову и причесту уз благодарност о. Иринеју који је дошао ради описаног свечаног чина и пружања подршке мом протесту дошао на протест.
Разлози за долазак пред тзв. Народну скупштину у суботу, 23. јуна су били спречавање издаје народа и државе од стране издајничког режима чији је представник само дан касније у недељу, 24. јуна потписао издају и својим потписом отуђио Косово и Метохију, неодвојиви део Србије и душе сваког припадника Србског народа.
Не само да је издао Косово и Метохију, него је потписао обавезу да од Србије направи мигрантски логор за сав вишак миграната и 800.000 протераних рома из целе Европе!
Србија овим потписом престаје да постоји! Нови назив Србије ће бити Циганистан или слично, званични језик ће бити арапски, цркве ће бити претворене у џамије са придодатим минаретом, а уместо вере наших праотаца, бићемо приморани да прихватимо ислам.
Из наведених разлога сам прогласио штрајк жеђу и глађу дас бих тим чином пробудио народ, војску и полицију који су Уставом и законом задужени за одбрану територијалне целовитости и Уставом утврђеног друштвеног уређења. Само сви заједно и удружени можемо приморати војску и полицију да ухапсе председника Србије, Владу и Генералштаб да би се срушио овај издајнички режим са власти и заустави ова агонија Србије у коју су је гурнули издајници народа и државе. У том смислу протест је успео, Србија је почела да се буди!
Следећи пут можемо извршити и грађанско хапшење ако се прозванима сан продужи!
Народ је коначно схватио да је ово први протест од 9. марта 1992. који је имао свој циљ! Сви остали протести до сада су били заправо представе за јавност, тзв. перформанси којима су замајавали народ и вукли га за нос, односно трошили енергију народа потребну за промену режима.
Друга добра страна овог минулог протеста је да су коначно у Србији све маске пале, више не постоји нико на друштвеној сцени ко би се могао крити иза родољубља или флоскуле да се бори за свој народ! Нити једна политичка странка, нити једна тзв. патриотска организација, формална или неформална, нити један тзв. лидер, сви до једног су се показали као режимске слуге и режимске секције које раде против свог народа по налогу окупатора. Нема више нити Јоване Стојковић, речите заговорнице слободе избора вакцинисања, нити надобудног Дамњана Кнежевића који дреком спасава Косово који су јуче направили најгнуснију диверзију која би се могла замислити против изворног протеста са правим циљем. Прво су ме претходних дана обишли да ме наводно подрже и да се наводно договоримо око говорника и учешћа на заједничком Видовданском протесту, пошто сам се ја већ налазио на платоу испред тзв. Народне скупштине пуних 6 дана. Потом су на Видовдан иза мојих леђа поставили на коловозу камион бину и прегласно озвучење. Када сам их преко ограде позвао да их питам да ли сам уопште укључен међу говорнике, Дамњан је окренувши се дрско добацио да за мене нема времена! Има ли веће гадости од такве преваре јавности!? Преваре мене који сам протествовао залажући и свој живот шест пуних дана на истом месту, преваре присутних грађана који су поздравили удруживање тзв. здравих снага Србије и због тога дошли на протест!? Да не говорим да је позив на протест упућен грађанима од стране полицијског синдиката био заправо лажиран, а обећање Гвозденог пука и ратних војних инвалида да ће се придружити протесту изневерено!
Врхунац гадости које су нам именовани приредили био је позив присутним грађанима да крену у шетњу да се неки њихов захтев преда издајницима на власти, оној власти која је издала и народ и државу и због које четворо грађана Србије дневно изврши самоубиство!
Хвала им, заиста сам им захвалан што су ме оправдали пред свима који су ме позивали да се удружим са неким наводним патриотама и својим гестом показали да се нисам имао са киме удружити и да сам био у праву што се са полусветом и издајницима нисам могао удруживати.
Али због односа људи који су ме подржавали на протесту вредело је и живот заложити, такво искуство се може стећи само у одсудним временима. Посебно се захваљујем Драгани која ми је уступила стан и обезбедила здравствену негу и подршку, пошто је између 22.00 и 6.00 забрањен било какав протест, а ноћна температура је пала на само 5 степени. Када сам био здравствено угрожен на крају четвртог дана позвала је лабораторију у свој стан да ми се о њеном трошку уради комплетна анализа стања у који сам својевољно ушао.
Да ли се то може заборавити?
Али најдирљивије од свега је био однос народа или оних људи који су препознали оправданост циљева мог протеста, који су долазили из целе Србије; од Ниша до Суботице, затим из целог света, од Аустралије, Калифорније, Канаде, Норвешке, Италије, Русије. Ту срдачност и бригу за моје здравље немогуће је описати. Толико марамица, сувих и влажних, флаша воде да се умијем, свете водице, народних лекова за јачање имунитета и крема против опекотина које сам добио пре него што ми је један човек скинуо свој шешир и поклонио ми га да ме штити од Сунца, или долазак младог пријатеља Ранка у 6.00 сати ујутру да ми поклони кабаницу и два пара дебелих чарапа пред наступајућу кишу. Мајке са децом и баке са унуцима које су их доводиле и у њихово име захваљивале за гест којим се за њих жртвујем или пријатеље који су ме чували од свих добронамерних, али исцрпљујућих разговора са придошлим грађанима. Студенти који су долазили у групама или из удаљенијих градова или вишедневни позиви једне монахиње из Санкт Петербурга која ми је на руском по двадесет минута држала лекцију и тражила да прекинем штрајк жеђу. Чак и поклони; освећени крстић, иконица свеца, бројаница, књиге на поклон са посветом. Дирљива је била њихова брига да ми поквасе марамицу чим виде да се осушила или што су ме приморавали да седнем или се опружим на донету врећу за спавање због целодневног стајања на једном месту и разговора са људима који су стално пристизали и желели живу реч и објашњење циљева протеста.
Описаним односом према мени и мом гесту напунили су ми срце и дали такву снагу која се не да описати због чега им се свима захваљујем, сваком ко ми је макар само пришао да ми стегне руку и пружи подршку протесту.
Због њих, због народа са таквом душом који је већински у Србији, вреди и живот дати.
Догађаји се убрзавају, истина о издаји само што није избила на видело. Зато позивам народ да се у том тренутку подсети ко је вера, а ко невера, своје будућности ради. Позив на обрачун ће врло брзо да уследи, истина се више не може скривати!
Да ли медијски напади на Славишу Ристића асоцирају на случај Оливера Ивановића сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
