До тренутка доласка белих колонизатора у Северну Америку, тамо су живели индијански народи на различитим нивоима друштвеног и технолошког развоја. Једни су живели племенским системом и бавивили се сакупљањем плодова и ловом, док су други створили јаке пред-државне заједнице, савладали пољопривреду и подигли инфрструктуру.
Један од најмоћнијих и ратоборних народа био је Чeроки. У почетку су били против Британаца (прво сами, па заједно са Француском), а затим су били у савезу са Британцима и борили се против Американаца. Током 1790. године имали су низ победа над САД, али након почетка Наполеонових ратова, изгубили су подршку европских сила и склопили мир са Американцима, уступивши им Тенеси и Кентаки, али задржавајући друге огромне територије у савременим југоисточним Сједињеним Америчким Државама.
Почетком XIX века, Сједињене Државе су купиле територију Луизијане од Француске, која је формално припадала подручју модерне Оклахоме - дивља земља западно од Мисисипија. Власти у САД-у имале су идеју да протерају "нецивилизоване" Индијанце, који одбијају да усвоје њихов начин живота и прихвате европску културу.
Међутим, такозваних "Пет цивилизованих племена" - Чероки, Чикасо, Чоктав, Крики и Семинол - били су у посебном положају. Они су препознати као "суверене нације" са најширим правима. Њихови представници су масовно прихватали хришћанство, ангажовали се у пољопривреди и школовали своју децу. Један од вођа Черокија - поглавица Секвоја, чак је развио и алфабет за свој народ.
Пут суза
Али белих насељеника је долазило све више и више, и почело је да их иритира суседство са Индијанцима, чак и ако су "цивилизовани". Снаге да се ефикасно супротставе американцима на крају XVIII века, код Индијанаца на југоистоку више није било, јер је белих комшија било превише.
Врховни суд САД у споровима између власника земље и белих колонизатора почео је да доноси једно за другим решење, вођен још средњовековном "доктрином открића", према којој земља, на које су стизали бели досељеници, припада "ономе коју је открио", а територије насељене Индијанцима, подразумевано се сматрају њиховом-колонизаторском. Амерички судије су тврдилe да "провиђење не би довело англосаксонце на обале Северне Америке, ако континент не би требало да припада њима".
Већ 1830. године обећања која је Вашингтон дао "цивилизованим племенима" потпуно су заборављена.
Председник Ендрју Џексон је цинично изјавио: "Драго ми је да могу да саопштим Конгресу да великодушна владина политика, која се проводи скоро 30 година у погледу преселења Индијанаца, долази до њеног сретног краја".
28. маја 1830. године ступио је на снагу Закон о пресељењу Индијанаца који је усвојио Конгрес и потписао председник. Обећао је да ће дати староседеоцима који би пристали да размене "источне" делове земље за "западне", у једнаким деловима, финансијску компензацију за неугодности.
Истовремено, амерички политичари лицемерно су тврдили да је контакт са цивилизацијом деструктиван за Индијанце и да их треба заштитити од ње.
У пракси, све је изгледало сасвим другачије. Закон је постао покриће за жестоку насилну депортацију. Индијанцима једноставно нису оставили право да живе на плодној земљи на источном делу континента.
На северу, покушаји пресељења за Мисисипи тзв. неецивилизованих Индијанаца, нарочито Сијукса и Фокса, резултирали су ратовима, након чега су легитимни власници америчке земље били разбијени и принуђени да пристану на преселење.
Што се тиче "цивилизованих" племена, најактивнији отпор против нападача пружило је племе Семинол. Од 1814. до 1858. имали су три пуноправна рата са америчком војском. На крају, већина Индијанаца је била приморана да се пресели у Оклахому, али неколико стотина се повукло у непроходне мочваре централне Флориде, те су тамо водили герилску борбу, све док Вашингтон није схватио да је борба против њих много скупља, него да их оставе на миру. Након завршетка Другог светског рата, већина Семинола на Флориди успоставила је контакте са савезном владом.
