Пише: Горан Марковић
Када га је један млади колега упитао зашто он, као најистакнутији члан њиховог факултета, не учествује на пријемним испитима, Табаковић је одговорио: „Почетком двадесетог века, на пријемном испиту Академије ликовних уметности у Бечу појавио се кандидат по имену Адолф Хитлер. Није примљен.“
И стварно, после другог неуспелог покушаја да уђе међу одабране, Хитлер је једно време сликао безвредне аквареле, који су представљали неуспеле разгледнице његовог родног краја, да би се окренуо сасвим другим активностима које су свима познате. Ово помињем зато што је утврђено како енергија која се улаже у стваралаштво уметничких дела, уколико не наиђе на разумевање, или једноставно, као у случају Хитлера, нема било какву вредност, може постати једна врста другачије, сасвим супротне енергије, окренуте деструкцији и злу. Дакле, неко ко слика пецароша који поред речице испод Алпа чека да риба загризе може у извесним околности постати особа која пожели да уништи цео свет. С те стране, професор Табаковић је и те како имао права да одбије учешће у опасној работи какво је оцењивање нечије даровитости.
Једну сличну промену делатности уочавамо и у биографији овдашњег „маркетиншког стручњака“ Небојше Крстића. У младости познат као члан вис ансамбла Идоли, представљао је украс на великом броју кућних забава, највише због своје упечатљиве појаве. У Београду се крајем осамдесетих није могла замислити журка на којој Крстић не би био присутан. Самим својим учешћем он би јој давао значај па је убрзо постао нека врста уметничког предмета на скуповима беспосличара који су држали до себе. Узор му је свакако био Енди Ворхол који је себе сматрао арте фактом и на сличним манифестацијама наплаћивао своје присуство. Небојша, дакако, није могао да уновчи своју харизматичну појаву, али бар се јело и пило бесплатно.
Убрзо је, међутим, због недостатка слуха, напустио токове уметности и посветио се маркетингу. У јеку ратова на тлу бивше Југославије, стручност му је обезбедило хаотично стање свега и свачега. Он и неколико његових блиских пријатеља основали су маркетиншке агенције које су радиле са доста успеха. Из тог периода он се води као директор агенција Нова и Yоунг & Рубицам маркетинг агенцy. За разлику од његових другара, који су о пословима адвертисинга знали много, Небојша о томе није имао ама баш никаквог појма. Међутим, кренуло му је, поготову у време страшне инфлације, када је просечна плата била 5 марака. Тада је почео његов стрмоглави успон ка токовима новца. Тајну успеха не знам али наслућујем.
Одмах после пада Милошевића, прикључио се новој власти. Углађен и лепо зачешљан, са својим топлим, људским гласом, постао је перјаница демократске власти, нека врста алтер ега Бориса Тадића. Колико се сећам, био му је саветник. Саветник – за шта? То ће знати једино Борис, који се сигурно сада, када је касно, горко каје што је насео на Крстићеве трикове са журки. Али када је Тадић пао, истог часа се наш „маркетиншки стручњак“ (испоставиће се да је у ствари стручан једино за сналажење у мутној води) нашао у супротном јату. Друштво је било прилично мусаво и примитивно па је, претпостављам, требао неко ко се купа сваки дан. Просто, ради слике о новој власти.
Са већ елегантно седом косицом, ретро оквирима за наочаре из тв серије Мад Ман и већ поменутим гласом, Небојша је постао једна од перјаница. Није постојала опасност да погреши обзиром да из његових уста није излазило било шта сувисло. Имао је само да варира од задате теме: ми смо добри, они су лоши. Једноставно, зар не? И идиот би научио да понавља ту мантру. Од Небојше се, дакле, очекивало да делује као појава, сасвим различита од колега из странке, и да нешто прича. Било шта. Довољно је да се појави на Пинку или РТС-у па да сви помисле: ево једног паметног господина. Крле, то је фаца, погледајте те манире, тај смирени тон супериорног мислиоца. Мора да говори нешто паметно, мисле гледаоци који су одавно изгубили способност да расуђују.
Треба споменути да „маркетиншки стручњак“, прерушен у интелектуалца општег смера, који се разуме апсолутно у све (наравно, не преко границе његовог гуруа који зна много више), није изгубио свој осећај за токове капитала. Његове фирме раде више него успешно. Од врлина које красе успешне бизнисмене он има главну: потпуно је неморалан. То му омогућује све, троструки салто уназад, ако треба. Убио је и последњи атом поштовања према истини и, што је најважније, уништио сваки траг самопоштовања. Он се себе не стиди јер, заправо, не постоји. Оно што је Небојша Крстић, то је само љуштура једног певача без слуха.
Ова колумна није била без одјека на друштвеним мрежама:
Прочитајте ОВДЕ која је то Вулинова цица узбуркала друштвене мреже.
Извор: пешчаник
