Москва се припрема да оконча чишћење преосталих локација које још увек држе ИД и Ал Каида у северној Сирији и отвара пут за политички процес, за који се очекује да буде комплексан.
Русија је била у стању да коегзистира са САД деценијама у Немачкој након Другог светског рата, јер су сфере утицаја биле подељене између самих земаља које су освојиле рат. У Сирији су ствари сасвим другачије. Иако је сама Русија спремна да “коегзистира“ са САД на једној територији у Сирији, влада Дамаска – заједно са својим савезницима у “Оси отпора“ – је поптпуно неспремна да дозволи или прихвати било какву страну окупацију своје територије, чак и привремено.
Руски савезници, такође, присуство америчко-француско-британских снага виде као највећу претњу Сирији. Оне су познате по планирању и спровођењу промене режима, као и по својој фундаменталној и безусловној подршци Израелу и његовим експанзионистичким амбицијама, уз окупацију суседне територије на Блиском истоку.
Дамаск сматра да се илегални аеродроми под контролом САД-а у североисточној Сирији користе као станице и сервиси за израелске авионе. Штавише, илегално присуство САД-а такође деље као покретач за Израел и САД у сиријском окружењу северно од земље изван контроле централне влде, што је провокативно у области под контролом Курда и представља претњу националној безедности Сирије, као и њених савезника у суседном Ираку и Либану.
Сирија сматра да је руска интервенција у Сирији од септембра 2015. године избалансирала војну позицију на бојном пољу. Укључивање Русије је заправо омогућило повратак више од 50 одсто сиријске територије, заједно са ослобођењем Дамаска, Хомса и Хаме и њихових околних подручја, плус града Алепа, и нешто руралног Идлиба као и Деир Ез Зора.
Али Русија то не би могла постићи без учешћа више десетина хиљада Сиријаца и савезника, тј. Хезболаха, Ирана и њихових блиских савезника на терену. Русија је заправо довела веома малу копнену силу, у поређењу са масивном копненом силом коју су пружили савезници Дамаска.
Русија је такође суштински подржала сиријску владу на међународним форумима и спречила Америку да донесе међународне одлуке у Уједињеним нацијама како би легитимизовала рушење режима. Такође, интересантно је да је минимализовала два америчка “дисциплинска“ напада на Сирију (један на војни аеродром Шаират, и неколико месеци касније против више мета).
Дамаск је пристао да потпише стратешки споразум (на 49 година) са Русијом, да задржи и развије своју поморску базу у тим топлим медитеранским водама. Русија такође може да повећа своју економску улогу у Сирији везано за експлоатацију енергетских ресурса и реконструкцију земље, што ће омогућити руским фирмама да користе неограничне уговоре.
На политичкој сцени, Русија је одиграла виталну улогу дајући подстицај преговорима у Астани, који су се наметнули као стварна и ефикасна алтернатива Женеви.
Ипак, све ово неће одвратити Сирију од тога да захтева повратак свих окупираних територија, посебно оних под америчком контролом, првенствено на североистоку Хасаке и Деир ал Зора. Област Ал Танф је тежа због свог пустињског терена и отворености – али зато постаје безначајна када се америчка окупација североистока оконча.
Дакле, централна влада у Дамаску неће бити застрашена и тражиће повратак југа упркос руско-америчком споразуму о Дари и Голану, где групе попут Ал Каиде и ИД још увек имају контролу (1.500 милитаната “Калид бин ал Валид војске“ контролише 8 села и преко 200 квадратних километара територије). Ово би заиста могло бити супротно жељи Русије да положи оружје, оконча рат и започне политичку акцију за повратак окупиране територије без прибегавања борби.
Међутим, Русија се понаша као да не зна да политички преговори никада неће истерати САД и Израел из Сирије. Заправо, ове две земље никада нису окончале ни једну од својих окупација по сопственој вољи, само под поновљеним нападима од било ког локалног становништва којима су покушали да доминирају!
Сирија и њени савезници (предвођени Ираном) верују да су добили овај рат јер је њихова ситуација на терену против џихадиста до септембра 2015. године, чак и пре руске интервенције, била критична. Данас су арапске државе (и Турска) изгубиле све сиријске посреднике које су имале у сиријском рату. Сирија и Иран су нанели озбиљне губитке западним земљама (ЕУ и САД) које су од 2011. године имале за циљ да сруше сиријски режим, а председник Башар ал Асад је задржао власт и над политичком и над војном силом у Сирији. Сви преостали посредници су из свих сиријских градова потиснути на север, и углавном у Идлиб.
Чак иако задржавање председника Асада није било потребно Москви (која је данас уверена у неопходност одржавања председничких избора), данас Русија жели да види сиријски народ који бира свог председника. Ово је у складу са израженом жељом самог Асада и његових других стратешких савезника.
Што се тиче Ирана и његових савезника, Асад не налази никакве тачке неслагања о циљевима које треба постићи у Сирији. Москва је заиста стратешки савезник Дамаска, али постоје тачке неслагања између Дамаска и Москве: оно што је важно јесте то да ове разлике не кваре пријатељске односе, нити штете основној подршци.
Москва може рећи шта жели, а ономе што каже могу противречити чак и сами руски званичници. Међутим, језик и циљеви које су имали Асад и Иран у односу на сиријски рат су идентични и изгледа да се не разликују.
Москва ће радити на миру на сопствени начин без контрадикторних сиријских циљева и без потребе да се меша у војне операције које Сирија и њени савезници могу спроводити без подршке Русије.
Ослобађање далеког североистока у Албукмалу, и далеког југозапада у Беит Јину, спровеле су паравојне снаге без руске ваздушне подршке. Русија и Сирија имају своје политике које нису у супротности!
Објављена карта могућег напада украјинских оружаних снага на Донбас! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
