Син пилота и учитељице, рођен је и одрастао у луци Ла Гуаира у Варагасу, 30-ак километара од престонице. Желео је да постане инжењер, дипломирао јесте, али политка га је одувек више привлачила, па је већ од студентских дана ангажован у том свету. Звање је стекао у Каракасу, где се преселио 2000. године након завршене средње школе и годину дана након тешке несреће у којој је његова десеточлана породица остала без крова над главом. Наиме, са непуних 16 година, Гуаидо је био сведок највеће трагедије које је погодила Варгас, најмлађу од 23 савезне државе Венецуеле. За свега неколико дана погинуло је 30.000 људи након природне катастрофе изазване јаким кишама и одроном који је уништавао све пред собом. У такозваној Варгашкој трагедији, уништена је инфраструктура, читава насеља су нестала или остала затрпана под каменом. Породица Гуаидо остала је на улици.
Студентски активиста
Убрзо након пресељења у Каракас, политички се активирао, као део студентског покрета који је протестовао против одлуке власти да не продужи лиценцу телевизији РЦТВ, због како је наведено, улоге у покушају државног удара 2002. године. Државни удар инициран је одлуком тадашњег председника Уга Чавеза да себи лојалне политичке савезнике постави на руководећа места кључне нафтне компаније ПДВСА, након чега је уследио позив на општи штрајк, што је два дана касније резултирало маршом милион Венецуеланаца који су се противили његовој власти. До краја тог дана 19 људи је страдало, војска је ухапсила Чавеза који је тражио азил на Куби, али свега 47 сати касније, након низа турбулентих догађаја и преокрета, вратио се у председничку плалату уз помоћ дела војске који му је био одан. Пет година касније, исти студенски покрет устао је против покушаја реформи владе, укључујући уставни референдум из 2007. године, који је Чавез изгубио.
Политички успон
Свој политички пут наставио је у странци “Народна воља”, чији је оснивач Леополдо Лопез, најпопуларнији опозициони лидер у Венецуели који се последњих месеци налази у кућном притвору. Гуаидо је био национални кординатор странке 2014, у време када је та партија одиграла кључну улогу у бурним демонстрацијама изаваним инфлацијом, празним рафовима, несташицама и насљем. Мадурова власт окривила је Гуаидову страну за три жртве не протестима у фебруару 2014. године, а убрзо је стигао и налог за хапшење Лопеза. То је био прва у низу насилних демонстрација против Мадурове владе, који трају и данас. Гуаидова странка је демонстрације подржавала од почетка, за шта је платила скупу цену. Како је “Њујорк тајмс” објавио у марту 2018. године, више од 90 чланова те партије завршило је иза решетака. Све то време, Гуаидо је био опозиционар, посланик, председавајући Контроле комисије националног парламента која је истраживала случајеве корупције Мадурове администрације, па чак и шефа опозиције, али до прошлог лета, његово име није било шире познато.
Пут ка врху
Након што је Мадуро освојио други шестогодишњи мандат на председничким изборима 2018. које нико на западу није признао због наводне нерегуларности, Гуаидо је први пут скренуо пажњу света на себе. На великом скупу у Каракасу Мадура је назвао узурпатором, тврдивши да има уставно право да преузме вођство у земљи док се не одрже нови, регуларни избори.
- Променићемо ствари у Венецуели – рекао је тада пред хиљадама људи.
До тог тренутка, мало ко је тако отворено изазвао Мадура у самој Венецуели и управо то Гуаиду је донело и подршку Сједињених Држава, које су са званичним Каракасом увелико биле на “ратној нози”. Мадуро тада очигледно није схватио какву опасност по његову владавину представља млади опозиционар. Чак, у телевизијском обраћању рекао је да ће се “много људи у Венецуели запитати шта је тај Гуаидо”. Мадуров шеф дипломатије твдио је и да га “гура САД”. Неколико дана касније, Гуаида су на кратко привеле обавештајне службе, што је режим у Каракасу свалио на “непоштене оперативце”. Гуаидо је заоштрио реторику.
- Погледајте шта раде. Очајни су у Миралоресу (председничкој палати). Ми нисмо жртве, ми смо преживели – рекао је на првом окупљању након изласка на слободу.
Крајем 2018. године, изабран је за председника парламента (једине институције под контролом опозиције), заклетву је положио 5. јануара, да би већ 23. себе прогласио “прелазним председником”.
- Званично се заклињем да ћу преузети овлашћења извршне власти као председник Венецуеле како бисмо добили прелазну владу и слободне изборе - рекао је на скупу у Каракасу, дан након крвавих обрачуна на улицама.
Свет га признаје, али…
Није прошло много времена док се није огласио Доналд Трамп, признавши Гуаида као председника. Још су трајали сукоби на улицама широм Венецуеле, када је исто признање стигло и из неколико латиноамеричких земља попут Бразила, Колумбије, Перуа и Аргентине, али и Европе одакле се огласио Емануел Макрон рекавши да “ЕУ подржава поново успостављену демократију у Венецуели”. Ипак, неће ићи све тако глатко за Гуаида. Русија и Турска јавно су стале на страну Мадура (којег је Ердоган чак поздравио назвавши га “братом”), али далеко већи проблем за самопроглашеног председника је то што је венецуеланска војска против њега. Министар одбране Падрино Лопез објавио је данас да војска одбија да призна Гуаида као председника “наметнутог под утицајем страних интереса и самопрокламовано, незаконито”. Такође, Гуаидови критичари сматрају да му недостаје политичка визија и указују на његов конфузан први говор на месту председника парламента, препун реторичких стрела усмерених ка Мадуру, али без конкретних корака о томе како се изборити са недаћима.
Погледајте ОВДЕ због чега се Хуан Гуаидо прогласио за прелазног председника Венецуеле.
Извор: Блиц
