Две године су прошле откако је Ноле освојио последњу гренд слем титулу пре него што је своју ризницу обогатио новом вимблдонском. Само, попети се на победнички подијум на највећем турниру који постоји у свету тениса не да није лако, већ је деловало као немогуће за нашег најбољег тенисера. Колико само месец, два пре тога - ређао је поразе. Тек што се вратио после полугодишње паузе, схватио је да лакат није довољно залечен. Штавише, био је потребан и хируршки захват. А повратак... Повратак је био све само не оно што је Ђоковић прижељкивао.
Први наступ у Индијан Велсу - пораз од 109. на свету, Јапанца Тара Данијела. Потом наступ у Мајамију - крај већ на старту од 47. са АТП листе, Беноее Пера. Тада чак без освојеног сета. Када се учинило да успон почиње, попут трећег кола у Монте Карлу, где је изгубио од Доминика Тима, уследио је нови крах - елиминиција већ у првом мечу на турниру у Барселони. И то од 140. на свету, Мартина Клижана. У Мадриду га је Кајл Едмунд зауставио у другом колу.
Били су то тешки дани за Новака Ђоковића. Био је - отписан од многих. Па, чак и када је догурао до полуфинала Рима (пораз у два сета од Надала), а онда у четвртфиналу Ролан Гароса изгубио од Марка Ћекината, 72. на свету, уз један освојен од четири одиграна сета, Ноле је схватио да можда више није проблем у телу. Лакат се опорављао, Марјан Вајда је био ту да тактички постави ствари, али - у глави је "шкрипало".
- Тада сам, баш после меча са Ћекинатом, размислио добро о свему. Осећао сам да сам тако близу жељене игре, али сам очајно одиграо тај дуел. Морао сам да се “искључим” мало из свега. Отишао сам на планинарење са супругом, у Француску. Изоловали смо се и ствари погледали из другачије перспективе - открио је Ђоковић после титуле на УС Опену.
У питању је планина која је Пола Сезана инспирисала за многе слике. Дуго није имала име, све до 17. века, али је један од њених врхова постао чувен по огромном крсту који је тамо подигнут, а који је постао циљ многих планинара. "Крст Провансе" звао се тај врх, ка коме су многи, уз силне муке, ишли, па савладавши тај свој пут ка Голготи, одатле силазили другачији. Ноле се баш такав вратио. Горе, док је са супругом Јеленом био на жељеном месту, десило се оно што га је и покренуло ка три последња подвига:
- Сели смо и гледали свет из те, другачије, перспективе. Удахнули нову инспирацију, нову мотивацију. Помислио сам на тенис, на емоцију коју у мени буди тенис. Све је то било позитивно. И, просто, осетио сам да имам нови дах, баш за овај спорт. Од тог тренутка, тенис је комплетно другачији за мене. У смислу резултата, били су ту финале Квинса, па тријумф на Вимблдону, па освојени Синсинати, а онда и УС Опен сада... Мислим да ћу ускоро поново да планинарим – уз осмех је рекао Ђоковић.
А планина? Ено је где је и била, у Прованси. Страшна, када се гледа одоздо. А инспиративна када се, било до великог крста, или на неки други врх, попне. Планина се зове "Сен виктори". Света победа. Где ћете лепшу симболику?
Ноле је освојио Ју-Ес Опен и постао краљ Америке. Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: blic.rs
