Саговорници су били два инострана експерта за Балкан - Флориан Бибер, професор Јужнословенских студија на универзитету у Грацу и Бодо Вебер, аналитичар Већа за демократизацију политике из Берлина.
Омер Карабег: Александар Вучић се годинама хвалио својим добрим односима са немачком канцеларком Меркел. Госпођа Меркел га је често примала па се могао стећи утисак да је господин Вучић њен фаворит међу балканским политичарима. Да ли је то још увек тако?
Бодо Вебер: Тачно је да се између канцеларке Меркел и председника Вучића развио један специјални однос, ако бих могао тако да се изразим, након што је госпођа Меркел 2011. године постала водећа фигура у решавању статусног конфликта између Косова и Србије. Тај однос је био условљен преокретом политике Србије према Косову и потписивањем Бриселског споразума априла 2013. године.
Оквир дијалога између Београда и Приштине био је углавном одређен од стране канцеларке Меркел и Берлина. Поруке које су претходиле том споразуму биле су јасне, пре свега изјава госпође Меркел да је време мењања граница на Балкану прошло. Подсетио бих да је Ивица Дачић, у то време премијер Србије, у интревјуу НИН-у рекао да је Србија 10 година лагала да је Косово српско, да се Косово не може повратити и да се треба концентрисати на судбину косовских Срба. То је био контекст у коме се развио специјални однос између канцеларке Меркел и господина Вучића.
Међутим, доласком Федерике Могерини на функцију високе представнице за спољну политику дијалог Београд - Приштина упао је у кризу - да би у последњих годину и по дана дошло до спиновања дијалога и враћања српске позиције према Косову на време пре потписивања Бриселског споразума. Уз подршку неких фактора на Западу, којима није стало до стабилности Западног Балкана, Вучић је почео да форсира идеју о размени територија. Тако да однос Меркел - Вучић није више оно што је био.
Фаворит или партнер?
Флориан Бибер: Не верујем да је Вучић икада био фаворит госпође Меркел. Он је само партнер у решавање једног од кључних питања у региону, а то је однос између Србије и Косова. Он се понудио као могући партнер, а Немачка се понадала да би Србија под Вучићем могла да буде поуздан партнер. Мислим, међутим, да је немачка влада данас разочарана Вучићем. Пре свега због његовог залагања за промену границе, јер је Немачка најжешћи противник таквих рјешења. На том питању сукобили су се ставови две земље.
С друге стране, проблеми са демократијом у Србији су сваке години све видљивији и све их је теже игнорисати. Мислим да је Немачка свесна, мада се то не изражава јавно, да ситуација у Србији није охрабрујућа и мислим да постоји сумња у Вучићеву спремност за решавање проблема Косова. Да закључим, Вучић никада није био фаворит, али је био бољи партнер од других и односи су сигурно били бољи у првим годинама Вучићеве владавине него што су то данас.
Омер Карабег: Вучић се недавно састао са Ангелом Меркел у Њујорку током заседања Генералне скупштине Уједињених нација. После састанка Вучић је изјавио да је то био не само коректан, већ и добар разговор о томе како треба да изгледа дијалог између Београда и Приштине након што Косово добије владу. Са немачке стране није било никаквог саопштења. Шта је у ствари било на том састанку?
Флориан Бибер: Тешко је проценити, али на таквим састанцима се причају и непријатне ствари. Занимљиво је да је дневни лист Информер, који је јако близак Вучићу, објавио да се тај састанак одржао чак пре но што се догодио. У режимској штампи у Србији састанци Вучића са светским лидерима рекламирају се као Вучићев велики успех, без обзира шта се тамо прича. Вероватно је на састанку у Њујорку немачка порука Србији била да престане да се залаже за промену границе.
Последњих година у политици према Косову Србија иде све више уназад - у време када је Вук Јеремић био министар иностраних послова и када је Србија по сваку цену настојала да спречи међународно признавање Косова. Та политика је деструктивна. И, наравно, онда је дошло до увођења царине на производе Србије под владом Рамуша Харадинаја. Та негативна динамика, за коју и Србија сноси одговорност, сигурно је била тема разговора у Њујорку.
