Сердарева кћер на Мојковцу
Диже се завеса – указује се празна позорница, на њој само једна клупа.
Из офа се чује снажан мушки глас.
МУШКИ ГЛАС:
-Од којих ружа, и којих речи, исплести венац славе и захвалности племенитој и одважној, срдачној и мудрој жени српској, која свог оца, мужа и брата, јединца сина испрати на бојно поље цвећем и одушевљењем.
Говорила је да је отаџбина преча од живота.
Љубав своју материнску потчинила је љубави према отаџбини. Знала је да само срећна Српкиња, у слободној земљи, може да буде срећна мајка.
Приносила је на олтар отаџбине и себе и пород свој.
Чувала је огњиште своје и образ свој као што се највеће светиње чувају.
Обрађивала је њиве и скупљала плодове муке своје: орала, сејала, жела да би нејач своју исхранила, да би ратницима понуде послала, да би имала славски колач. Плела је чарапе и шила пртене кошуље да би их послала на бојишта.
Рамена своја подметала како би припомогла војницима да на планинске висове изгурају топове, па с неизмерном одважношћу ослушкивала њихову грмљавину.
Попут Косовске Девојке неговала је рањенике своје, али и рањенике непријатељске војске, јер су јој тако налагали јеванђелска душа и материнско срце.
Гледала како јој децу набијају на бајонет и кућа нестаје у пламену.
Презирала је кукавице.
Одазивала се без позива да брани родну груду. Учила како се бомба баца и пушком обара непријатељ рода свог. Ишла на бајонет. Прса у прса.
Њена молитва и њена храброст, њена тужбалица и њена песма, њена туга и њена радост допуна су нашим гуслама.
ОоО
У раскошној црногорској народној одећи на сцену излази Василија – прошета дужином позорнице, враћа се и стаје на средини.
ВАСИЛИЈА/поносно/:
- Све кликће: У бој! У бој! А како и не би кад Београд, на дан мобилизције, шаље Цетињу телеграм: Краљ данас позвао под оружје целокупну убојну силу Србије. Очекујемо глас да је братска Црна Гора солидарна у овим судбоносним тренуцима. Бићемо дубоко захвални ако нас Цетиње једино тим гласом обрадује...
А Цетиње, захваћено невиђеним таласом одушевљења и спремно да се лати оружја, жури да одговори братском Београду: Од јуче сва је Црна Гора на ногама! Своју руку ставила је у руке братске Србије да удружене полете браћи у помоћ: онамо, онамо, за брда она...
И тако...започеше ратови. Рат! Та страшна, та сурова реч, то највеће људско проклетство, ти ужасни призори које ћу виђати из часа у час са вим његовим последицама. Виђала сам тешке рањенике, ослепеле у боју, без руку и ногу, искиданих црева...Виђала сам их... и видала им ране.
А нисам се за то спремала. Школовала сам се на Руском институту који је, знате, основала Царица Марија Феодорова – Романов. Било нас је стотинак девојака – ми, будуће наставнице и васпитачице училе смо на српском, руском и француском језику...
Мој отац је, знате већ, из породице Перка Вукотића. Перко је имао два сина: Стевана и Машана. Стеван је имао синове Петра и Мила, а Машан: Станка, Јована, Николу и Салету. Војвода Петар је имао кћер Милену која се удала за књаза Николу и која је у историју ушла као црногорска краљица Милена...
Од сердара Станка Машанова је мој отац Јанко Вукотић, братић краљице Милене. Моја мајка Милица родила је двоје деце: мене, Василију коју је отац из милоште звао Гагуна, и сина Вукашина од кога сам старија 12 година...
Цетиње је у то време био пуст град: готово је било немогуће срести мушку главу, ако се изузме по који старац, инвалид или понеки голобради дечак. Све што је стасало да стане под ратни барјак било је наратиштима...
A девојке, жене, па и оне старије – све су у болницама. Видају ране јунацима. У болници је била и моја мајка. Радило се без предаха. Борбе непрестане трају, рањеници пристижу са многих бојишта...
