Пише: Мирослав Лазански
Некад то раде и бесплатно, као донацију. Тако је Хрватска добила америчке хеликоптере „Кајова“ и одређену количину оклопних возила из састава америчке војске из Авганистана, пошто се Американцима није исплатило да то вуку натраг у Америку.
Да ли Хрватска то може да сервисира и да ли је то за њу скупо, то је њихова ствар.
Али, треба да се каже да Хрватска улаже врло велике паре за наоружање и томе приступа врло озбиљно, што је последица и тога да је Србија „мазнула“ скоро 75 одсто војне технике бивше ЈНА.
У опремању ЈНА су учествовале све бивше југословенске републике, а ми смо узели највећи део. Хрвати су морали да крећу скоро од нуле, осим онога што су заробили у гарнизонима ЈНА 1991. године.
Комплетну авијацију и морнарицу смо извукли, добар део оклопних снага и тако даље, односно Србија још живи на том наоружању.
Ми морамо врло пажљиво да пратимо шта се дешава у опремању комшија, нарочито оних који су у НАТО, али се надам да – они који су за то надлежни- то и раде.
Црна Гора у НАТО је једно попуњавање сиве зоне.
Њеним уласком, НАТО није добио ништа посебно у стратешком смислу. НАТО, кад гледа неку базу, има принцип највећег и најмањег ратног брода, што значи да лука мора да прими и брод од 100 тона и носач авиона од 100.000 тона. У супротном не може да буде декларисана као њихова стална лука. А у Црној Гори нема ни једног пристаништа које може да прими носач авииона од сто хиљада тона.
Сваки улазак бродова у Бока Которску је за НАТО официре пристајање на клопку јер су свесни да са околних брда могу да их гађају праћкама, па и не воле да улазе у Боку, осим ако није мала и кратка посетица.
Ни Хрватска нема пристаниште за амерички носач авиона. Сидре га или испред Дубровника или испред Сплита, нико не прилази обали јер за то не постоји инфраструктура. Не говорим о мањим ратним бродовима.
Улазак Црне Горе и Хрватске у НАТО није неки добитак за Алијансу. Више су елите у тим земљама добиле. Елита у Подгорици је добила останак на власти. Јасно је шта им је претило у другом случају.
Амбиција бивших југословенских држава да уђу у НАТО је више била из психолошког страха – шта ће после распада бити са српском војном моћи, да ли ће им границе остати по Авноју или не... Улазак Словеније, Хрватске, па и Црне Горе може се гледати и на тај начин.
Често контактирам са колегама из бивших југословенских република и могу вам рећи да антируске хистерије нема ни у Хрватској, ни у Словенији, код Македонаца, а ни у јавности Црне Горе - осим ако не говоримо о медијима који су под контролом власти.
Једно недавно испитивање јавног мњења у Хрватској је било врло позитивно за односе са Русима. Погледајте десничарски лист „Седам дневно“, који излази у Загребу и има текстове који величају НДХ и објављује антисрпске текстове и релативизује Јасеновац, али у спољној политици глорификује руску војну моћ и руску спољну политику. Нечег таквог нема ни у једном листу у Србији.
То је просто невероватно какве су то оде руској војсци и руској спољној политици, просто - да се човек пита о чему се ту ради. Један колега ми каже: немој да ти кажемо под чијом је контролом тај лист.
У Словенији немате апсолутно ни једног антируског испада, нису протерали ни једног руског дипломату.
Црна Гора је друга ствар. Македонија је сама себе понизила јер је пристала да промени име, а питање је да ли ће НАТО нешто посебно добити са полигоном „Криволак“.
Он јесте добар полигон, највећи у овом делу Европе, једини на коме се могу вршити вежбе са правом употребом бојних отрова, јер на хиљаде хектара около нема цивилних кућа. Али, НАТО га до сада и није нешто користио.
