Мисија НАСА-е Аполо 17 која је на Месец довела 12 људи у децембру 1972. године до данас остаје можда и њихов највећи успех.
Астронаути су прикупили камење, фотографисали све што су могли, провели низ експеримената, поставили заставе и вратили се кући. Упркос тој великој мисији која је трајала неколико недеља Аполло програм није омогућио да људи на месецу остану дугорочно.
И данас 45 година након те последње мисије постоји низ разлога због којих би људи требало да се врате на земљин велики и прашњави сателит и на њему да остану, пише Business Insader.
Истраживачи и предузетници сматрају како би база на Месецу могла да постане нешто попут бензинске пумпе за дуга свемирска путовања, да доведе до изградње свемирских телескопа, као и да олакша могућност живота на Марсу и реши стогодишње научне мистерије око настанка Земље и месеца.
Ту је и туристички потенцијал о којем толико чујемо и читамо последњих година, посебно уз развој низа технолошких компанија.
"Трајна истраживачка станица на месецу је следећи логичан корак. То је само на удаљености од три дана. Морамо измислити још низ ствари и тестирати их пре него што одемо у свемирске дубине", рекао је бивши астронаут Кирс Хадфилд.
Ипак низ астронаута и стручњака сложиће се и рећи како препреке због којих није било мисија на месец су заправо тривијалне и баналне. Посебно велика препрека свим мисијама које укључују људе је трошак.
По закону који је амерички председник Доналд Трамп потписао у марту 2017. године. НАСА-ин годишњи буџет износи 19,5 милијарди долара, а већ следеће године могао би да се повећа на 19,9 милијарди. Иако је реч о великој своти новаца, у поређењу са издвајањима за нпр. америчку војску која износе око 600 милијарди долара годишње, чини се безначајан.
Посебно је унутар тога важан пројект модернизације и проширења нуклеарног арсенала који би у следећих 30 година могао да кошта око 1,7 билиона долара. У поређењу с неким пређашњим данима НАСА буџет релативно је мален.
"НАСА-ин удео у федералном буџету био је на врхунцу са четири одсто 1965. године. У протеклих 40 година остао је испод један одсто, а у посједњих 15 година иде полако према 0,4 одсто федералног буџета", рекао је астронаут члан Аполо 7 мисије Волтер Канингам.
Трампов буџет подлога је за мисије повратка на месец и мисију на Марс, али чини се како би ту могло бити проблема и одгађања с обзиром на ипак недовољна средства. Још 2005. године НАСА је проценила како ће повратак на месец стајати око 133 милијарде.
"За истраживачке мисије које укључују људе најтеже је добити политичку подршку. Ако Конгрес не одлучи да уложит више новца у програм о мисијама само можемо причати", нагласио је Канингам. Циљ Трампове администрације је да астронауте доведе на месец око 2023. године, у години која би могла бити пред крај Трамповог другог председничког мандата, наравно ако га добије.
А у томе лежи нови проблем - политички ударци.
"Зашто би било ко требало да верује било којем председнику и његовим најавама нечега што би се могло догодити два мандата у будућности. То је само прича", наглашава Хадфилд. Из перспективе астронаута најважнија је мисија, а дизајн, тестирање и остало могло би да потраје више од два председничка мандата.
"Волео бих да следећи председник подржава буџет који ће нам омогућити да изведемо мисије које су од нас затражене, које год оне биле", рекао је астронаут Скот Кели.
Различите погледе на свемирске мисије имали су амерички председници, а НАСА је потрошила девет милијарди долара током пет година на дизајнирање, изградњу и тестирање опрема за свемирски Цонстеллатион програм којем је циљ одвести астронауте на месец.
Након што је Обама преузео председништво те након што се није тачно могао проценити трошак тог програма, уместо њега Обама је одобрио Спаце Лаунцх Сyстем, програм ракетног носача.
Трамп није уништио СЛС, али је променио Обамин циљ слања астронаута на Месец и Марс. Такве честе измене и промене приоритета доводиле су до отказивања, губитка од око 20 милијарди долара, а осим тога изгубљени су време и године.
