Пише: Горан Шарић, историчар и теолог
Крајем 19. и почетком 20. века највећа фобија Аустро-Угарске и Ватикана била је Србија. Радили су све да спријече прелазак Србије преко Дрине и излазак на Јадран. У ту сврху формирали су нацију од разних номадских племена различитог језика, различите вере, различитог порекла и назвали их Албанци. Та новостворена нација требала је своје хероје и симболе. За симбол су им изабрали двоглавог орла са грба Немањића, а као главног националног хероја преузели су српског кнеза Ђурађа Кастриотића Скендербега, пореклом из српске породице Бранковића. Скендербегови родитељи нису се звали Рамуш и Љуљета, него Јован и Војислава.
Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света - духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: "Србија је исток на западу и запад на истоку." Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Славенима, који су данашњој Турској наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су га и римски цареви. 19 римских царева рођено је у Србији. Једино је у Италији рођено више римских царева, него у Србији. Један од њих био је и Гај Валерије Лицинијан Лициније, познат по Миланском едикту који је кршћанству дао равноправност, којег је донео заједно са још једним римским царем из Србије, Константином из Ниша.
Према предању и древним родословима, Немањићи су водили порекло од цара Лицинија. Двоглави орао био је симбол Немањића, али и осталих српских средњовековних породица: Лазаревића, Мрњавчевића, Кастриотића... Супротно од оног што папагајски понављају историчари у Србији, двоглави орао није вукао порекло из Византије која под тим именом никад није ни постојала, него га је српско племство истицало као доказ своје независности и права на пријестоље у Цариграду. Сутра ће ти исти историчари учити српску децу да су Немањићи у ствари Албанци, "Нимани".
Како је српска средњовековна држава свој епицентар имала у данашњој северној Албанији и на Косову, тако је Аустро-Угарска најпознатији симбол српске средњовјековне државе приписала новоствореној албанској нацији. Али симбол се отвара нама онолико колико смо се ми спремни отворити симболу. У рукама Албанаца (који толико воли Косово и Албанију да је више пута одбио позив да игра за тзв. Косово и игра за туђу репрезентацију) двоглави орао не представља чежњу Срба према царстви небеском, не представља стапање истока и запада, дуговног и физичког, у њиховим рукама то је празноглава кокош напуњена лажима ватиканске кухиње и бечко-берлинске историографије.
Документарац који објашњава тврдње Нетјанијахуа о више хиљада година пријатељства Срба и Израелаца погледахте ОВДЕ.
