Данас су се, у српском друштву јавили дежурни душебрижници који су осули дивље и камење на Вјерицу Радету због твита о смрти председнице удружења "Мајке Сребренице", Хатиџе Мехмедовић.
У твиту је Радета написала:
"Читам умрла Хатиџа Мехмедовић из удружења бизнисменки Сребренице. Ко ли ће је сахранити? Муж или синови?"
Напад је дошао и од стране званичника власти где је министар Зорана Михаиловић рекла да "није веровала да су функционери Српске радикалне странке толико бесрамни да вређају и преминуле."
Сви се понашају као неке задушне бабе и наричу над туђим гробљем уз ону новокомпоновану изреку "О покојнику све најлепше", једино је Вјерица Радета имала храбрости да се понаша по оној стварној народној "према свецу и тропар", тј. да каже истину, а шта је истина лако је утврдити.
Прва истина је она везана за само удружење, у њему се налазе чак и они који никада никога нису изгубили у рату, а чувене су приче о томе како се Мунира Субашић прво обогатила преко тог удружења, а онда основала паралелно удружење Покрет мајка енклава Сребреница и Жепа, због неслагања око поделе новца које су добијале од донатора, па чак и од Владе Србије. Те је тешко да неко може да спори тврдњу како је то бизнис удружење, како је и нагласила Вјерица.
Ко не верује, може да погледа прилог који је направила Федерална телевизија која иначе никада није била благонаклона према Србима.
Друга истина је да многе тзв. жртве пописане на списку нису ни мртве, већ да су се дешавале ситуације да, пуком срећом, испливају докази о томе да су наводне жртве живе и налазе се у трећим земљама под другим именима. Што је интересантно, Сребреница је феномен, то је једини град у којем је био међусобни рат муслимана и људи живели у ратним условима, а нико није умро или погинуо до тренутка када је српска војска ушла у град. Испада да су сви мртви у Сребреници жртве "српских агресора" и да нико у њој није нити умро, нити погинуо од почетка рата па до операције "Криваја 95". Према томе и питање Радете о томе ко ће је сахранити је на месту, јер не би било први пут да се "преко ДНК идентификоване жртве српског геноцида" појаве живе и здраве.
Трећа истина је да су од почетка рата до ослобођења града од стране Војске Републике Српске Срби у граду и околним селима трпели невиђени терор и да је тренутак ослобођења града био тренутак ослобођена и за Србе у граду. Наиме, у том тренутку није постојао ни један Србин у граду, а да је био слободан и у својој кући. Масовна силовања, убиства, мучења су били свакодневица Срба у Сребреници и околним селима.
Од 93 насеља у околини Сребренице у којима су живели Срби, 82 су уништили припадници Армије БиХ успут убијајући и силујући мирно цивилно становништво.
Од 9390 Срба који су живели у општини Сребреница, само је 860 остало у својим кућама (9 посто) и од тога ни један једини на територији под контролом Армије БиХ.
Четврта истина је да је рахметли Хатиџа Мехмедовић често у интервјуима причала о Србима као геноцидном народу, негирала српске жртве у Сребреници, жалила што Србија није осуђена за геноцид и причала о томе како су њен муж и синови били цивили, као и њени рођаци који су такође "жртве великосрпске агресије".
То подсећа на оне приче из Сарајева, по којима је сваки муслиман погинуо током рата у њему миром седео у стану и гледао телевизор када га је погодило пушчано зрно или гелер, да је на крају један Србин морао да пита: "Ако су сви гледали телевизор, против кога смо ми ратовали онда?"
А то да ли су њени рођаци били невине жртве најбоље говоре следећи подаци о некима од њих
Мехмедовић Кемал Кемо, предратни криминалац који се исказао по свирепости и масакрирању жртава. У више наврата по Сребреници носио одсечене српске главе. Одсекао главу Анђелка Млађеновића у селу Јежестица 8. Августа 1992. и носио је по граду као трофеј. Главе осталих жртава нису идентификоване. Учествовао у нападу на село Јежестица, силовао, масакрирао и убијао цивиле, а палио и пљачкао куће. Исто је радио и у селу Подравање 24. септембра 1992. Касније учествовао у нападима на друга српска села и поновио исте злочине.
Мехмедовић Рамиз учествовао у нападима на српске цивиле на почетку рата у граду, а касније у паљењу и пљачкању околних српских села.
Мехмедовић Амир Геза учествовао у оба напада на српско село Залажје 8. јуна и 12. јула 1992. силовао, мучио и убијао цивиле и палио зграде.
И тако даље, се наставља списак тих наводних невиних жртава српске агресије.
A какав су зверства чинили борци Армије БиХ најбоље говори овај документарац о грозној судбини једног српског детета.
Пета истина је да министар Зорана Михаиловић никада и нигде није поменула српске жртве, али јој смета када неко помене неку од ових истина.
Морамо да се запитамо који то грех се ставља на душу Вјерици Радети од стране другосрбијанских медија и министра Зоране Михаиловић?
ОВДЕ погледајте како је присуство Ане Брнабић на састанку Билдерберг групе узбуна за Србију.
Извор: Правда
