Пише: Дмитриј Орлов
Многи коментатори су приметили необичну чињеницу: током параде 9. маја на Црвеном тргу у Москви, Путин се појавио у присуству израелског премијера Нетањахуа. Отприлике у исто то време, израелске ваздухопловне снаге су испалиле ракете на сиријске и иранске мете у Сирији (од којих је многе оборила сиријска ваздушна одбрана), а Сиријци су узвратили паљбу на израелске позиције на Голанској висоравни (која је окупирана сиријска територија, тако да се то није сматрало нападом на територију Израела).
Зашто Русија није устала да одбрани свог савезника Сирију? Штавише, било је говора о продаји веома снажног руског система ваздушне одбране С-300 Сирији, а та понуда је накнадно повучена. Да ли се савезник заиста овако понаша?
Или узмите још један пример: односи између Русије и Украјине су у опадању још од почетка Кијевског пуча 2014. године којим је срушена уставна влада. Постоји изузетно болна војна ситуација у региону Донбаса у источној Украјини, константне украјинске провокације против Русије, а Русија је оптерећена економским и политичким санкцијама САД-а и ЕУ наводно као одговор на анексију Крима и несрећног сукоба у Донбасу који је узео око десет хиљада живота.
Па ипак, Русија остаје највећи трговински партнер Украјине. Не само да Русија наставља да тргује са Украјином, већ је такође преоптерећена масовним налетом економских избеглица из пропале украјинске економије, које се броје у милионима. Русија је разместила ове избеглице, омогућила им да нађу посао, и омогућава им да шаљу новац својим рођацима у Украјини. Такође, Русија је одбила да ода политичко признање двема сепаратистичким републикама у источној Украјини.
Једини прави став који је Русија заузела у односу на Украјину јесте узимање Крима. Али то је мање или више лако разумети: Крим је био део Русије још од 1783. године, а пренос Крима Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици, који се догодио под владавином Никите Хрушчова 1954. године, нарушио је устав СССР-а који је био на снази у то време.
Још један пример: САД, са Евопском унијом која се понаша као њихов послушни слуга, наметнуле су разне врсте санкција Русији још од Магнитски акта 2012. године, ког је прогурао корумпирани олигарх Вилијам Броудер. Ове санкције су понекад донекле штетне, понекад корисне (подстичу замену увоза унутар Русије), а понекад једноставно иритантне. Русија је превише велика, превише важна и превише моћна за било кога, па чак и за ентитет толико велики као што су САД и ЕУ заједно, да би је изоловали или је покорили наметањем санкција.
У неким случајевима, постоји снажан ефекат бумеранга који изазива више бола онима који спроводе санкције него онима који су санкционисани. Али Русија заиста није учинила много тога у одговору – осим рада на замени увоза и успостављања трговинских односа са другим, пријатељскијим народима. Могла је заправо нашкодити Америци, на пример, блокирањем продаје делова од титанијума без којих Боинг не би могао да прави своје авионе.
Или је могла забранити продају ракетних мотора у САД, и САД онда не би могле покренути сателите. Али Русија није учинила ништа од тога; уместо тога, она је само наставила да понавља да су ове санцкије непродуктивне и бескорисне.
Још један: кршећи споразуме НАТО се проширио све до руске границе и недавно је мале балтичке државе Естонију, Летонију и Литванију претворио у неку врсту војног игралишта, одржавајући војне вежбе одмах уз руску границу, постављајући ту хиљаде војника и обучавајући их да нападну Русију.
Русија се жалила на то, али је наставила да тргује са свим умешаним земљама. Конкретно, наставила је да снабдева балтичке државе електричном енергијом и да користи балтичке луке како би испоручила своје производе.
Када је Летонија недавно забранила употребу руског језика у школама (трећина становништва Летоније су Руси) и почела да крши права литванских Руса који су покушали да се боре против ове увреде, Руси су прескочили чак и овај очигледан чин антируске дискриминације. У Летонији, светла су још увек упаљена, а натоварени руски теретни возови се још увек крећу преко границе.
“Зашто је то тако?,“ можда се питате. “Чему такав пасиван став против ових бројних превара, прекршаја и повреда?“ Не може се рећи да је Русија превелика да би била повређена. Санкције 2012. године су биле бесмислене, али 2014. године руска економија јесте погођена (мада углавном од нижих цена енергије, а не од санкција). Рубља је изгубила половину своје вредности, а стопа сиромаштва у Русији се развила. Па онда, шта се дешава?