Када је реч о аеродромима, Скопски не може да прими највеће транспортне авионе Американаца, као ни „Слатина“ код Приштине. Онај подземни објекат је запечаћен и у њему могу само да расту тартуфи.
НАТО не треба толико војне базе на просторима бивших југословенских држава, јер имају базе у Бугарској, Румунији и Украјини и имају директан приступ руским границама.
Из Бугарске и Румуније су вршили транспорт снага у Авганистан кад су интервенисали 2001.године.
Имају и Албанију. Шта ће им Скопски аеродром када имају аеродром у Драчу. И у Бондстилу, где су неко време имали шест-седам хиљада војника, немају никакву тешку технику. Имају „Хамере“ и хеликоптере за транспорт, али не и борбене хеликоптере (типа „Апач“).
Дакле, у војном смислу, балканске земље за НАТО не значе ништа. Апсолутно.
Можда им је важна нека симболика да вод војника из Црне Горе оде у Авганистан, или батаљон из Хрватске. Али расположење јавности тих земаља је такво да је питање да ли би било „да“ или „не“ за улазак у НАТО да има праве расправе.
Хрватска је избегла тај референдум. Словенија га је имала тек после две године озбиљних расправа у јавности, а и тада је прошао са 51 одсто „за“. Црна Гора је избегла референдум. Македонија није, али тамо су и власт и опозиција за НАТО, сем можда једне српске странке. Наравно, једно је расположење странака, а друго народа, али живимо у таквом времену да шта ко пита народ у Македонији.
Да се пита, не би мењали име.
Грчка није преузела никакве обавезе, а Македонци су преузели и видећемо да ли ће то проћи на референдуму у Македонији и видећемо да ли ће се у Грчкој ова влада одржати на власти, пошто се држи на два гласа, која могу да пређу на страну оних који су против договора са Скопљем.
НАТО на Балкану пре свега жели да то не буде сива зона и да ту буду политички присутни. Да то ставе под једну врсту контроле и пацификације и да немају бриге да ли се нешто догађа иза њихових истурених позиција – у Румунији и Бугарској.
Опште је познато да НАТО тренира косовке безбедносне снаге. Ми можемо да причамо да то није војска, али у стварности јесте: има целу војну хијерархију, лака оклопна средства, лаке оклопне аутомобиле (мислим да су им то Турци испоручили), питање је времена када ће добити неки хеликоптер, НАТО врши њихову обуку, НАТО им је испоручио наоружање (поледајте пушке које имају).
Јасно је да је само питање дана када ће се то и службено назвати косовском војском, а ми при томе не можемо ништа сем да вербално протестујемо и да упутимо неке ноте.
Да ли ће се НАТО држати принципа да то не може да прође без уставних промена (односно, као што се сад прича да то не може да прође без гласова Срба у парламенту у Приштини)?
Сетимо се да је то исто говорено за принцип „стандарди па статус“. А шта смо добили? Статус! А о стандардима више нико не разговара.
Западу не можете да верујете ништа. И кад нешто потпише, у стању су да то другачије тумаче, а поготово кад дају усмена обећања (као стандарди пре статуса).
У завршној декларацији са самита НАТО Косово се не спомиње ни са звездицом, ни са фуснотом. Они то у трку мењају.
Ми, на жалост, морамо схватити да живимо у свету у коме не владају ни међународно право ни међународна правда, него у свету јаких. Колико сте јаки, толико сте политички у праву. Принцип равноправности међу државама вреди само међу релативно једнако моћним земљама (у економском и војном смислу).
НАТО се, наравно, боји руског утицаја на Балкану јер схвата да су то ипак Словени.
Русија је направила фантастичан потез са овим светским фудбалским првенством - укинула је визе за све држављане из земаља ЕУ (они иначе треба да имају визе), па тако, ако сте били навијач и имали карту за градове где су биле утакмице - није вам била потребна виза.
Један новинар у «Слободној Далмацији» је написао: «Москва је престоница свих славенских народа, а и ми, као Хрвати, јесмо славенски народ».