Прилазим једном – узмем његову руку у моје и милујем је. Он се осмехује. Каже ми:“Светог ми Василија, мање би ми било жао да удари у леву руку. Жао ми сестро деснице... Како ћу сада сабљу носити... Прича ми како је рањен и како је погинуло на десетине црногорских војника. То је био бој, сестро мила! Лете главе као перје. Пуковник Јован Пламенац бира добровољце који ће јурити на Тарабош. Невоља је, сестро, у множини - сви хоће у добровољце, сви хоће да буду први. Хоћу и ја: млад сам, здрав, пун снаге и пун жеље да избијем на врх Тарабоша. Брз сам на бомби и револверу, вичан сабљи... Обузе ме страх: Шта ћу ако ме пуковник не узме? Ако прође поред мене? Ако ме не примети? У згодном часу истрчах испред пуковника: спреман сам за јуриш! Узеше ме. У тај час генерал Мартиновић рече да том батаљону треба дати назив: Батаљон смрти! И би тако: смрт нас косила на све стране.
Туче артиљерија са обе стране. Грува непрекидно. Непријатељ отворио паклену ватру – трешти митраљеска и пушчана паљба. Уз топовску ђулад распрскавају се ручне бомбе. Ми, нас шест стотина, грабимо напред, кидамо жице како бисмо ослободили пролаз нашим одредима који иду за нама и осмотримо растојање. Освајамо метар по метар.
Видео сам, сестро мила, у том јуришу оца и три сина, четири љуте сабље, четири сокола: грабе напред, освајају простор. Један син паде тешко рањен, граната му смрскала грудни кош... Отац се сагну, пољуби га у чело и закликта преосталим синовима : „Напред, соколови!“ После неколико минута паде и други син. Отац клекну, извади завој из торбе, преви му смртоносну рану, и полети напред да иза браће јуришника не изостане. Тек што је крочио – граната га тресну посред чела. Који минут касније паде и трећи син. Четири мушке главе из једне куће.
И док он лагано прича, у мом слуху још трепере оне речи које ми и сад звуче као заповест: онам, онам... Скупа је слобода. А опет, како браћу своју оставити у ропству...
Наједном он трже руку, загледа се у мене и упита: чија си? Кћер сердара Јанка Вукотића - кажем са поносом. А он ће: Е Бог му дао све најбоље. Знам, знам, мали му син, још дете, па тебе упутио у болницу да нам видаш ране...
Гледам га и слушам, а срце ми се стегло, млад, леп, јединац у мајке, а без десне руке. Али, не прича он о себи, прича како је погинуо пуковник Павле Пламенац. Проредили се сестро наши редови, малаксали, леже рањеници на бојишту, а бој траје... Пуковник Пламенац поведе остатак добровољаца. Баци се напред са исуканом сабљом. Али полете само неколико корака. Два зрна га погодише посред чела и он се стропошта... Његова смрт за тренутак изазва узбуну међу нашим официрима. Настаде комешање. Борба се настави, али у нереду. Двојица наших улетеше у шанац и отеше два митраљеза, посаду искомадаше сабљама. Једна наша бомбашка група јурну напред као на крилима и у трену освоји два шанца. А шанчеви пуни крви и пуни лешева. Ето, ту сам рањен, на Тарабошу. У том паклу сам, сестро, рана допануо...
Оца не виђам – а стижу гласови да је на пљеваљским, пријепољским, сјеничким и новопазарским положајима. Хитају црногорски орлови за брда она...
А србијанска војска кидише на турска утврђења у Куманову. Косовски гнев, притајан пет векова у души српског ратника, плану и разбукта се у огроман пожар у коме изгоре највећи део труске балканске армије. Пред налетом Душанових, Лазаревих и Милошевих потомака падоше Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призрен... После пет стотина двадесет три године. И паде војска ничце и стаде љубити земљу праотаца својих...
И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха. Косово је освећено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају Косово. Само су Срби пет стотина двадесет и три године из дана у дан у школи, у цркви, у дому и пољу у радости и жалости, о слави и свадби, говорили једни другима о Косову...
