20-07-2018 10:04 Србија Политика

Слободан Милошевић држао је више месеци после бомбардовања 1999. Милана Милутиновића у некој врсти кућног притвора. Наводно, председник Републике био је кажњен „појачаним мерама надзора“, како је то Служба називала, због спремности да сарађује са Хашким трибуналом.

Милошевић (Фото: Синхуа)

Милан Милутиновић је имао овлашћења као британска краљица. Није могао да саставља владу, ни да распусти парламент... Као што је једном рекао први председник Аустрије, једино у шта је он могао да забоде нос била је његова марамица, објаснио је својевремено хашким судијама професор Уставног права на београдском Правном факултету Ратко Марковић.

Има озбиљних индиција да се Милан Милутиновић налази у некој врсти кућног притвора и изолације, да је под непрестаном контролом породице на власти и да му је чак и живот у опасности, изјавио је 1999. Жарко Јокановић из НД.

Милан Милутиновић у сећању српске јавности остао је упамћен управо тако – као златна рибица у акваријуму на Слобином столу са Кораксове карикатуре.

Пријатељство са Слободаном Милошевићем још из студентских дана пратило га је до краја политичке каријере, која је окончана одласком у Хашки трибунал. Још седамдесетих година, као министар за образовање и науку, учествовао је у удаљавању групе од осам истакнутих професора са Филозофског факултета у Београду, да би након доласка Милошевића на власт постао амбасадор у југословенском Министарству иностраних послова и начелник Управе за штампу, културу и информације. Већ септембра 1989. постао је амбасадор СФРЈ у Атини, да би на место шефа дипломатије СРЈ био именован августа 1995. У том својству Милутиновић је био члан Милошевићеве делегације у Дејтону, где је потписан мировни споразум.

Тај низ настављен је и касније када је децембра 1997. године као кандидат СПС, Југословенске левице и Нове демократије изабран на функцију председника Србије. На истој функцији, чудним сплетом околности и игри престола, остао је све до 2002. А са трона директно у Хаг. Иако је, према сведочењу савременика и писању утицајних медија, то на све начине покушао да избегне.

Управо због тог мотива је и упао у хладни рат са најутицајнијом особом тог времена у Србији. Оном коју су у то време, уместо председника Милутиновића, поједини српски војни генерали називали „врховним командантом“. Својим другом из студентских дана. Слобом Милошевићем.

У време док је Србија водила (или боље речено трпела) рат са најјачом војном Алијансом, Милутиновић је водио (или боље речено трпео) рат са Милошевићем који га је дословно држао у некој врсти кућног притвора. Управо ту формулацију, кућни притвор, и сам Милутиновић поменуо је у разговору са својим пријатељима од поверења, али и појединим коалиционим партнерима. У комплетну акцију, која се и после двадесет година крије под велом тајне, у држави је знало свега неколико људи – Милошевић и Мира Марковић, Раде Марковић, Влајко Стојиљковић, сам Милутиновић, његова супруга, као и Ненад Баточанин, који је управо био и задужен за спровођење мере појачаног надзора уз селективна ограничења кретања. Све то наравно уз усмену консултацију са Радетом Марковићем.

Све је почело током бомбардовања 1999. године, када је Милутиновић свега пет дана пре краја агресије напустио командни положај. Наводно, Милошевић је имао сазнања да Милутиновић без његовог знања договара сарадњу са Хашким трибуналом. И то преко свог кума, иначе дипломате у Хагу. Све се дешава у тренутку када се увелико најављују хашке оптужнице, које Тужилаштво из Хага ускоро и подиже. Оптужница за ратне злочине на Косову против Милутиновића, Милошевића, Николе Шаиновића, Драгољуба Ојданића и Влајка Стојиљковића подигнута је 24. маја 1999. године, али постаје јавна тек у септембру 2000. године, непосредно пред одлучујуће изборе у Србији. Могуће је да је проблем између двојице председника настао зато што Милутиновић није постигао договор са Американцима о Косову.

О сарадњи Милутиновића са странцима и са Западом говори се у књизи Мартија Ахтисарија, где се наводи да су Ахтисари, Шредер, Ширак и Талбот уместо са Милошевићем хтели са Милутиновићем да преговарају о престанку бомбардовања.

То је очигледно било довољно да Милошевић Милутиновића узме на зуб. Макар за почетак. Прича о Милутиновићевом кућном притвору кратко је загрмела на српској медијској и јавној сцени, а потом је исто тако муњевито и заташкана. Наиме, септембра 1999. шеф посланичке групе Нове демократије Жарко Јокановић јавно је затражио формирање независне комисије која би утврдила да ли је председник Милутиновић способан да обавља функцију која му је прописана Уставом.

