Према речима официра са седиштем у Дамаску, амерички председник Доналд Трамп врши притисак на своју администрацију да одобри већ припремљен план повлачења.
Међутим, упркос Трамповом ограниченом познавању спољне политике и потпуне несвесности последица његових одлука на међународној сцени, он није пронашао уверљиве елементе – кажу извори, који су затражили да остану анонимни – у презентацији његове администрације, где би америчке снаге могле имати користи од наставка свог присуства у таквом непријатељском окружењу и без губитака у будућности.
Трампов највећи страх је да види америчке специјалне снаге које су распоређене на северу Сирије и у Ираку како се враћају у земљу “у пластичним врећама.“ Он би сигурно имао потешкоћа да пружи било какво објашњење за америчку окупацију Леванта (Сирија) након пораза групе “Исламска држава“ или онога што је преостало у Сирији и Ираку.
Штавише, Трамп је приметио да непријатељство против његових снага у Ираку расте: ирачке снаге безбедности (Hashd al-Sha’bi) су обећале освету САД-у након уништења њихове командне и контролне позиције на ирачко-сиријској граници, од стране непознатих авиона (верује се да су израелски), са посебним наређењима да стану и униште терористичке групе ИД које прелазе у Ирак.
Извори сматрају да председник Трамп није спреман – упркос његовој страственој подршци Изрелу – да види како америчке снаге плаћају цену игре коју је Израел одлично играо деценијама.
Руски извори који су укључени у припрему самита између Путина и Трампа, верују да је руски председник понудио довољно аргумената америчком председнику да напусти Левант пре него што САД упадну у сиријско-ирачку мочвару.
Кључ за постизање овог циља је да Трамп има довољно елемената да гарантује сигурност Израела – по његовом мишљењу – без иранских или снага Хезболаха распоређених на линији развајања из 1974. године. Али наравно, Русија не може понудити никакву гаранцију да Сирија неће тражити назад окупирану територију на Голанској висоравни.
У ствари, Дамаск није забринут са понудама било какве гаранције Израелу. Ипак, пошто централној влади нису потребне стране јединице распоређене у земљи након што се ослободи сва сиријска територија која је окупирана после 2011. године (укључујући и север), сиријски председник Башар ал Асад може гарантовати контролу над сиријском војском широм земље.
Једини изузетак остаје на граници између Либана и Сирије, где је потребна блиска сарадња са де факто силама на терену са обе стране како би се спречило кријумчарење оружја и пролаз џихадиста преко граница.
Руси сматрају да су САД и Израел прихватили пораз зацртаног циља “промене режима“ у Сирији и да је овај неуспешни покушај, након више од 7 година рата, ојачао “Осу отпора“ упркос милијардама долара уложених у одвајање Сирије од ове “осе.“
Штавише, познато је да је Обамина администрација била та која је омогућила ИД да расте без благовремене интервенције за заустављање тога, креирајући локалну силу, у Ираку који је непријатељски настројен према САД.
Амерички естаблишбмент страхује да ће њихово присуство у Сирији на границама са Ираком створити већу штету односу Америке и Ирака, који је још увек “под контролом“ премијера Хајдара Абадија. Претња коју је Катаеб-Хизбалах Ирак покренуо против америчких снага и коју је поменуо либански лидер Хезболаха Сајед Хасан Насарлах, створила је озбиљну забринутост међу америчким војним особљем и унутар политичког руководства, чији је циљ избегавање искуства из периода од 2003-2011. године (када су нападнути и од Сунита и Шиита током америчке окупације Ирака).
Са друге стране, амерички естаблишмент тражи од Русије подршку за иницијативу “посао века“ која се односи на Палестинце. Русија верује да је ово америчко-израелски маневар за замену Сирије са Палестином, и да је то нереално.
Русија нема моћ над Палестинцима да наметне договор. Штавише, ако Руси распореде редовне снаге у Сирији и изваде Асада из “Осе,“ Руси ће држати мртву карту. Значај Сирије су њене границе са Израелом, њене везе са Палестинцима и са Ираком и Хезболахом. Ако би Русија одузела тај привилеговани положај Сирије на Блиском истоку, Москва би контролисала земљу без моћи.
И САД и Русија знају да Трамп нестрпљиво чека да се његов естаблишмент сложи са повлачењем њихових снага из Сирије. Стога, нема потребе за било каквим уступцима које Русије не може да испуни.
Москва жели да одржи добре односе са Вашингтоном – што су многи руски званичници пренели и Дамаску и Техерану. Штавише, Русија и САД су свесне да сиријске и ирачке снаге отпора треба само један циљ да следе у наредним годинама: напад на америчке снаге.
Уколико би дошло до копненог сукоба са Русијом, НАТО би имао велики проблем. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
