Пише: Оља Бећковић
„Колике су им шансе да у њиховим будућим биографијама на корицама књига које ће написати, збирки прича, архитектонских пројеката, научних радова, докторских дисертација или било где друго, буде уписано: Рођен у Србији. Живи и ради у Београду, Ваљеву, Крагујевцу, Нишу, у било ком граду у својој земљи? Ко од њихових родитеља данас може да каже да ’живи и ради’ у својој земљи и свом граду, без обзира што се никада из Србије није ни мрднуо?
Странци у сопственом граду. Странци у туђини. Грађани другог реда у својој земљи. Грађани другог реда у страној земљи. Компликован или једноставан избор? Три деценије уназад протестујемо с различитим захтевима, а иза свих је суштински стајао само један: Не дирајте нам децу! Не одузимајте им будућност! Протекла два месеца ходамо истим улицама заједно са том истом децом и имам дубоко осећање да иза сваке пароле коју они извикују стоји нови захтев: Не понижавај ми родитеље. Не тугујте што је за ваше родитеље прекасно да крену за вама. Поштујте их што су довољно одрасли и нелицемерни да вас не задржавају. Бежите, децо. Будите тако храбри. На погрешне путеве ће вас навести сваки следећи дан у коме пролазите поред уплакане мајке и пониженог оца који нема чиме да је утеши.
Није ваш посао да браните њихову част, они то морају сами. Довољно су велики да се коначно изборе за свој грађански, људски и професионални интегритет. Бежите, децо. За повратак има времена, за бекство постоји тренутак. Бежите, децо, поштедите своје родитеље суочавања са сопственом одговорношћу што не знате шта да радите са свим својим дипломама јер је најреалније место да нешто зарадите најближа кладионица. Очигледно је да вас још није отишло довољно да би се ваши родитељи, ујаци, стричеви, тече, учитељи, професори, комшије, доктори у студентским поликлиникама, полицајци на граничним прелазима, заиста уплашили да ће остати сами.
Не остајте овде само зато да нас не бисте оставили. Идите, да бисте нас натерали да се пробудимо и стварно учинимо све да вас вратимо у вашу земљу и ваше градове. Бежите, децо, главом с обзиром. Између осталог, и с обзиром на чињеницу да у Србији на данашњи дан постоје само два факултета на којима живе и раде професори који су смели да потпишу да су против ЗЛА. Професор ФПН-а Славиша Орловић је из неког разлога први чије име је председник Србије поменуо у свом обраћању нацији из Давоса, изражавајући огорченост због подршке коју је Орловић дао грађанским протестима. Колико ли је тек љут на декана Симића и које горе казне од јавног помињања чекају остале потписнике, то ћемо тек видети. Никада се учесник округлог стола о слободи медија у Давосу не би усуђивао на такве прозивке и одмазде да постоји више од пар стотина професора који га се не плаше! Све док је тако: Будите храбри и бежите, децо!“
Прочитајте ОВДЕ шта је Никола Којо поручио на протестима.
Извор: Блиц