Играју на ту карту!
Друго је шта мисли елита, али ако имате ситуацију да је и руско Министарство спољних послова, односно Захарова, рекла да су им се Хрвати извинили због изјаве ониј лудака, Виде и Вукојвевића, ако чак и она осећа потребу да јавно каже да су се двојица тупана извинила за своје изјаве, онда значи да постоји један сензибилитет између славенских народа.
И Павелић је 1941.рекао: «Боље црвена комунистичка Хрватска, него Хрватска у Југославији». Тако да слика на којој је с једне стране чланство у НАТО, а с друге Русија - то није баш црно-бела слика и треба је гледати у нијансама.
Да ли је ово што се сад дешава на Балкану – пацфикација, или је у функцији покоравања?
Да, јесте одеђена пацификација.
Али, слажем се са оценама претходних говорника и мислим да следи удар на Републику Српску. Они ће ићи на једну врсту покушаја мењања изборне воље на предстојећим изборима. Зато су и дошли тимови специјалаца из Велике Британије који ће радити на медијском плану. Велики новци су ушли у одређене мдије и НВО на просторима Републике Српске. Иде се на то да се сруши Милорад Додик јер сматрају да ће потом лакше осну и Херцеговину угурати у НАТО.
Тачно је да је на делу стратегија усисавања свих земаља на овом простору у НАТО.
Али је врло занимљиво и ових 4 одсто издвајања, јер нема шансе да и једна земља у Европи на то пристане. То ће бити прво освешћивање грађана нових НАТО чланица, а и старих, о томе шта значи чланство у једном таквом савезу. Трамп размишља логиком бизнисмена и поставља питање што би САД давале 75 одсто трошкова за НАТО и чувале онога ко даје паре Русима за гас. Наравно, ови ће да врисну! А пре свега ће да врисну у Словенији и Хрватској. Рећи ће - то су огромне паре.
Бивша Југославија, са 320 000 војника у моменту распада 1991, са 800 борбених авиона и ратном морнарицом која је била већа од италијанске на Јадрану - имала је војни буџет од две милијарде долара. Сад неко тражи 4 одсто - па то нема шансе! Аустријски министар одбране ми је, пре шест-седам година, рекао да Аустрија не жели да уђе у НАТО јер издваја 1,1 БДП и не пада јој на памет да то подигне на два одсто.
Или ће Трамп ретерирати или ће доћи до врло озбиљних поремећаја у НАТО.
Италијани, Макрон и Немци су рекли да им то не пада на памет. Ни Немачкој, економски гледано, не цветају руже.
Од 123 борбена авиона типа «Јуро фајтер»лети само 19. Од 67 ранспортних авиона «Трансала» лети свега 30. Од осам подморница, а Немци су најбољи конструктори подморница, ни једна није у оперативном стању, јер су им Американци увалили неке технолошке иновације које нису биле компатибилне са орииналном конструкцијом и све су подморнице сада у неком ремонту. А извоз подморница је био врло важна ставка у немачкој економији.
Нове чланице НАТО са истока неће директно рећи да је 4 одсто апсолутно неприхватљиво, али бојим се да ће тамо бити врло озбиљних политичких турбуленција око тог издвајања. Пољаци ће вероватно ићи на то, јер су већи љубитељи Американаца од самих Американаца. Али, Чеси, Словаци и Мађари - неће.
Односи САД и Русије су такви да нема шансе да дође до неког рата, јер би то била ризична ситуација која може да ескалира у општу катаклизму.
Американци се држе принципа који је Хенри Кисинџер формулисао приликом распада Совјетског Савеза - Америка никада више неће дозволити да се појави нека друга сила у свету која би по економској и војној снази била приближно једнака бившем Совјетском Савезу. Е, сад, пошто се Русија усправила на ноге, и пошто Русија иде напред, то је велики изазов за Американце.