Слаба копија Милошевића
Бодо Вебер: Рачунајући на слабости Запада Вучић је мислио да ће му проћи политика размене територија. И Милошевић је покушао да искористи слабости Запада да би спровео своју политику, па смо видели како се то кобно завршило за регију, а највише за Србију. И у Милошевићевом и у Вучићвом случају то је било тактизирање без стратегије.
Ако је Вучић мислио да може да промени позицију Немачке и целокупне Европске уније, онда је лоше проценио. Показало се да је Вучић слаба копија Милошевића, да се његова политика своди на тактику и на спиновање и да он нема дугорочну стратегију. То је оптеретило његове односе са Ангелом Меркел која му је пре годину и по у затвореним разговорима рекла да престане са цртањем мапа.
Вучић је, међутим, није послушао. Дакле, однос господина Вучића са госпођом Меркел се погоршао због његовог покушаја подривања немачке позиције, али он је и даље остао везан за Немачку, јер Берлин има кључну улогу у дијалогу Београд - Приштина.
Омер Карабег: Занимљиво је да је канцеларка Меркел пре овог састанка у Њујорку примила у званичну посету премијерку Србије Ану Брнабић. До сада су званичне посете биле резервисане само за Вучића. Да ли можда Меркел тражи замену за Вучића, као што је својевремено у Вучићу нашла замену за Тадића који није био спреман да уђе у дијалог са Приштином? О томе су спекулисали неки немачки медији.
Бодо Вебер: Не бих придавао значај тим спекулацијама. Госпођа Брнабић је премијерка, госпођа Меркел такође - тако да је то била само једна редовна посета. Када је госпођа Брнабић као особа из невладиног сектора ушла у владу, ако је ико имао илузија да ће она нешто променити, грдно се преварио. Она се ништа не разликује од политике Вучића и Српске напредне станке.
Флориан Бибер: Мислим да је канцеларка Меркел незадовољна зато што нема никаквог напретка у решавање односа Косово - Србија, не види се никакво светло на крају тунела. Наравно, за то не сноси одговорност само Србија, али начин на који Србија у посљедње вријеме приступа Косову и Албанцима само погоршава односе између Београда и Приштине. Скорија истраживања јавног мњења показују да је за грађане Србије Косово постало најважније питање. То је чудно зато што Косово нема много везе са свакодневним животом људи. Због тога у истраживањима јавног мњења то питање годинама није било на врху листе приоритета. То што је сада Косово постало најважније питање резултат је намерног подизања тензија - и то се сигурно види у Берлину. Немачкој није јасно да ли Вучић стварно жели побољшање односа са Косовом о чему стално прича. Мислим да у Немачкој данас постоји она иста врста разочарења Вучићем каква је пре осам година била према тадашњем председнику Тадићу. Вучић је данас једини партнер зато што у Србији не постоји јасна политичка алтернатива, али то не значи да ће га Немачка и даље безусловно подржавати.
Омер Карабег: Ко саветује канцеларку Меркел кад је у питању Србија? Ко јој је препоручио Вучића?
Бодо Вебер: Нико га није препоручио. Позиција господина Вучића у Србији је доминантна и на основу тога је успостављен однос са госпођом Меркел. Србији је стављено до знања да ако хоће у Европску унију мора решити конфликт са Косовом, а решење не може бити другачије него да Србија прихвати реалност и на основу тога успостави однос са Косовом. То је била основа коју је Вучић прихватио, а она је подразумевала да нема промене граница и да дијалог треба да води ка некој врсти признања Косова.
Уосталом, улазак у дијалог са Косовом 2013. године и потписивање споразума са другом страном, која се звала Република Косово, значило је прихватање реалности да је Косово изгубљено за Србију. Основа специјалног односа који се развио између госпође Меркел и господина Вучића није било никакво фаворизовање личности, него једна принципијелна политика.
Косово важније од демократије
Омер Карабег: Зашто је канцеларка Меркел до сада стално прелазила преко Вучићевог ауторитарног начина владања? Није могуће да није видела како Вучић гуши демократију у Србији.
