Чланови Удружења “Јадовно 1941” поставили су „Часни крст“ на месту где су жртве покопане те ноћи 1941. године, а пре тога су прешли кршевити камени пут од нешто мање од три километара, након што су се искрцали из катамарана, који их је превезао од Карлобага до увале Слане.
Ходочасници су се прво спустили до јеврејског логора каменим путем који су правили заточеници пре 77 година, затим се попели до места где је раније постављен крст, а које је делило јеврејски и српски логор, да би се преко српског логора упутили путем којим је 791 жртва прошла до места где су закопане у рововима.
Те ровове, како је испричао председник Удружења Душан Басташић, жртве су саме копале на месту где је имало и мало земље која би могла бити ископана, а затим су натерани да уђу у њих, где су убијени, након чега су затрпани земљом и каменом.
- У априлу 1941. године, непосредно након проглашења НДХ, почело се са формирањем првог ликвидационог центра, помно планираног још пре почетка рата. Део тог логора, тачније три логора формирани су на острву Пагу, на ували Слана, један за Србе, један за Јевреје и идеолошке противнике те државе, а свега неких пет километара даље, у месту Метајна формиран је први логор за жене и децу у Другом светску рату, где су затваране Српкиње и Јеврејке са децом – испричао је Басташић.
Када су италијанске власти половином августа 1941. године одлучиле да изврше реокупацију тих логора због злочина који су се дешавали, почело се са брзом ликвидацијом преосталих заробљеника, те су тако око 11. или 12. августа из Метајне жене и деца бродом довезене у увалу Слана и свега два дана је трајао тај такозвани трећи логор, поред српског и јеврејског у којим су били мушкарци.
- У ноћи између 14. и 15. августа, те жене и деца, којима је придружено око 420 мушкараца, прошли су пут од логора Слана до места где има нешто земље и где је било могуће да се лакше ископају ровови и ту су убијени уочи празника Велике Госпе - казао је Басташић.
Како је навео, према сведочењу учесника у том покољу, егзекутори су били плаћани са додатних 100 куна за сат клања, након чега су се у крвавим униформама и пијани упутили у град Паг, где се прослављала Госпа.
Како је забележио антифашиста Анте Земљар у својој књизи „Харон и судбине“, који је због свог деловања послат на Голи оток 1948. године, када су ушли у цркву, локално становништво се згражавало, а злочинци су се ипак прикључили литији.
Непосредно након тог покоља, 15 дана касније, с обзиром да се подручјем ширио мирис распадајућих лешева и пошто се локално становништво уплашило да ће доћи до загађења воде за пиће, италијански фашисти су послали своју екипу за санацију терена.
- Тада су ексхумирана тела убијена на овом месту, спалили су их и тај пепео просули у исте ровове. Радећи то, радили су и детаљан запис и евидентирали су да су ексхумирали тела 91 детета до 15 година, укључујући бебу од приближно пет месеци старости, 293 жене и 407 мушкараца - навео је Басташић.
Прве логораше комплекс логора у Пагу примио је 24. јуна 1941. године, а до 20. августа, док није затворен, према истраживањима професора Ђуре Затезала, на подручју Пага убијено је 8.010 људи.
Затвореници су бродовима допремани из Карлобага, а задржавани су у логору седам до 10 дана, након чега би били ликвидирани.
Први заробљеници су били Јевреји, а у првом транспорту за Метајну, од 48 жена које су кренуле са децом, на самом путу је заклано 44 Српкиња које нису ни стигле до логора.
Логораши су, како је испричао Басташић, проводили време радећи камени пут без икаквог алата, пут који нема никакву функцију, који води ни од куда и нигде, а присиљени су били да раде само ради изнуривања, да не би били у стању да пруже било какав отпор.
- Пут који су градили логораши је опстао до данас и веома је мало оштећен. Треба рећи да је то јединствени меморијал настрадалим Србима и Јеврејима, који су ти мученици сами себи саградили - истакао је.
Већина логораша је убијена дављењем у акваторијуму острва Пага, рта Слана, далеко од очију јавности, а како је навео Басташић, жртве су убијане тако што им је везан камен око врата, имали су везане руке и ноге и били су бацани у море.
- Након неког времена, ти лешеви су испливали и они су им распаривали стомаке да не би испливавали - казао је Басташић и додао да су о томе сведочили рибари, који су управо због тога престали да пецају на тим местима, иако су од тога зарађивали новац за живот.
- Онда су се злочинци одлучили да те жртве товаре у бродове и убацивали их у неке од јама на овом подручју - казао је Басташић.
Цео део акваторијума где су бацане жртве, у ширини од 100 метара, заједно са делом острва Паг на којем су били логори, проглашен је још шездесетих година прошлог века за спомен-подручје, али како је навео Басташић, прошле су деценије, а то место је заборављено.
- Добили смо фотографију по којој смо успели да пронађемо ово место, али да није било локалног мештанина са острва Паг, тешко да бисмо ми нашли ово место. Локално становништво нам је и помогло да пређемо овај пут и да изнесемо „Часни крст“ и поставимо га на месту где се десило страдање - казао је Басташић.
Извор: Танјуг
