Још пре него што су у Европи утихнули рафали 1945. године, Американцима и Британцима је постало јасно да ће СССР имати огромну предност у копненим снагама на Централном фронту. У раној фази након Другог светског рата, Запад се надао да ће нуклеарно оружје држати Совјете на дистанци. Ипак, како су напредовали нуклеарни и ракетни програми СССР-а, постало је јасно да НАТО (који је настао 1949. године), мора да се усагласи како да се бори са снагама Варшавског пакта.

Нуклеарна опција

Током 1950-их и 1960-их година, НАТО и Варшавски пакт сложили су се око две ствари на Централном фронту. Најпре да би совјетске снаге брзо прегазиле НАТО и напредовале широм Западне Европе, а затим и да би обе стране користиле нуклеарно оружје, како за отварање пута за напредовање трупа, тако и за разбијање формација.

Обе претпоставке су почеле да падају у воду 1970-их година. НАТО је појачао копнене снаге, а обе стране су постале скептичне да ће икада доћи до употребе нуклеарних ракета.

Успон и пад активне одбране

У Рамаданском рату први пут су масовно употребљене прецизно навођене ракете, а резултати су били разорни. Израелци, Египћани и Сиријци су губили далеко више него што је било очекивано. Иако су на крају Израелци опколили Египћане, сукоб је показао да равнотежа војне технологије померила у корист тактичке одбране. Наредних година америчка војска је ревидирала своју доктрину у "активну одбрану", која је предвиђала концентрисање совјетских оклопних возила, где би их навођене ракете уништиле.

Иако није класична тактика изнуривања, многи су је критиковали јер је остављала иницијативу Совјетима. Наредна доктрина, битка у ваздуху и на копну, вратила је покретљивост као опцију.

Битка у ваздуху и на копну

Ова доктрина први пут је објављена 1982. године и подсетила је на концепте "дубоких битака" које су заједно развијале Вајмарска Немачка и Совјетски савез током 1920-их и 1930-их година. Предвиђала је низ напада дубоко на непријатељској територији са артиљеријом дугог домета, ваздушних напада и падобранских десанта, који би пореметили противника.

НАТО је требало да изврши контра-нападе на совјетске оклопне формације, што би смањило продоре у западне редове. Главни циљ био је ометање совјетске офанзиве. Стратегија је укључивала елементе наредне војно-техничке револуције, по којима би НАТО током контра-напада изводио таласе напада иза линија Варшавског пакта на логистичке и комуникацијске центра са ракетама на навођење.

Вијетнамски рат допринео окрету ка ваздушним снагама, а са бомбардера се све више прелазило на авионе ловце.

Морнарица

На поморској страни се дошло до закључка да ће се СССР фокусирати на одбрану својих офанзивних могућности. Зато је западна морнарица развијала офанзивне планове са два циља. Поморске снаге су угрожавале совјетска утврђења, и терале СССР да издваја средства за одбрану.

С друге стране, амерички носачи авиона и подморничке снаге су имале у плану да спроводе операције на совјетским боковима. Требало је да угрожавају територију на Артику, Пацифику и у Црном мору, којима би се остварила поморска предност.

Ракете

На крају, НАТО је имао ракетну опцију у случају да конфликт ескалира у нуклеарни рат. Комбинација "Першинг 2" балистичких ракета и крстарећих "Томахавка" значила је да су САД могле да изведу тактичке нуклеарне ударе на дубоке позиције Варшавског пакта, пре него што би Совјети знали схватили шта се дешава. Иако су и Американци и Совјети закључили до 1980-их година да би рат могао да остане у оквирима конвенционалног сукоба, могућност ескалације која би сломила совјетску владу и ослабила Црвену армију у тренутку, дубоко је узнемирила Русе.

Није било очигледно да су снаге НАТО могле да победе, а Варшавски пакт је имао огромну материјалну предност и добро осмишљен апарат који је заварио све партнере у кохерентну целину. Ипак, исход сукоба који се није одиграо остаће нерешена мистерија.

ОВДЕ погледајте да ли Данци блокирају руски гасовод.

Извор: Блиц