Пише: Миша Вацић, Српска десница
Границе су чудна ствар, постоји велики број енклава и ексклава у многим државама. Границе су ту да одреде докле се простире једна држава.
Ко формира државу?
Грађани наравно, али да ли су они народ или нација те државе?
У теорији постоје два модела немачко-руски народ и француско-амерички нације.
Разлика је огромна. Појам нације нпр. како је то прво дефинисано код француза, а тај рецепт су преписали и американци током своје борбе за незавиност 1775.-1783. од француских филозофа који су је такође применили током француске револуције 1789.-1799. у обе борбе, било је потребно мобилисати хетерогено становништво у борбу под једном заставом за заједничку слободу свих. Тако је настао појам нације. Нација није етнички хомогена. У појму америчке нације се подразумева да су сви они американци, али су такође и сви свесни (неки и поносни) на своје порекло: ирско, италијанско, пољско, немачко, холанско, хиспано, јеврејско, афричко или азијско. Сви чиниоци америчке нације поносно певају химну САД, држе заставу на трему испред куће, одазивају се служби у оружаним снагама САД, чак се велика већина њих сматра америчким патриотама, без обзира што су беле, жуте, црне или индијанске боје коже, протестантске, баптистичке, мормонске, јудејске или будистичке вероисповести. То је нација.
Тако је и у европској колевци нације – Француској. Данашња Француска држава у себи сабира територије и на њима народе различитих етничких и верских група. Притом ту не рачунајући на емигранте и потомке из француских колонија, већ аутохтоне народе које је француска држава упила у себе, и како би изградила хомогеност од свих њих створила француску нацију. На простору данашње Француске републике се налази Бретања(полуострво на северо-западу) чији је језик бретонски најближи велшком, потомци су келта, етнички нису повезани са остатком Француске, чак су током немачке окупације Француске Хитлеру дали целу добровољачку СС дивизију, како би му показали лојалност, не би ли им заузврат дао самосталност од њима мрске француске власти; затим у Средоземљу острво Корзика, где је корзички језик признат као регионални језик. Последњих 40 година на Корзици делује више покрета за сецесију Корзике од Француске. Најпознатији је Фронт за национално ослобођење Француске (FLNC) који изводи бомбашке нападе и атентате на политичке представнике француске државе на Корзици; следећи су чувени по лепим пејзажима и очуваним замковима област Алзаса и Лорене које су и дан данас етнички већински насељени немачким становништвом, али их француска држава све дефинише као французе према појму француске нације, како се налазе на самом истоку Републике Француске на граници са Немачком, обе области су више пута током историје мењале „власника“ односно државу, како је која била војно јача, час Немачку час Француску. Отуд се баш ту налази, што верујем да многе код нас збуњује, град немачког назива, а просторно у француској-Стразбур; даље бунтовни Баски, пошто се Баскија налази 2/3 у Шпанији, а 1/3 на самом југо-западу Француске. Баски етнички немају никакве везе ни са французима, ни са шпанцима, Баскијски језик не спада ни у романску групу језика, уникатан је попут јерменског, грузијског или шиптарског. На простору Баскије делује ЕТА терористичка организација чувена по аутобомбама, која се бори за сепаратизам Баскије. Област Савој на југоистоку Француске такође има сепаратистичке тежње чак је основана Лига за Савој која се мирном политиком, кроз парламентарни систем, залаже за независност од Француске; Област за коју мало ко да је икад чуо је Окситанија. Пре две године је репрезентација Окситаније играла на светском првенству непризнатих држава у Абхазији. Окситанија је простор, који је не случајно, заузимала Вишијевска Француска током Другог Светског рата. Окситански језик је признат у Шпанији и Италији, али не и у Француској. Врло је близак Каталонском језику, тако да је и службени у шпанској покрајини Каталонији. Французи снажно негирају право на његово коришћење и управо су концептом нације асимиловали Окситанце у недвосмислене Французе. Заједничко свим побројанима је да им је аутохтоно етно-културолошко наслеђе замењивано за јединствено државно француске нације. Стога није ништа необично ако се на ове европске народе и подручија, под јединственом француском државом дефинишу и прекоморске територије које су пуноправни део републике: Гваделуп, Мартиник, Француска Гвајана, Реинион, Мајот, Нове Каледоније и Француске јужне и артичке земље. Побројана места су углавном острва у Атлантику, Индијском и Пацифичком океану уз пар континенталних поседа у Латинској Америци и Артику. Дакле, идеја нације је проистекла из потребе оних држава чији је хетерогени етнички састав потенцијално био фактор нестабилност, те су асимилаторским процесом читаве народе апсорбовали и преточили у јединствену нацију.
Насупрот националном моделу, стоји немачко-руски појам народа, којем припадамо и ми Срби. Основна разлика је да народ може живети аутохтоно и ван граница ткз.матичне државе, добро је знано да Срби живе одувек у Крајини, Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, БЈРМ, Темишвару… Без обзира на територијалну распрострањеност Србије. Тако је и са Немцима који поред Немачке јесу аутохтоно становништво и у већ поменутим областима Алзаса и Лорене у Француској, у Шлезији-Пољска, у Судетима-Чешка, на простору некадашње Источне Пруске, а данас руске енклаве Калињград. Тако је и Руски народ аутохтон у Украјини(заправо Руси су је основали), Казахстану, Балтичким земљама, Кавказу. Заједничко Србима, Немцима и Русима је одсуство тежње да се народи који живе унутар њихових граница, који су другог етничког порекла, асимилују по „француско/америчком“ моделу нације. У Немачкој Сораби-Лужички Срби уживају највиши степен културне аутономије, у Русији на десетине народа такође је у потуној културној и административној аутономији, у Србији: Мађари, Русини, Словаци, Бугари, Шиптари, Румуни и многи други, су такође признати као засебни народи, без тенденција да се асимилују у јединствену српску нацију.
Зашто Срби не желе да примене неки србијански модел нације и асимилују све различите етничке скупине које се налазе унутар државних граница Србије? Зар не бисмо на тај начин предупредили потенцијалне нове сепаратизме и сукобе?
Пре свега зато што су Срби по природи један космопилитански народ. Отуда је, рецимо, Београд космополитиски град, док су Сарајево и Загреб обичне провинције, не само због своје величине и урбаности, већ пре свега по менталитету, по отворености за друге, на крају та два града су готово етнички чиста, пре свега очишћена од Срба. Други разлог је тај што би на тај начин ризиковали губитак Срба који су ван граница Србије. Јер изградња националног идентитета по француском моделу не укључује нужно и народ који се налази ван државних граница. То би наравно била велика направда према Србима у региону, који су до јуче сви били у једној заједничкој држави и који имају живо осећање народног јединства са свим осталим Србима и поред свих насилних покушаја њихове асимилације. Такође, са српског становишта, неправда би била и асимилација грађана несрпске националности у српску нацију. Зато је код нас и даље природнији и прихватљивији концепт народа, а не нације. Идеал правде и слободе, који исходи из видовданске етике, просто не дозвољава Србима асимилаторску политику према другим народима, па макар да су се они до јуче изјашњавали као Срби. Слобода коју желе свом народу, Срби желе свим народима, то је српски идеал.
Како је основана Српска десница читајте ОВДЕ.
Извор: vidovdan.org