Косово је на сабљи изгубљено, Косово је на сабљи враћено. После пет стотина двадесет и три године. Али... српски војници не оскрнавише ни једну богомољу, не порушише ни један споменик, не преораше ни једно гробље, не запалише ни једну кућу, не разораше ничије огњиште, не уцвелише ничију мајку, не силоваше ничију сестру... Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше.
Тако је било.
ОоО
МУШКИ ГЛАС:
Није Косово само бојно поље. Није ни долина; није ни равница, ни брежуљак на Гази-Местану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; ни виногради које су преци наши засадили а руке потомака неговале; није ни костурница, није јама непрегледна… Косово је планински врх који сеже до свода небеског, и на коме ситно коло води Косовка Девојка – милина је у њу погледати… Поред ње је Царица Милица, у Милице дуге трепавице; витезови коло разиграли под крсташем Бошка Југовића. Ситно везе Бановић Страхиња, још ситније Орловићу Павле; ведро чело Милана Топлице, још ведрије хитрог Обилића, коме ножи за појасом сјаје…
Косово је и душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка, у којој је свако дете са сваком капи мајчиног млека примило и свету причест и свети завет: умирање за слободу и мржња на ропство.
Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују ИСТИНОМ и снагом како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове.
ОоО
ВАСИЛИЈА:
Нико тада није слутио да ће ускоро избити још један рат, онај с Бугарима, који изненада, подмукло, нападоше србијанске војнике. Петнаест хиљада црногорских војника полетети на Брегалницу, својој браћи у помоћ.
У прве две ратне године оца сам видела само четири пута. Дође, најпосле, на Цетиње. Потонуо у бриге и немир. Скрхан умором и несаницом. Безмало три месеца у борбама. Многи војници изгинули; неки, рањених је још више. Мој отац несрећан: из појединих црногорских кућа изгинуле и по три-четири мушке главе, из куће Вукотића ниједна... Због тога је несрећан мој отац: сину Вукашину тек седам година, како да га поведе у рат. А зло тек долази: моћна аустроугарска царевина, потпомогнута немачком силом, већ звецка оружјем на границама Србије и Црне Горе. Чека се само згодан повод...
Не прође много времена – изби нови пожар, плану свет, навали сила на Србију и Црну Гору. Мој отац улете једне вечери у кућу да узме нека документа. Мргодан, несрећан, вади из џепа један папир, пружа га мени и каже: „читај Гагуна!“. И ја читам проглас Краља Николе:“ Још не доспјесте да крв оперете с ваших храбрих мишица, а ваш стари Краљ приморан је да вас и по трећи пут за непуне двије године дана позове под оружје; да вас и по трећи пут поведе у рат — у свети рат за слободу Српства. Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мoра притиска душу нашег народа, развио се, да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази. Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству. Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије, па сад — ко је јунак, на оружје! Ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска Краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог Краља пратиће вас у свим нашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство! Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!“
Прочитај и ово, Гагуна, каже ми отац и пружи још један папир. И ја, без предаха, читам проглас врховног команданта србијанске војске регента Александра Карађорђевића: „С вером у Бога, с надом у симпатије просвећеног света и у коначну победу наше правде, с поверењем у помоћ својих великих савезнника и пријатеља, примамо са нашом јуначком браћом Србима из Црне Горе борбу која нам је обесно наметнута. У нашој славној прошлости, старијој и новијој, има доста сведочанства да Србин, кад је сложан, може победити и много већег противника. Посведочимо још једанпут да се Србин уме жртвовати за своју Отаџбину и одбранити је од монгобројног охолог непријатеља. Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!“
Узаврела у мени крв, хоћу на бојиште, хоћу и ја да браним угрожено Српство, не могу више да гледам рањенике по болницама, хоћу пушку! Гледам молећиво у оца, а он као да не разуме моје мисли каже ми: спреми се, Гагуна, за који дан ћеш са оцем, где будем ја, бићеш и ти, из боја у бој... Рећићу да ти нађу униформу, на главу стави моју шапку. Бог је тако рекао: кад не могу сина Вукашина, повешћу тебе у бој...