Да бисте то разумели, морате направити корак уназад и погледати целокупан контекст.
Русија је највећа земља у свету по величини, али сигурно не по становништву. Њене границе су врло добро заштићене, али се протежу на преко 61 хиљаду километара.
Руска Федерација је по називу руска, али обухвата преко стотину различитих нација, при чему етнички Руси чине нешто преко 80% становништва, и са још шест земаља од којих свака има више од милион.
Граничи се са 16 суверених држава – више него било која друга земља – укључујући и две поморске границе (са Јапаном и САД), и још две међународно непризнате државе (Абхазија и Јужна Осетија).
Има највећу дијаспору на свету, са 20 до 40 милиона Руса (у зависности од тога како их рачунате) који живе ван територије Русије. Највећа руска заједница у иностранству се налази у САД са око 3 милиона људи.
Руске мировне снаге су служиле у бројним земљама широм саме Русије и широм света – у Абхазији, Јужној Осетији, Јерменији, Придњестровљу, Таџикистану, Босни, Косову, Ангооли, Чаду, Сијера Леони, Судану – и остају кључне за спречавање латентних сукоба да ескалирају у рат.
Огромна копнена маса Русије и огромно богатство природних ресурса је чине једном од главних произвођача економски најважнијих производа на свету, нарочито нафте, гаса, уранијума и угља, који држе упаљена светла и спречавају да се цеви замрзну у више десетина земаља. Без обзира на то шта се лоше одвија у међународним односима, она мора остати стабилан и поуздан снабдевач.
У овом окружењу, супротстављање непријатељским (и углавном бесмисленим) потезима који долазе преко океана са сопственим непријатељским (и углавном бесмисленим) потезима би било контрапродуктивно: неки људи би били повређени, а постоји вероватноћа и да би то били Руси.
Дакле, део добитничког приступа јесте само да се провуку, одржавајући најбоље могуће односе са што је могуће више земаља, нарочито суседа, разговарајући са сваком страном у сваком сукобу и покушавајући да га умире и пажљиво балансирајући различитим интересима свих укључених. Русија има добре односе и са Ираном и са Судијском Арабијом, који су заклети непријатељи, и са Сиријом и Израелом, који пуцају једни на друге.
Други део добитничког приступа у супротстављању све непријатељскијим спољашњим светом јесте да се крећу у правцу ограничене аутархије; не затварајући се пред светом, већ предузимајући прорачунате кораке како би постали релативно имуни на његове промене. Русија је већ самодовољна у енергији, предузимајући кораке ка томе да постане самодовољна у храни, а следећи изазов је да достигне самодовљност у технологији и финансијама.
Гледано у овом контексту, наизглед неуспеси Русије да поступа снажно, испостављају се да су делови пажљиво избалансираног чина:
-Израелци бомбардују Сирију док Нетањаху седи на почасном месту током параде у Москви. Сирија узвраћа ударац бомбардујући своју територију на Голанској висоравни. Затим Русија одлучује да не прода Сирији системе С-300. Шта се управо догодило? Па, Израел је управо признао Дан победе – 9. маја – као свој национални празник. Једна трећина Изрелаца су заправо Руси, а многи од њих су били врло поносни што су Руси тог дана, и учествовали су на великим парадама које су емитоване на руској телевизији. Суочени са растућим таласом антисемитизма у Европи и неонацистима који бесно харају у Украјини, Русија и Израел стоје уједињени.Затим је ту чињенциа да Израел не воли чињеницу да постоје Иранци у Сирији. Они сигурно имају право да се тако осећају, с обзиром на чињеницу да Иранци упорно причају о томе како би Израел требало уништити. Али присуство Ирана у Сирији је стечено позивом, тако да то није брига Русије. То што је Израел бомбардовао Сирију није од помоћи Русији, али то није био први пут а неће бити ни последњи.Сиријско успешно обарање израелских ракета а затим пуцање на Израелце на Голанској висоравни је био нови развој, и ескалација, а ескалације су увек лоше. Продавање система С-300 Сиријцима би омогућила Сирији да обори било шта у ваздуху над читавим Израелом, а с обзриом да су већ ескалирали, обезбеђивање могућности њима за још већу ескалацију би се чинило погрешним.