И, кад погледате ко пласира причу о опасности то више раде нове чланице из источног блока: три балтичке државе, Румуни и Пољаци. Они су увек имали неку врсту русофобије, и због своје даље прошлости и због Другог светског рата.
НАТО се не пита пуно око антиракетног штита који је већ инсталиран у румунском «Девеселу».
Безбедносни форуми, којих је Београд пун, никада немају ни једног учесника који сме да изговори да је на 200 километара ваздушне линије од Београда лоцирана база која би била прва мета руског нуклеарног удара. И да у тој бази постоје ракете које могу да имају нуклеарно пуњење. И да тамо нису смештене само ракете које могу да пресрећу друге ракете, него се у року од пола сата контејнери могу променити и у њих ставити офанзивне балистичке ракете које путују до Москве само шест минута. Због тога је «Девесело» мета број један сваког руског одговора, као и база која се завршава у Пољској.
То је тема број један и у концепцији НАТО.
Шта са тим антиракетним штитому Европи? Американци су изашли из уговора о антибалистичкој одбрани из 1982. Они су тај уговор прекршили. Руси сматрају да им је тај штит пиштољ под грлом и неће пристати ни на каво ресетовање односа између Москве и Вашингтона док се не реши питање штита.
Украјина и Грузија су добиле импулс за чланство у НАТО, али је то врло упитно, јер оне немају решено питање границе.
Нико у Холандији није луд да ратује за Грузију против Абхазије и Осетије које су практично већ део руске територије. Крим је завршено питање за сва времена о коме Русија више неће разговарати ни са ким.
То што Трамп говори да Руси не би узели Крим да је на власти био он уместо Обаме, то су коцкарске изјаве својствене њему.
Врло ми је смешно кад амерички председник уочи састанка са Путином изјави да су нуклеарне технологије врло разорне. То је феноменално. Да изјави Перица, то бих схватио, али кад то изјави неко ко командује највећом војном силом на свету - немам шта да кажем.
Имаће Америка још проблема и са Северном Корејом, ту нема никаквог трајног решења на помолу и са Кином – зато што сви економски изазови леже на Пацифику, а сходно томе и сви војни изазови, нарочито око вештачких острва које Кинези претварају у војне базе и ту може да дође до озбиљних сукоба између конеске војске и САД.
Затим је ту и питање извоза нафте. Ако Америка каже да ће учинити све да Иран не може да извози нафту, а Иранци кажу да ће затворити Ормуз, онда су Иранци логички потпуно у праву: ако ми нећемо да извозимо нафту - онда нећете ни ви. Само потопе три велика танкера и нико не може да прође бар три године док се то не извади. Онда неће нафту имати ни Кинези ни ЕУ.
Ко ће да трља руке? Венецуела и Русија.
Одмах ће цена нафте да скочи. Изјаве Трампа су често усмерене ка конзервативном делу Америке који га је изабрао, али у реалности је питање - шта и како.
Да се вратим на Балкан. Ми смо војно неутрални и настојимо да играмо тако и даље.
Да ли нас неко опкољава или не, а јесмо окружени, то се у савременом рату прескаче.
Више на тој опкољености инсистира про-НАТО лоби у Србији, који све време говори да су сви око нас у НАТО, а ми нисмо. Али, није ни Аустрија, иако сви око ње јесу, а није ни Швајцарска. Не мора нека земља да уђе у неки савез зато што су сви око ње у том савезу.
Наша политика је мирољубива, не претимо никоме, најавили смо да ћемо све пробеме решавати мирно и дипломатски и у том смислу нисмо никакав провоцирајући фактор. Јесмо опредељени за улазак у ЕУ, али је питање колико је то блиско, а колико далеко, пошто је питање шта ће бити са ЕУ до 2025. То нико жив не зна.
Има разлога да пратимо будно, све што се око нас догађа. Али, не треба да посебно драматизујемо.