Не чекам да ми отац двапут каже, него хитам да спремим најважније ствари. Срећна сам: идем на бојиште, бићу стално уз оца. (Василија се повлачи да би се пресвукла).
ОоО
МУШКИ ГЛАС:
Дошао час да на крваво разбојиште мајка Злата Гредељевић испрати четири сина. Бодри их и саветује: „Mojи синови, моји соколови, ви идете у бој. Слушајте своје старешине, али послушајте и мој савет: туђе не дирајте! С мртвог ништа не узимајте! Рањенику ма чије војске помозите да преболи ране – сви су они нечији синови. Не враћајте се покуњена чела!“
Застанимо пред овим саветима. Ослушнимо их поново. Многобројне су њихове поруке и многострука њихова значења. Шта нам то открива ова неписмена сељанка из Биоске, села у подножју планине Таре? Открива нам своју душу, а тиме и праисконску етику српског народа – да се не посегне за тужим. Епска је величина њене душе, врхунац свих људаских вредности, скуп свих моралних врлина...
Протерујући Турке са прадедовске земље стигли војници и у Косовску Митровицу. Имају и топле шињеле и јаке цокуле, имају и мањерке и храну, али немају дувана. У једном дворишту приметили лиске дувана – сушио их и повијао поветарац. Замолише домаћина да им прода коју лиску. Домаћин бритвом одсече подужу ниску и не хтеде да чује за понуђену накнаду. Наиђе у том часу друга јединица, па војник, мислећи да им је дозвољено, сам одсече три-четири лиске... Њихов командант пуковник Миливоје Николајевић грмну: „Назад! Зар вам је мало што добисте на поклон, сад хоћете и сами да узимате!“ На то домаћица завапи: „Немој, господине, слава ти, да грдиш ове твоје јунаке! Зар они дају живот за нас, за нашу слободу, а ми да им не дамо оно што је нама Бог дао!“ Затим се окрену војницима: „Узимајте, децо моја, све, за вас је и чувано, за наше браниоце и ослободиооце!“
Прослављени кучки јунак, медунски Обилић, војвода Марко Миљанов није имао мушког порода, али његова крв није усахнула у жилама његове женске деце. У Милици, кћери његовој, на дан објаве рата Турцима узврела је очева крв и она у поодмаклим годинама похита да се придружи ослободиоцима Косова...
А Ћетна Вукова, кћер попа Орловића из Велестова, седих власи отпремила на бојиште три сина, три витка бора, стамена као Ловћен, руменија од свитања, али убрзо пође за њима, на разбојиште, да им таин и преобуку однесе...
Јелена Шаулић, кћер црногорског свештеника из Жабљака, девојче од шеснаест година, не могаде да се придружи војницима на Солунском фронту, али се лати пушке на домаћем разбојишту, тукући непријатеља. Била је у одреду браће Бошковић – страх и трепет за непријатеља. Стиже, у борбеном заносу, да се придружи топличким устаницима. Посмртно је одликована Карађорђевом звездом са мачевима...
Драга Јовановић је била учитељица у Скопљу, али је Бугарска окупација затече у Нишу. Кад су је, у њеној кући, у коју су се насилно били уселили бугарски официри, упитали зашто је у црнини, рекла је, жалим мајку Србију која ме хлебом хранила! А кад бугарски официр, скидајући са зида везени грб са српском тробојком и газећи га, рече да Србија више не постоји, она подиже грб, пољу би га и смело рече: варате се, господине, Србија постоји, Србија је жива и живеће.
ОоО
ВАСИЛИЈА: (у војничкој униформи враћа се на сцену).
И тако... стално уз оца, у бојевима, на маршевима, све до мојковачких положаја... Стижу све црње вести: притиснута са три стране немачком, аустријском и бугарском војном силом, србијанска војска почела је да се повлачи. Допреше вести да су Бугари ударили нож у леђа србијанској војсци и да су пресекли главне комуникације према Нишу, Скопљу и Солуну. Србијанска војска, да би избегла заокружење и уништење мора да крене преко Косова према Црној Гори и даље, преко Скадра и Валоне, на Крф...