Чероки, иако нису започели активна непријатељства, нису хтели добровољно да се преселе. Потом је 1835. америчка влада направила фиктивни уговор са групом Индијанаца, која није имала овлаштења да говори у име Чероки народа. Као одговор, племе је прикупило 13 хиљада потписа током петиције, осуђујући фалсификовање, те су петицију послали у Вашингтон. Међутим, амерички председник је ратификовао фалсификат и послао трупе на племе Чероки. Индијанци су отерани у концентрационе логоре, а потом су били присиљени да се повуку у равнице западно од Мисисипија.
Крики су покушали да узму оружје, али су убрзо поражени од америчке војске и приморани да се преселе. Чоктав и Чикасав су сматрали да је отпор узалудан те су се повиновали вољи Вашингтона.
Приликом депортације, Индијанцима није било дозвољено да са собом понесу ствари. Велики део пута они су прешли пешке, а маса их је умрла од хладноће и болести. Тако је од 20 хиљада Чоктава током похода умрло њих око четири хиљаде, од 23 хиљаде Крика, умрло је око три и по хиљаде, а од 22.000 Черокија, према неким извештајима, умрло је до осам хиљада људи. Сам процес присилног протеривања представника "Пет цивилизованих племена" западно од Мисисипија је у историјској литератури назван као "Пут суза".
У почетку, Индијанци су запосели скоро читаву територију данашње Оклахоме (назив је предложен 1866. од стране представника Чоктав племена и значи "Црвени народ" ). Али, у току грађанског рата, већина Индијанаца подржала је Конфедерацију (7860 људи стало у редове њене војске), а након рата су кажњени за ту своју позицију. Велики део територије им је одузет. Од 1889. до 1895. године, власти САД су спровеле низ "потера за земљом" на бившим индијским земљама, а када су територије које су раније додељене Индијанцима, запосели белици који су успели да дођу до ње - "први на коњу или у вагону".
Првобитно, границе индијанских земаља као "неорганизоване територије САД" основане су 1834. године. Након првих "потера за земљом" 1890. године формално је успостављена одвојена инкорпорирана организована територија Оклахома.
Неуспешно стање
Године 1902. становници остатка индијанске територије, желећи да стекну права равноправно са становништвом Сједињених Држава, кренули су у стварање нове државе. Идеју је званично подржала конвенција представника "Пет цивилизованих племена". Одлучено је да се нова држава зове Секвоја у част творца писма племена Чероки.
О успостављању државе званично је објављено 14. јула 1905. године. 21. августа исте године одржана је уставна конвенција где је изабрано руководство и донешен Устав, који је накнадно одобрен на референдуму 7. новембра. Поред тога, Индијанци су припремили званични план за државну структуру, поделили државу на округе и послали петицију у Вашингтон.
Међутим, савезне власти нису чак желеле ни да да саслушају иницијаторе стварања државе Секвоја. Председник Теодор Рузвелт је изјавио да би индијансска територија могла постати пуноправни део Сједињених Држава само као део јединствене државе Оклахома, што се заправо догодило 1907. године.
"Американци су веровали да ако Индијанци постану пуноправни власници, барем дела њихе историјске територије, да ће на крају желети да врате све", рекао је у интервјуу за РТ политиколог Сергеј Судаков, члан Академије војних наука.
Директор међународне непрофитне фондације "Центар за геополитичку експертизу" Валериј Коровин повезује позицију америчких власти према стварању државе Секвоја са цивилизацијским карактеристикама Запада као таквим.
"Англосаксонци нису сматрали Индијанце пуноправним људима, једнаким себи. Наравно, на крају пута стајао је већ 20. век. Индијански ратови су завршени. Али то није спречило просперитет америчке сегрегације и раду на људским зоолошким вртовима, од којих је последњи затворен после рата. Сама доктрина открића имплицира да су Американци третирали Индијанце не као људе, већ просто као жива бића. Дакле, није било никаквог права на независну државу", закључио је стручњак.
Лимонов: Замислите да Русија престане потпуно да општи са Западом, више о томе ОВДЕ.
Извор: РТ/Восток