-Украјина континуирано провоцира Русију и крши права осам милиона Руса који живе тамо, а Русија ипак остаје највећи трговински партнер Украјине. Што даје? Па, ту је непријатна чињеница да Украјином тренутно управљају људи који су, да употребимо врло специфичан израз, “неадекватни.“ То је илегални, изузетно корумпиран режим ког подржава други режим који се налази преко океана, и који, уосталом, такође прилично “неадекватан“ – предвођен смешним човеком ког на сваком кораку оспорава изузетно корумпирана “паралелна држава.“Али то су привремене чињенице и никако не обарају трајну чињеницу да су Руси и Украјинци у суштини исти народ (са изузетком неколико племена који углавном живе на западу земље који је вековима био ничија земља Централне Европе – одмах поред Трансилваније).Руси и Украјинци су генетски неодвојиви, и у Русији постоје бројне нације које се далеко више културно разликују од Руса него Украјинци. Добитничка стратегија у овом случају јесте избегавање повреде Украјине, јер она већ сама себе довољно повређује, и зато што би то у суштини само повредило неке Русе.
Уместо тога, више смисла има једноставно бити стрпљив и сачекати. На крају, људима у Украјини ће бити доста и преузеће ствари у своје руке, збацити марионете заједно са њиховим прекоокеанским руководиоцима, и однос ће на крају постати нормалан.
-На западне санкције, Русија је наметнула неке контра-санкције, и оне су биле паметне. Русија је забранила увозе разних категорија хране из ЕУ. То је омогућило повећање производње хране у Русији и померање Русије ка самодовољности у храни. С обзиром да су пољопривредници унутар ЕУ прилично моћни, ово је начинило да америчке санкције буду непопуларне у Европи.Додајте томе чињеницу да САД сада желе да санкционишу руски увоз енергије у Европу, присиљавајући Европљане да купују од САД, чије су залихе много скупље и далеко мање поуздане, и тиме можете видети зашто је Европљанима сада већ доста Вашингтоновог мешања. Наравно, с обзиром да су давно предали велики део свог суверенитета, Европљани се суочавају са невероватним тешкоћама у покушају да га поврате, али барем почињу да размишљају о томе.Ово је већ победа за Русију: њој су као суседи потребне независне, суверене нације, а не гомила Вашингтонових слабих поданика. Што се тиче наметања контра-санкција на саме САД, то би само узроковало још више економске штете без обезбеђивања било каквих политичких предности.
-У НАТО-овом задирању у руске границе, анти-руске будале од балтичких патуљака и НАТО војника се обучавају да “нападну Русију“ – па, искрено, Руси су помало увређени, али нису баш уплашени. Сви знају да је НАТО део рекета америчког одбрамбеног естаблишмента.
Његова сврха је да украде огромне количине новца, а не да прави оружје које функционише или да обучава војске које се могу борити. Сада има поприлично НАТО-ових оклопих јединица и људских снага у Балтику, али не довољно да заправо нападну Русију на било какав значајан начин.А ако то икада ураде, врло брзо ће постати усамљени. Видите, НАТО-ове оклопне јединице не могу да прођу испод већине мостова и не могу да се крећу на великим раздаљинама на грубим теренима као што то могу руске оклопне јединице. Морају се транспортовати на бојно поље возом или камионима са равном платформом преко федералних аутопутева. Или морају бити транспортоване бродовима преко лука у дубоким водама.Дакле, све што Русија треба да уради јесте да обори неке мостове и неке лучке објекте лансирањем ракета са скоро сваког места, а затим сузбије и уништи релативно мали контигент нападача, и игра ће бити завршена. НАТО то зна, а све ове активности у Балтику су само начин да зараде нешто новца на балтичким државама које су економски анемичне и брзо им опада број становника.
Оне већ пате; зашто их повређивати још више? Што се тиче права Руса у Летонији, неко би могао мислити да њих баш нешто и није брига ако су прекршена – или би се преселили у Русију где има довољно простора за њих. Они заслужују много моралне подршке, наравно, али то је заправо њихова битка, не битка Русије.
Русија смањује своје трошкове одбране, јер ће ускоро бити потпуно наоружана да јој више ништа неће бити потребно.
Могу ли САД и НАТО учинити исто? Не! Ако су икада и покушају, амерички одбрамбени естаблишмент би добио нови сет конгресмена и сенатора који би гласали, и расипничко трошење би се одмах наставило. Тако да Руси могу једноставно мирно седети, са склоњеним оружјем, и гледати како САД саме банкротирају.
То ће сигурно бити драматичан преокрет догађаја; једноставно само морате сачекати на то.
Руска мисија у Сирији је скоро завршена, Асад чисти последње џихадисте. Сукоб са САД остављен за крај. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: russia-insider.com