Дојури ордонанс на коњу и моме оцу, сердару Јанку, пружи депешу. Ту је читав штаб, најелитнији црногорски официри. Сви гледају у мог оца. А он се обраћа мени: „читај, Гагуна!“ И ја читам поруку србијанске врховне команде: „Ако црногорска Санџачка војска успе да спречи продирање противника од Вишеграда на Увац-Пријепоље-Сјеничке положаје и Нови Пазар и тиме не дозволи да се јави српској војсци у бок и позадину, она се српству одужила.“.
Мој отац погледом убухвата све официре, поћута неко време, па се обрати мени: “Отпиши им овако, Гагуна: „Нека Врховна команда не води бригу! Црногорско санџачка војска решена је да се до последњег војника жртвује а да не дозволи непријатељу да се јави братској војсци у бок, а још мање у позадину“.
Мом оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је из дана у дан да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти између Андријевице и Виницке, а последњи у пределу Ругова.
Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, где је био мој отац, прослављено је Бадње вече. Војници и официри насекли су бадњаке – пламен сукну у небо, запуцкеташе варнице... Плануше пушке, одјекнуше гусле, песма испуни простор. Сви слутимо да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се сударити две војске, једна малена али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке; а друга силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем. Чују се речи заклетве да непријатељу неће одступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине. Мој рођак Ђуро Вукотић говори његошеве стихове: „Нека буде борба непрестана/нека буде што бити не може/крст и топуз нек се сударе...“
У свануће стигосмо на положај Доњег Препрана.
Ту, на мојковачким вратима, кад је србијанска војска, изнемогла, десеткована глађу и непрекидним маршевима била ван домашаја непријатељске артиљерије, започе крвави бој који ће ући у историју и легенду.
Земља и небо су у пламену.
И као да је наједном, неочекивано, пред мојим очима, пуним језе и ужаса, отвори пакао и наговести да је само питање часа када ће све да се суноврати са ових висова и нестане. Огањ већ увелико сажиже људе који покушавају да се одупру злој судбини, сажиже и коње одавно посустале под теретом топова и граната које месецима вуку с брда на брдо. Шума унаоколо је рањена, стабла пресечена у корену, гране искидане и здробљене, а изнад обала Таре сукља дим и пламен...
Не зна се само кога ће пре да прогута: њих или нас? Или, можда, заједно, у исти час? Хоће ли ико преживети да потомцима исприча како је било, како су црногорски орлови, ови кршни младићи, пуни снаге и поноса, полетели да својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори и тако заштите одступницу изнемоглој србијанској војсци коју је са три стране притисла непријатељска сила и прети јој окружењем и уништењем...
Шапућем молитву Свевишњем не би ли нас и овог јутра, на Божић, на велики празник православних, узео под своје окриље и својом моћном руком зауставио најезду непознатих и непозваних људи који из ужарених топовских цеви сеју смрт... Праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једно што нам дедови оставише, образ и крш. Камен се овде диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба. А земље је мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Бранимотај крајичак неба, тај педаљ земље, ту литицу над реком...
Сви су татини перјаници, командири и команданти на ватреном положају. Ту су Зека Бошковић, Бећир Булатовић, Стево Рогановић, Васо Марковић, Стево Вујановић, Бошко Булатовић, Петар Лекић, Саво Вукотић, Мило Ђукановић, Ђуро Шоћ, Шћепан Симовић, Божо Новаковић. Најмлађи међу њима био је мој рођак Радован Вукотић...
Грува артиљерија, треште бомбе, плаве аустријске униформе кренуле у јуриш... У тај час стиже ордонанс и јави моме оцу да је непријатељ освојио део простора испред Развршја. Али, убрзо стиже други ордонанс и јави да су у јуриш кренули Липовски и Колашински батаљон и да је непријатељ протеран. Стигоше и извештаји да је Ровачки батаљон, под командом капетана Милинка Влаховића, јуришем разбио непријатеља и избио на Бојну њиву. Прва санџачка дивизија генерала Петра Мартиновића напала је непријатеља фронтално и потиснула га са освојених положаја.