– Има озбиљних индиција да се председник Србије Милан Милутиновић налази у некој врсти кућног притвора и изолације, да је под непрестаном контролом породице на власти и да му је и живот у опасности – изјавио је том приликом Јокановић на конференцији за новинаре. Нешто касније извори блиски Председништву Србије рекли су агенцији Бета да Милутиновић „редовно обавља своје радне дужности“ и да они који то желе могу „сваки дан да га виде како долази и одлази на посао“. А целокупну причу јавно је демантовао и тадашњи портпарол СПС Ивица Дачић.

Убрзо потом, Прво општинско јавно тужилаштво у Београду предложило је покретање истраге против Јокановића како би се утврдило да ли је починио кривично дело ширења лажних вести због изјава о председнику Србије. Поводом оптужби за вербални деликт, Нова демократија упозорила је да је у питању веома опасан преседан у којем се политичким лидерима суди због политичких изјава, уместо да се, као што је и гласио предлог НД, формира парламентарна комисија. Међутим, овај случај никада није добио судски епилог.

Папарацо лов испред Председништва

Медији су се кратко уздрмали све док репортери тадашњег „Гласа јавности“ нису обавили прави мали папарацо лов у Пионирском парку, када су чекали и дочекали да усликају Милутиновића како одлази са свог радног места и у пратњи обезбеђења улази у службени аутомобил. То је био крунски доказ да је са Милутиновићем све у реду, да је председник слободан човек, а само нови повод да се поново покрене полемика о Милутиновићевом статусу фикуса у политичком животу.

Разлика између двојице председника Милошевића и Милутиновића је у томе што је први био на челу највеће партије, а Милутиновић није имао ту политичку потпору.

Зато никад није био централна политичка фигура, оцењује професор Ратко Марковић.

- Репортери „Гласа“ тврде да се председник „брзим корацима и насмејаног лица“ спустио степеницама Председништва и ушао у службени црни „мерцедес“. На објављеној фотографији не види се, додуше, онај карактеристични, широки Милутиновићев смешак, тако да је тешко закључити у каквом је тренутно расположењу председник Србије. Дежурна екипа „Гласа“ стајала је очито прилично далеко од зграде Председништва, тако да није било прилике ни за председниково карактеристично обраћање новинарима (кад је добро расположен): „Што сте се нагурали, је л’ игра мечка“. Без обзира на недостатак додатних информација о расположењу председника Србије, фотографијом са насловне стране „Гласа“ бар донекле је демантована актуелна чаршијска прича, а затим и тврдња Жарка Јокановића – написао је тада Ненад Љ. Стефановић у једном недељнику и додао:

– По социјалистима, Милутиновићу живот за сада угрожава само висок крвни притисак и сувишна килажа због које све теже стаје у своја омиљена матурска одела која и даље упорно носи. То што је Јокановић у неком политичком салону или на некој свадби покупио причу о „заробљеном председнику“ и одмах је преточио у званично саопштење, без икаквих доказа, одавно спада у манир српске опозиције „важно је да се плеше“.

Иако у такве мере ретко ко и данас, после пуних 20 година, жели да поверује, с обзиром на Милутиновићеву политичку и државничку репутацију, о овоме су писали и утицајни европски медији. Пре свега, наравно, они британски.

Тако је угледни британски лист „Гардијан“ септембра 1999. године писао како круже гласине да је најужи круг Милошевићевих сарадника забринут за своју будућност, како због Хашког трибунала, тако и због тога што се налазе на европској црној листи.

– Европска унија је забранила улазак у земље чланице за око 300 југословенских званичника. На тој листи се налази и Милутиновић. Иронично, своју председничку кампању водио је под слоганом „Србија и свет“ писао је тада „Гардијан“, додајући да Милутиновић није излазио у јавност неколико недеља:

– Београдске новине су пренеле да се налази у болници због високог притиска.

У истом чланку Британци преносе и изјаву Небојше Човића, тадашњег лидера Демократске алтернативе: „Наводи о Милутиновићу морају да се провере. Међутим, постоје индикације да је то тачно и да је још неколико људи из исте партије у сличној ситуацији“.

Занимљиво је да је три године касније, тачније фебруара 2002. године Би Би Си објавио да постоје информације како би Милутиновић могао да сведочи против свог бившег шефа, али да би у том случају то „скупо наплатио“.