Пише: Горан Шарић, историчар и католички теолог
У рано љето 1389. године Србији се приближавала највећа сила коју је свијет до тада видио. Страшно Османско царство за које је цијела Европа вјеровала да је непобједиво. И како су цар Лазар и Милош Обилић реагирали? Нису се потурчили, нису се поклонили, нити Мурату понудили подјелу Косова, него су Мурата подјелили на пола, од учкура до бијелог грла.
Из перспективе данашњег себичног и кукавичког човјека запада Косовски завјет се чини апсурдан, али из перспективе Косовског завјета апсурдно је западњачко друштво. Друштво изграђено на хедонизму, егоизму, конзумеризму, бјесмоучном стицању материјалног... паре, дрога, алкохол, схопинг, јефтина забава и сеx су вриједности са којима Запад покушава попунити своју празнину. Али та празнина је духовна и не пуни се дупетом Ким Кардашијан. Не пуни се кокаином. То су само анестетици и седативи који обузму мозак да заборави колико му је живот јадан и празан.
Имао је и цар Лазар десет таквих гузара као Ким. Није био неки испосник који се згрчио од скрушености, али је знао приоритете. Духовно, па материјално. Љубав и знање, па забава. Изнад свега жена, породица, народ и земља. Било је и тада напијања и сеxа, али им нису били смисао живота, него периоди одушка пред нове животне битке
Најбоље ствари у животу не могу се описати ријечима. Не могу се изразити у доларима.
Зашто цар Лазар није пристао на подјелу Косова са Турцима и рекао да је мир најважнији? Какав мир? За кога? За нова партијска запошљавања? За ударања по носу на сплавовима? За посебно одјељење у вртићима у којем ће бити трансродна дјеца? За још Задруга и Парова? За дечка Александре Бурсач који шаље поруке Анђели Вештици? За дебилну опзицију жељну власти која би у свему била још гора и сервилнија од ових садашњих?
Овој и оваквој Србији не треба мир него рат! Рат са свим манама и слабостима српског друштва које је сваким даном све болесније од болести која долази са Запада. Индијанци су то звали ветико - вирус зла.
Ако неко хоће узети моју душу, ја не могу жртвовати душу да ме пусти на миру. Косово је душа Србије. О каквом миру прича онај који је продао и предао своју душу? Не живи човјек само од круха каже Исус. Ни од Задруга и Парова.
Срби су Албанцима понудили највише што је икад ико понудио отимачу његове земље. И то не неке неважне као Фокланди него најсветије. Више од аутономије, мање од независности. У свим опћинама гдје Албанци чине већину имали би потпуну власт без да се за ишта пита Београд. Од тога не може више.
Никад ни један српски државник није преживио своје грешке у вези Косова, па неће Вучић. Његова владавина процјењује се само по једном: да ли ће издати Косово? И само по томе ће га памтити, а не по томе колико је Линди отворио по Србији.
Косово није логика, није рацио. Косово је метафизика. Баш у њему има нешто што натјера сваког Србина да на крају поступи исто као цар Лазар и његови свети ратници. Без Косова Србин се не разликује од дебелог Њемца у бијелим чарапама које носи на натикаче, ни од кретеноидног Американца који ждере у МцДоналдсу. Бог није створио Србе да их злочинац Цлинтон тапша по рамену. Бог је створио Србе јер Американци требају хероје. Вриједности Косовског завјета могу спасити посрнули Запад.
Наши преци су више од свега вољели мир. Винча више од 2 000 година није ратовала. Пут наших предака био је пут ненасиља. Пут мира. Исус каже: "Благословљени миротворци, они ће се синовима Божјим звати." Али, цар Лазар и сви наши преци су знали: ако је цијена мира издаја, онда нам такав мир не треба!
Шта је највећа мора Вашингтона сазнајте ОВДЕ.