Планина се цепа, столетна букова шума претвара се у иверје, снег је увелико обојен људском крвљу. Тресак за треском не јењава. Све се ломи. Кида. Поред нас, на Доњем Препрану, била је наша хаубица. Кад избаци огромно зрно сукне и пламен. Хаубицом командује Митро Радовић, са леве и десне стране су батерије под командом Младеновића и Вуковића, а са Пржишта брзометном батеријом гађа Живојин Павловић. Колашинска бригада, под командом Милоша Меденице сатире непријатеље – на снегу леже стотине аустроугарских војника. Мртви. И наш Дробњачки батаљон има велике губитке, капетан Никола Ружић је тешко рањен...
Није непријатељ очекивао овлики отпор, мислио је да ће сви војници на овај празник Христовог Рождества бити у храмовима да узму свето причешће и да ће затим отићи својим кућама да помилују децу коју месецима нису видели. Нису слутили да су војници били на положају и да је свак себи заповедио: ни корак назад!
Где год је покушао продор, непријатељ је дочекан ватром и на нож. Дошло ми да кликнем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш, твоји синови леже међу овим деблима са пушком чвсро прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крст ти љубим и крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао...
Битка још не јењава – не зна се где је већи пакао: На Мојковцу или у Беранама. Ова варошица је у пламену. Све трешти од експлозија и ратних поклича. Непријатељ покушава да прегази Беране. Васојевићка бригада бије одлучујући бој – јуриш прса у прса, брани сваки кров, сваку капију, сваки сокак. У том часу, чини ми се, стигла је депеша Краља Николе:“ Мојим храбрим Васојевићима изјављујем краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, тако исто и на хуманим и братским поступцима, исхрањивајући не само војнике из Васојевићкњ бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко њихове територије. Истрај јуначки соју Васов, велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док буде Срба и Јјунака. Истрајте најлепши моји синови! “.
Након крвавих борби на Мојковцу сазнали смо да су све србијанске трупе прошле кроз скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их провести на Крф.
Наша војска је држала мојковачке положаје све до 21. јануара када је стигло наређење да се разиђе јер – како је стајало у депеши црногорска војска више не постоји.
Слом Црне Горе мој отац је доживео као најдубљу личну трагедију. Убрзо потом пао је у ропоство и одведен је у један од злогласних аутстијских логора.
А Мојковац... Мојковац и даље живи у памћењу потомака. И данас се каже: да не би крвавог божића на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави србијанској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства задуго била запечаћена.
Ето... тако је онда било, па ти данас буди паметан.
(завеса)
О аутору:
Писац, публициста и новинар Антоније Ђурић рођен је у Сјеници 1929. године. Гимназију је учио у Ужицу. Још као младића националног опредељења Ђурића су комунистичке власти осудиле на дугогодишњи затвор. Међу 26 његових књига најпознатије су култна драма „Солунци говоре“, потресна трилогија „Црвена куга“ те изузетно сведочанство о слободарству, патриотизму и пожртвованости бранилаца Београда у Првом свјетском рату, „За част отаџбине“.
Највећи дио радног века провео је у „Експрес политици“. У доба СФРЈ био је готово једини новинар у „Политикиној“ кући који је јавно исказивао своја православна и српска национална убеђења. У другој половини седамдесетих година у „Експрес политици“ почео је да излази његов фељтон „Солунци говоре“, којим је српској јавности први пут од 1945. скренута пажња на часне људе, витезове, ратнике из Првог свјетског рата. После фељтона Ђурић је објавио и књигу под истим насловом, чије се прво издање појавило 1978. Тек након Ђурићевог фељтона и књиге почели су у Србији да се пишу научни и публицистички радови посвећени српским јунацима од 1914. до 1918
ОВДЕ погледајте ко је био Скендер-бег, српски јунак којег својатају Шиптари.
Извор: Правда