"Америчко водство инспирише све да направе нешто што ни једна друга нација није способна. Показали смо то и у једном кратком тренутку пре 45 година. Не верујем да смо то од тада поновили. Верујем како то све зависи од политичке преданости", рекао је астронаут Баз Олдрин.
Њих може потстаћи жеља народа, која је ипак око овог питања доста млака. Чак и на врхунцу Аполо програма, након што су Нил Армстронг и Баз Олдрин изашли на површину, само 53 одсто Американаца веровало је како је програм вредан трошка.
Већину времена тај проценат је био испод 50. Данас 55 одсто Американаца мисли како би повратак на Месец требало да буде НАСА-ин приоритет, док њих 44 одсто мисле како астронаути на Месец не би требало да се враћају. Што се тиче подршке истраживања Марса она је пуно већа па тако износи 63 одсто. Али финансијски трошак није једини разлог зашто је повратак за сада још немогућа мисија.
Месец је такође и 4,5 милијарди стара смртоносна замка за људе, која се не сме узимати олако или подценити. Површина је прекривена кратерима и стенама које су претња сигурном слетању.
Пре првог слетања 1969. године америчка влада потрошила је милијарде долара у развој, лансирање и допремање сателита који су могли да сниме површину која би помогла у одабиру потенцијалних места слетања. Ипак пуно већа брига долази од онога што је утицај метеорита створио - реголиту, прашину.
Авио инжењер Маду Тхангавелу са Универзитета Јужна Калифорнија, написао је 2014. године како је месец прекривен "финим, слојем лунарне прашине попут пудера која је електростатички набијена захваљујући интеракцији са соларним ветром. Врло је абразивна и приања, чиме се врло брзо 'пуне' свемирска одела и возила".
Астронаут Пеги Витсон која је у свемиру провела 665 дана, проблеме са прашином навела је као главне проблема Аполо мисија.
"Ако ћемо провести тамо пуно времена и изградити трајне настамбе, морам смислити начин на који ћемо решити тај проблем", рекла је.
Нови проблем је и сунчева светлост. Око 14 дана у комаду на површини је вруће као у паклу јер је изложен директно сунчевој светлости, јер месец нема никакав атмосферски заштитни слој. 14 дана након тога влада потпуни мрак и тада месечева површина постаје једно од најхладнијих места у свемиру. НАСА развија мали нуклеарни реактор Килопоwер који би астронауте требало да снабддева потребном енергијом за време мрачних дана. "
Нема окрутнијег окружења за живот од Месеца. Ипак упркос томе, с обзиром како је тако близу Земље, најбоље је место на којем би можда требало да се научи живети", написао је Тангавелу.
А ту су и 'луцкасти' милијардери који су се бацили у трку. И управо да није било њих, да су само били НАСА, Боинг и Локид који су развијали машинерију, можда великих помака не би било.
"Нема сумње, ако желимо ићи даље, посебно ако желимо ићи даље од Месеца, потребан нам је нови превоз. Данас смо још у оним данима 'кочије'", рекао је астронаут Џефри Хофман.
Посебно се ту мисли на рад Илона Маска и његове компаније СпацеX као и Џефа Безоша и компаније Блуе Оригин. Управо дугорочне жеље астронаута и жеља да се поново врате на Месец лако се уклапају у Безошову дугорочну жељу.
Своју идеју о изградњи прве месечеве базе представио је Вашингтону уз Блуе Оригин ракетни систем Неw Гленн. У априлу је рекао да "ће преселити сву тешку индустрију са Земље, која ће постати резиденцијална зона лаке индустрије".
Масков Спејс Икс могао би до Месеца пре НАСА-е или Блу Ориџина. Њихова ракета Фалкон Хеви способна је да лансира малу Кру Драгон свемирску капсулу до Месеца и натраг.
Маск је рекао како су два појединца већ ставила средства како би могли отићи на то путовање. "Мој сан је да Месец једном постане део економске земљине зоне, свакодневне економије. И то је нешто на чему би требало радити", рекао је Хофман. Астронаути не сумњају како ћемо се вратити на Месец и Марс. Само је питање када и која ће то генерација доживети.
Извор: Express. hr