Најсимпатичније ми је кад видим црногорског министра одбране Бошковића и генерала Матиса. Матис му поклања слику на којој су постројена сва четири вида оружаних снага САД на уласку у Пентагон, а види се и црногорска застава са стране, што треба да буде велики сувенир. Шта да кажем сем да је то туга балканских држава које су скоројевићи на војном плану. Њима таква једна сликица много значи у животу, а можда је Бошковић стави и изнад кревета у спаваћој соби, да гледа кад је ушао у Пентагон.
Да ли постоји логички разлог да се уђе у НАТО?
Не могу да смислим ни мале ни велике ралоге. Сама чланарина није нека велика пара, али шта би се добило тиме?
Па, један број наших официра (мада и сад имамо пар у Монсу и Бриселу) би појачао своје девизне плате, отворило би се место за амбасадора у оба града па би неко тамо засео и имао секретарицу и платицу.
Да ли бисмо добили каскадно наоружање?
Ми смо имали углавном наоружање из своје производње, а уласком и вероватно бисмо добили неко наоружање, тако да би све што смо имали из наше производње или из Совјетског савеза морали да избацимо. Румунија и Хрватска, на пример, избациле су све МиГ-ове и уводе Ф-16.
Добили бисмо технологију, али би нам то поскупило друге трошкове, јер наша логистика није прилагођена западној техници.
Питање је како би се у том пејсажу снашле и наше војне фабрике, јер уз позицију у НАТО иде и задатак: не можете да производите све што сте некад производили.
Хрватска има подморничарску традицију, а сада нема право да има подморницу. И Румунима је речено да немају право да имају своју подморницу.
Камерон Мантер је за један наш војни лист рекао да нама треба пар транспортних хеликоптера и један или два авиона за пребацивање јединица за мировне операције широм света и никаква друга авијација да нам не треба.
Кад уђете у НАТО, добијате специјализацију и не можете да развијате све компоненте одбране које сте имали дотад.
Да ли је то јефтиније или скупље?
Па, вероватно би неке наше фабрике морале да затворе погоне јер би нам рекли – што да ви производите муницију у Србији кад, ево, Белгија производи пушке, као и Италија и Француска. Тиме би нам оштетили војни извоз.
Наша војна индустрија ће ове године имати око 800 милиона долара извоза. Користимо наше традиционалне партнере и тржишта некадашњих несврстаних. То је велики добитак за нашу економију.
Војна индустрија Србије је по квалитету врх.
Самоходна хаубица «Нора» је најкомпликованији производ комплетне индустрије Србије у овом тренутку. Извезли смо је у Мјанмар, Бангладеш, Кенију и на Кипар, а кад с таквим производом прођете у једну земљу која је чланица ЕУ (а «Нора»је међу три најбоље самоходне хаибице у свету) онда сте постигли врх у производњи.
Шта мислите, кад уђете у НАТО, да ли ће вам партнери из НАТО дозволити то? Ја мислим да неће јер сте директна конкуренција Французима, Италијанима, о Немцима да и не говорим. Па, и Американцима.
Значи да би уласком у НАТО дошло до кресања наших одређених активности.
И, одмах да кажем да би улазак у НАТО био антируски потез, и Москва то сигурно не би доживела са одушевљењем. Они кажу да ми идемо у ЕУ и да они нису против тога, али улазак у НАТО није иста ствар. НАТО није певачко друштво нити дечји вртић. НАТО је војно-политичка организација. Кад уђете у НАТО, морате да схватите да сте постали једна врста војног противника Русији.
Сад се Црногорци чуде што су постали војни циљ Русије. Па то је зато што су ушли у НАТО, а не у певачко друштво или међу гусларе. И наравно да сви руски генерали посматрају све ваше локалитете војног карактера као могуће циљеве, јер ће на том локалитетима сутра можда бити неки НАТО авиони или неки НАТО брод који ће бити даље од обале Црне Горе, али у њеним територијалним водама. Засто су постали циљ.
