Иако је Русија раније толерисала западне интервенције против Дамаска у малим размерама, односно ракетне ударе инициране уз претходно упозорење, који су додатно умањени сиријском ваздушном одбраном, већи удар који би могао имати значајан утицај на исход рата – у време када су снаге Дамаска и њихових савезника спремне за велику копнену офанзиву против џихадиста који држе покрајину Идлиб – могао би да пређе црвену линију која би довела до руске интервенције на страни њиховог блискоисточног савезника.
Међутим, да би могла да одврати западни напад, Русија ће морати да покаже да има веродостојну шансу да заштити Сирију од комбиноване ватрене силе њених противника упркос далеко мањој величини својих снага у земљи – које су бледе у поређењу са масовним западним војним снагама распоређеним широм Блиског истока и америчких и можда и француских ударних група носача које би могле учествовати у нападу.
Да би руски поморски контигент у Сирији имао шансу да одврати западне флоте, мораће да се ослонина два критична средства – подршку копнених вазушних и ракетних система који раде са саме територије Сирије, у неким случајевима и са територије Русије, и велику употребу асиметричних оружаних система који ће западна средства, као што су ратни бродови, борбени авиони и бомбардери, учинити рањивим упркос њиховој бројчаној предности.
Иако је руски једини носач авиона једва погодан као средство за пројектовање силе дугог домета, и ипак тренутно пролази кроз поновно опремање и недоступан је за службу линије пронта, земља има вероватно далеко вредније средство – ваздухопловну базу Хмејмим у сиријској провинцији Латакија. Иако савремени западни носачи немају високе перформанске ваздухопловних супериорних бораца, последњи од њих је пензионисан од стране америчке морнарице убрзо након колапса Совјетског Савеза у корист лакших неспецијализованих вишенаменских бораца, руски контигент ваздухопловних снага се у великој мери ослања на специјализоване тешке борбене авионе као што су Су-35, Су-30СМ и Су-27СМ ваздушни супериорни борци и Су-34 ударне борце.
Прва три од њих уживају значајне предности у брзини, оперативној висини, домету ангажовања, домету и маневарству над својим конкурентима у америчкој морнарици, што им омогућава да заштите руске ратне бродове и сиријска средства од ваздушног напада чак и против непријатељских ваздушних контигената који су много већи од њих.
У међувремену, Су-34, као напредни ловац бродова дугог домета наоружан ракетама као што су Мах 2 Кх-41, Мах 3,5 Кх-31А и Кх-35У са дометом од 300км и П-800, може представљати велику претњу непријатељским ратним бродовима са значајне удаљености од сиријске обале – са ракетама дизајнираним да избегну најновије и најспособније мреже ваздушне одбране америчке морнарице.
Тренутно се процењује да је руски војни контигент у Сирији састављен од четири Су-27СМ, осам Су-30СМ, четири Су-35 и осам Су-34 авиона – заједно са лакшим и мање специјализованим МиГ-29СМТ и старијим борбеним авионом Су-24М4. Четири Су-57 борца ваздушне надмоћи пете генерације су такође распоређени на сцени, иако то да ли су ова средства у потпуности спремна за борбу и наоружана К-77 ракетама потребним за ваздушна ангажовања, или су распоређена искључиво за борбена испитивања, остаје непознато.
Руски борци су подржани од стране великог броја најснажнијих средстава подршке ваздухопловства – укључујући А-50У АВАЦС платформе, које служе као високо способни мултипликатори силе који могу координирати ударима од стране борбених авиона и упозорити против долазећих напада користећи моћни Вега-М радар.
Остала ваздушна средства за подршку која испуњавају комплементарне улоге борбене флоте укључују Ил-20М1 електронски радарски извиђачки авион и нови Ту-21Р електронски обавештајни авион – који су кључни за побољшање борбеног потенцијала контигента бораца распоређених у Сирији.
Уз значајан контигент елитних борбених авиона који ће бити више него довољни за спречавање западних сила да стекну ваздушну надмоћ док прете западним ратним бродовима далеко од сиријских обала, пружајући тако кључну ваздушну подршку поморском контигенту на Медитерану, Русија такође има бројна друга средства подршке од којих свако само по себи има могућност да промени игру у случају сукоба.
Иако ризик од отвореног сукоба између западних сила и Русије остаје мало вероватан, задржавање одрживог војног контигента је од кључног значаја за способност Русије да одврати потенцијалну западну офанзиву – јер би се њене снаге требале сматрати преслабим да заштите Сирију или себе од западног удара, а изгледи да западне силе испрате претње за напад на сиријске мете и даље остаје врло вероватан.
У пратњи бораца распоређених на сиријској територији налазе се најсавременији системи ваздушне добране који су способни не само да одбију приступ непријатељског аивона сиријском ваздушном простору, већ и, у случају платформи дужег домета, за циљање непријатељског авиона далеко изван граница Сирије, било над Медитераном или над територијом суседних држава.
Иако распоређени системи кратког домета остају непознати, само уз потврду присуства Панцир-С1, С-300ВМ дугог домета и С-400 су били распоређени у Сирији од 2015. године као одговор на турски ваздушни напад на руски борбени авион. С-400 остаје неупоредив по својим способностима и добро унутар својих граница да нациља западне борбене авионе чим напусте своје носаче на Медитерану.