Флориан Бибер: У првих неколико година Вучићеве власти, не само Ангела Меркел, него и други политичари на Западу, укључујући и бившег и будућег аустријског канцелара Себастијана Курца, сматрали су да се то углавном може игнорисати. Они су овако резоновали - то је Балкан, тамо све мало другачије функционише него код нас, али Вучић је прозападно оријентисан, он је партнер, он жели у Европску унију.
Међутим, кроз разговоре са западним дипломатама стекао сам утисак да они све више схватају да је проблем демократије у Србији дубљи, да је криза озбиљнија, да нису угрожени само неки елементи демократије, него демократски систем у целини.
Србија је данас много мање демократска земља него што је била пре осам година. За западне дипломате није више тајна да владајућа странка и њен председник систематски уништавају независне институције и независне медије. Западни званичници су то дуго игнорисали зато што им је било најважније да се реши косовски проблем. То је било погрешно зато што једна недемократска влада не може склопити уговор са Косовом који ће бити трајно прихваћен. Због таквог односа Запада према Вучићу опозиција у Србији постаје све више антиевропска, јер Европску унију идентификује са Вучићем.
Сада је питање како из тога изаћи. Када разговарате са западним дипломатама они ће вам рећи - Вучић има толику подршку у Србији и толику надмоћ над опозиционим странкама да је тешко чак и размишљати о некој алтернативи. Ми морамо да сарађујемо с оним ко је на власти - кажу они. Али без обзира на то Европска комисија, Немачка и друге земље морали би бити отворенији у својим критикама Вучића. Тај преокрет још нисам видио ни у Немачкој, ни у Европској унији.
Бодо Вебер: Немачки званичници су видели шта се дешава са демократијом у Србији, јер је то нешто што се не може не видети. У то сам се лично уверио у разговорима с њима. Не верујем да је то била беневолентност према Вучићу у смислу - тако је то на Балкану. То сигурно није начин размишљања у Берлину. Мислим да је 2016. и 2017. године постало јасно да је Вучићева ауторитарна владавина у Србији озбиљан проблем. Онда је дошло до заокрета дијалога о Косову у погрешном правцу, па се Берлин морао ангажовати на спречавању катастрофе коју би размена територија значила за Србију, Косово и целу регију.
Није било времена да се Берлин, а самим тим и Европска унија, озбиљније позабаве Вучићевим начином владања. Томе је допринијело и понашање бивших званичника Европске уније, попут Јоханеса Хана, бившег комесара за проширење, који је отворено показао да му није стало до слободе медија и политичког плурализма у Србији. Уверен сам, међутим, да смо сада у фази ресетовања и враћања дијалога у првобитни оквир реалне политике Србије према Косову.
С друге стране, неће се још дуго чекати да Европска унија почне озбиљно да врши притисак на Србију због гушења демократије. Проблем је што у Србији имамо хронично слабу и аутодеструктивну опозицију, али мора се рећи да је то резултат и потпуног игнорисања представника опозиције од стране европских званичника. Ако опозиција у овом тренутку не представља озбиљну алтернативу у Србији, чини ми се да велики део одговорности за то сноси и Запад.
Опседнутост територијом
Омер Карабег: Вучић стално говори да решење за косовски проблем мора бити такаво да обе стране понешто добију. Без тога, како он каже, нема нормализације односа. Мислите ли да Немачка прихвата ту његову позицију?
Флориан Бибер: Споразум треба да буде такав да свака страна може да га представи као неку врсту успеха. Нико не очекује да ће споразум између Београда и Приштине једној страни дати све, а другој ништа. Али кад Вучић то каже, то звучи као да се он залаже за територијално решење, да Србија добије територију. Мислим да је то погрешно.
Слажем са ставом Немачке и Европске уније да је идеја територијалног разграничења опасна. Питам се да ли је Вучићев циљ да нешто добије држава Србија или да нешто добију Срби на Косову, да заштити Србе на Косову. Јер, ако дође до промене границе, велики део косовских Срба и даље ће живети на територији Косова. О томе у Србији нико не говори.
Још од деведесетих година у Србији се сматра да је територијално проширење највећи национални интерес. Нису битни Срби ван Србије - већ територије. Дебата у Србији се и даље води на основу премисе да је Косово саставни део Србије, мада је сваком реалном човјеку јасно да већ 20 година Косово није под контролом Србије и да огромна већина становника Косова не жели да живи у Србији.