Сврставање у НАТО у овом тренутку је директан антируски потез! Ја увек кажем: НАТО без чланства Русије у НАТО је антируски савез.
Економски бисмо изгубили снабдевање руским гасом, а српска привреда ради на руски гас.
Кад говоримо о материјалном аспекту, ту је и питање наше бесцаринске трговине са Русијом.
Посебна сртвар је психолошко-историјски моменат! Увек смо били савзници, никад нас нису бомбардовали и никада на нас нису испалили ни један метак или гранату. Није то мала ствар! У психологији народа то игра велику улогу. Као и односи две цркве.
Мислим да свака политика треба о томе дебело да размишља - шта би за Србију значио улазак у НАТО. Која би ту подела била у српском друштву?
Дошло би до радикалне поделе, као и у Црној Гори. Она је послала три војника на Балтик, у војном смислу то не значи ништа, али у психолошком-пуно. Не можете све гледати кроз паре. Није све у животу новац, има нешто што је и традиција, историјска одговорност и морални став. Историја је немилосрдна,она то увек врати. Ко се о њу огреши, бива кажњен.
До краја године ћемо добити систем «Панцир» од Русије. Паре су већ обезбеђене. Он је одличан за гађање крстарећих ракета и авиона, хеликоптера и дронова на малим и средњим висинама.
Систем «Куб» и «Неву» смо битно модернизовали и са системом «Панцир» то може јако добро да употпуни нашу ПВО.
Бивша власт је бацила у жељезо све цевне системе калибра 20 и 30 мм, пре свега систем «Прага».
Код Смедеревске Паланке су биле стотине «Прага». Сад смо то вратили и имамо већ око 40 «Прага» у јединицама ПВО. Сад интегришемо «Бофор» 40 мм на камион и имаћемо трупну ПВО за гађање дронова.
Не можеш да гађаш дрон ракетом «Неве» или «Куб».
Ставили су и топове на речну ратну флотилу. Мислим да се иде и на
то да се топови од 20 мм исто врате и интегришу са неким возилима, да бисмо јачали трупну ПВО. И, да јачамо аеродромску заштиту управо од дронова, јер, рецимо, руски аеродром «Хмејмим» у Сирији нападају само дроновима. «Панцир» ради целу ноћ да би то одбранио.
Систем С-300 је мало скуп, то испод 800 милиона долара не можете да купите. У овом часу ми немамо те паре.
Авијацију смо ловачку вратили. Биће 14 «МиГ-29» на нивоу генерације 4, што је одлично. Имамо од свих земаља бивше Југославије, па и Мађарске и Румуније, бољу ловачку авијацију, јер имамо ловачко-бомбардерску авијацију: «Орлове» и «Г-4» који се исто модернизују. То немају ни Мађари, ни Румуни, ни Хрвати.
Ту смо најјачи.
У копненој војсци ћемо добити 30 тенкова Т 72 -Б3, 30 оклопних возила пешадије. Видећете све на војној паради поводом 100 година завршетка Првог светског рата, где треба да дође и председник Путин, видећете и шта ће бити од новитета.
Јачамо оклопну компоненту, «Лазар-3,»који се успешно показао на свим тестовима, а и «Милош».
Не само да је Кипар купио 24 «Норе Б52» него и осам «Милоша». Купиће и «МУП» десет, па и војска. Наша војна индустрија иде, гура.
Врло је важно да ништа од старих система не буде на отпаду него да се врати и модернизује. Вулин не да да се и једно средство баци, него да се врати и модернизује.
Жандармерија добија шест «Прага», ево - открио сам тајну, и плус, ако се иде у модернизацију осталих – биће сјајно!
«Прага» је можда боља за дејства по земљи него по ваздуху, али, пошто ми имамо неизвесну ситуацију на југу - нек се нађе.
Излагагње Мирослава Лазанског на тему "НАТО око Србије - безбедност за Балкан или за Алијансу?"
Западу смета наше оружје. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: fakti.org