Један С-400 батаљон је способан да истовремено ангажује 80 мета са и до 160 ракета, а са овим пројектилима који путују хиперсоничном брзином и ударају уз високи степен прецизности, овај оружани систем може ефикасно елиминисати билокоју познату формацију нападачких борбених авиона за мало више од једног минута чак и у екстремним дометима.
Са овим дометима се не може мерити ни један други систем ваздушне одбране на свету, уз С-400 са распоређених 40Н6 ракета домета од 400 км, 48Н6ДМ/48Н6Е2 домета од 250 км и 48Н6Е2 са дометом од 200 км. Оружана платформа може циљати непријатељски авион на висини од 5 метара – само лебдећи изнад палубе носача – и дизајнирана је да циља елитне радаре америчког ваздухопловства избегавајући Ф-22 чинећи спорије, мање покретне, нисколетеће и не-стелт Ф-18 авионе америчке морнарице лаким метама. Са С-300ВМ специјализованим за улогу ракетне одбране, и системима ваздушне одбране краћег домета који формирају додатне слојеве система одбране заједно са ракетама средњег и краћег домета система С-400, 9М96, 9М96Е2 и 9М96Е, Русија ће моћи ефикасно да запечати сиријски ваздушни простор и заштити сопствена поморска средства од западног ваздушног напада ако одлучи да интервенише.
Још једно вредно асиметрично средство распоређено у Сирији је хеликоптер за електронско ратовање Ми-8МТПР-1, дизајниран да заслепи непријатељске ратне авионе и ракете и на до 400км удаљености, што служи у веома комплементарној улози руских система ваздушне одбране. Хеликоптер је опремљен системом електронског ратовања Рајчаг-АВ , једним од најснажнијих ометача на свету, који Русији обезбеђује непроцењиво средство како за заштиту својих снага тако и за покретање контраофанзива против западних средстава.
Поред средстава распоређених у самој Сирији, руско ваздухопловство се такође може ослонити на бројне суперсоничне авионе дугог домета који брзо могу реаговати на било коју претњу њиховим снагама са саме руске територије – распоређујући нешто најновије муниције дугог домета. Бомбардеи Ту-160 и Ту-22М и пресретачи МиГ-31, конкретно, веома су значајни како због својих великих брзина и терета, тако и због могућности да циљају непријатељске ратне бродове на Медитерану из база у Русији.
МиГ-31, наоружан са Кх-47М2 “убицом носача“ хиперсоничним ракетама Кинжал – платформама које путују на пет пута већој брзини од брзини звука и способне су да избегну било који постојећи противракетни систем, може онемогућити чак и највеће ратне бродове у екстремним дометима са само једним ударом. Кинжалов домет омогућава руским авионима да круже изнад Москве и ударају западне носаче и разараче на Медитерану, са ракетама које користе свој дуги домет и хиперсоничне брзине да ударе само неколико минута након што су испаљене.
Поред МиГ-31, крстарећа ракета Кх-32 распоређена од стране Ту-22М, оружје дизајнирано специјално за неутрализацију западних ударних група носача при екстремним дометима, такође је смртоносно као противбродска платформа и може бити распоређено за неколико минута од стране бомбардера стационираних у Русији против мета на Медитерану. Након пењања на висине од 40км, ракета се спушта на изузетно ниске висине, често и до пет метара изнад воде, пре него што удари своју мету брзином звука. Ракету је изузетно тешко открити, што непријатељске ратне бродове оставља у прозору реакције од десет секунди или мање, а неколико ових ракета од 500кг може носити сваки руски бомбардер.
Остала кључна средства распоређена од стране Русије а која су спремна да промене игру утицаја у потенцијалном сукобу у Сирији укључују Ту-142МК поморски извиђачки и противподморнички ратни авион, од којих су два стигла у ваздухопловну базу Хмејмим у сиријској провинцији Латакија почетком септембра 2018. године, убрзо након што су се појавили извештаји о западним подморницама које плове у близини сиријских обала.
Ови извиђачки авиони дугог домета, дизајнирани да раде против подморница у далеко дубљим и ширим водама од Медитерана, представљају значајну претњу непријатељским подморницама на мору и ефикасна су допуна бројним средствима распоређеним за циљање непријатељских површинских бродова. Далеко већа распрострањеност напредних противбродских ракетних система великих брзина међу руским површинским ратним бродовима и подморницама, главни пример су Калибр и П-800 који могу ударити при брзини од преко 3 Маха, представљају додатно асиметрично средство које ради у корист бројчано надмашеног руског контигента.
На крају, иако је кључно истаћи изузетно ниску вероватноћу намерно иницираног директног сукоба између руских и западних снага око Сирије, снага руских средстава распоређених тамо и њихова способност да задрже своје и што представљају озбиљну претњу западним ратним бродовима и авионима, чини много тога у одвраћању западног напада – или у најмању руку, у одвраћању тога да такав напад пређе било коју црвену линију Москве и да има значајан утицај на исход сукоба.
Као резултат тога, напад Запада, ако се то деси, би највероватније био ограничен на симболични удар као у априлу 2018. године – уз снагу руске војске и њене посвећености томе да заштити свог савезника и освоји одлучну победу у сиријском сукобу, што представја озбиљно ограничење слободе Западном блоку за интервенцију.
Како је Путин гурнуо прст у око Америци на 11. септембар погледајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