Од почетка деведесетих Србија никада није понудила неко реално решење за Албанце на Косову. Српска страна, наравно и косовска, мора да дефинише шта је њен крајњи циљ. Од Вучића још нисмо добили ниједан сигнал, ниједну поруку из које се види да уопште зна шта му је циљ. Говори само о рационалној политици, да се она не може базирати на митовима - и све у том стилу. Све је то лепо, знамо да чита Макса Вебера, али не знамо да ли има неки рационални и логични циљ.
Бодо Вебер: Прича о томе да коначни споразум Београда и Приштине мора бити класични споразум о решавања конфликата у коме обје стране морају да се нађу негде на средини - чиста је манипулација. То је јасна издаја првобитног оквира политичког дијалога на који је Србија пристала 2013. године и на основу тога градила однос са госпођом Меркел.
Као што сам већ рекао то је био покушај да се користећи слабости Запада изађе из оквира реалне политике и избегне прихватање чињенице да је Косово за Србију изгубљено. То Немачка није могла да прихвати, јер је то било подривање улоге Немачке и канцеларке Меркел у успостављању дијалога Београд - Приштина.
Кад се говори о томе шта Србија може да добије, не може се разговарати о статусном питању. Ту нема никаквог компромиса, то време је прошло. Коначни споразум подразумева признавање реалности да је Косово изгубљено. У том погледу Србија нема шта добити и за то је највише сама крива. Где Србија може да добије? Може да добије у решавању билатералних спорова као што су питање несталих, сукцесија и заштита Српске православне цркве и њене имовине на Косову, што би имало велики симболички значај.
Нормализација значи признање Косова
Омер Карабег: И на крају, мислите ли да канцеларка Меркел и даље рачуна са Вучићем као са неким ко може да испоручи решење косовског проблема са српске стране?
Флораин Бибер: Не знам да ли она рачуна на Вучића, можда се више нада да ће бити неки резултат, али то ћемо ускоро видети када почне нови круг преговора. Иначе, мислим да на српској страни не постоји ниједна озбиљна политичка снага која би прихватила да се преговори заврше признањем Косова као независне државе. Може се то звати и нормализација односа, али то би морало бити на крају преговора.
Нажалост, до сада нисмо видели озбиљне, храбре политичаре у Србији, укључујући и Вучића, који би били спремни да кажу - Косово је независно, то је реалност. Они мисле да је непризнавање реалности најбоља тактика и у томе је Вучић врло успешан.
Он говори Западу да је реалан, да је прагматичан, да не верује у митологију, да жели рационално решење, али не нуди никакво реално решење. Имам утисак да он не нуди решење зато што му пролонгирање преговора нуди заштиту од критике за гушење демократије, којој би био изложен када би било постигнуто коначно решење.
Бодо Вебер: Мислим да није питање да ли канцеларка Меркел рачуна на Вучића. Он је председник Србије и главна фигура у Србији. С друге стране, из моје перспективе гледано, ауторитарни систем који не почива на институцијама које су до краја разорене, може бити изузетно крхак. Макар извана изгледао врло стабилан. Мислим да Немачка треба то имати на уму.
Јер, ако упоредимо данашњу ситуацију у Србији са оном каква је била 2012. године, тада су у Србији постојале какве-такве институције, мада ни политика тадашњег председника Тадића није била ни близу толико демократска као што је он покушавао да је прикаже.
Али, постојала је нека политичка алтернатива, каква год она била, која је могла да преузме власт од владајуће гарнитуре. У овом тренутку, ако би садашња власт изнутра имплодирала, не знам да ли постоји политичка снага која би могла преузети вођење земље. И то заиста озбиљно забрињава. Ако су последњих пет-шест година неки западни актери толерисали ауторитарну трансформацију у Србији зарад решавања косовског проблема и неке лажне стабилности регије и Србије, бојим се да је тај разлог изгубио смисао.
Прочитајте ОВДЕ како је то Путин извео Вучића на чистину.
Извор: РСЕ
