Пише: Сергеј Наришкин
У контексту кратковидог понављања сумњивог искуства "политике изолације" на континенту, разочарања значајног дела становништва ЕУ у "европску идеју", јачања националистичких тежњи, потпуно се јасно поставља питање Кво вадис? И заиста, да ли се садашњи свет креће у том смеру?
У постмодерном свету све је изложено музеализацији. Охрабрујуће је што је таква судбина заобишла Други светски рат. Догађаји и резултати Другог светског рата данас изазивају жустрије расправе и спорове него током Потсдамске мировне конференције у периоду јул-август 1945. године, када су бивши савезници растрзани супротстављеним ставовима, постављали темеље новом светском поретку. У условима свеприсутног пораста геополитичких тензија у свету, само се може поздравити здрава жеља да се дубље разумеју узроци и претпоставке главне трагедије XX века, као и чување од понављања грешака из прошлости.
Сасвим је другачије када се због опортунистичких идеја спроводи пристрасна ревизија, смишљена са циљем смањења улоге у победи над фашизмом оних земаља чији се данашњи политички курс у евроатлантском табору сматра "неприхватљивим" (читај - исувише сувереним). Шта, на пример, представља бескрупулозно одбијање упућивања позива Русији и Србији на церемонију обележавања 80-годишњице почетка Другог светског рата у Варшави, пре свега имајући у виду емоције ветерана и њихових рођака?
Западни савезници, заједно са Немачком, која се придружила њиховом "блиском кружоку", поштујући једни друге на прославама поводом обележавања догађаја из Другог светског рата, са намером игноришу неспорну чињеницу. Главни удар Трећег рајха био је усмерен на словенске народе Европе, изложене планираном геноциду како би се ослободио "животни простор" за "расу господара". И управо је главни терет борбе против фашистичке агресије пао на словенске државе.
СССР и Србија, која је у то време била део Краљевине Југославије, спадају у земље које су током ратних година процентуално изгубиле највећи део становништва. План напада на Србију, назван "Казна", који су на пролеће 1941. године извеле силе Осовине, имао је карактер уништавања који је водио ка бесмислу и рушења свега живог. На територији Совјетског Савеза немачке трупе су деловале у складу са озлоглашеним "Подсетником немачког војника" (који је постао један од докумената тужилаштва на суђењима у Нирнбершком процесу): "Нема нерва, срца, сажаљења - саздан си од немачког гвожђа ... Убиј сваког Руса, не заустављај се пред старцем или женом, девојчицом или дечаком ... Немац је апсолутни господар света."
У наведеним околностима, Руси и Срби су у фашистичкој агресији сасвим оправдано видели егзистенцијалну претњу, и после суочавања с њом, оба народа су показала непоколебљив отпор окупаторима и жељу за братским узајамним помагањем достојне сећања својих потомака. У Југославији, коју су у априлу 1941. године фактички раскомадале Немачка, Италија, Мађарска, Румунија и Бугарска, за буквално само неколико месеци формиран је масован национални партизански покрет, за чије је активирање један од подстицаја био напад фашистичке Немачке на СССР. Значајно је да се у чувеном позиву на народни устанак дана 4. јула 1941. године, партизански вођа Јосип Броз Тито обратио Србима, Хрватима, Словенцима, Црногорцима и Македонцима са апелом: "Нећемо дозволити да се војне залихе и друга средства, који служе фашистичкој хорди у њиховој борби против Совјетског Савеза, превозе нашим путевима."
Са своје стране, СССР је, такође, учинио све могуће да пружи помоћ партизанима који су морали да се боре против непријатеља, многоструко јачег од њих. Између Москве и Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) одржавана је стална радио-веза. Од почетка устанка, совјетски грађани, пре свега ратни заробљеници који су побегли од нациста и обрели се у Југославији, активно су се придружили партизанским одредима. На јесен 1943. године Совјетски Савез је на својој територији почео да формира одвојене југословенске војне јединице. Оне су попуњаване југословенским држављанима који су живели у СССР-у, пролазили специјалну обуку у Совјетском Савезу и били у потпуности опремљени, укључујући и тешком техником.
Данас већ можемо отворено рећи да су у редовима добровољаца, које је Москва током рата упутила у окупирану Југославију, били и сјајни совјетски обавештајци. Тако је, у циљу координације са партизанским отпором у јуну 1944. године, искусни официр совјетске спољне обавештајне службе Леонид Леонидович Линицки убачен у земљу падобраном. Уочи упућивања у непријатељску позадину, Линицки, који је тражио да иде на фронт, нагласио је у извештају руководству: "У погледу задатака који су ми додељени, желим да предупредим руководство да са моје стране неће чути одбијање, чак и у случају да је задатак повезан са мојом неизбежном смрћу."
Претрпевши покушаје мучења југословенске тајне полиције и тежак принудни рад услед "наношења штете антисовјетским организацијама белих емиграната", Линицки није преувеличао чврстину свог духа. Раме уз раме са југословенским партизанима, учествовао је у борбама, био рањен, али није напустио своју позицију и остао је у земљи до потпуног ослобођења.
Не смемо да не споменемо и агенте наше војне обавештајне службе, који су одиграли важну улогу у успостављању војно-политичке и материјално-техничке сарадње Москве и Београда током тешких година рата. Совјетска војна мисија упућена у Југославију у фебруару 1944. године, на челу са генерал-потпуковником Николајем Васиљевичем Корњејевим, активно је допринела организовању редовних ваздушних веза између Црвене армије и југословенских партизана. Као резултат тога, током 1944. године у окупирану земљу је испоручено 1.758 тона робе са наоружањем, муницијом, униформама и лековима, као и преко 2.600 совјетских војних експерата и медицинских радника.
Корњејев је, такође, имао прилику да учествује у организацији тајне посете врховног команданта НОВЈ маршала Тита Москви, са циљем преговора са Јосифом Стаљином. Резултат личних разговора одржаних крајем септембра 1944. године био је споразум о заједничком спровођењу истакнуте "Београдске операције" за ослобађање балканских земаља, чији 75-годишњи јубилеј Србија, Русија и Бугарска обележавају ове године.
Током офанзиве НОВЈ, која је у оквиру операције започета у септембру-октобру 1944. године, заједно са снагама Црвене армије и Патриотског фронта Бугарске, ослобођени су источни и североисточни делови Југославије са престоницом Београдом, а створени су и повољни услови за напад на правац ка Будимпешти. Након што су савезничке снаге напустиле Југославију, крајем 1944. године НОВЈ је коначно очистио земљу од Немаца.
Догађаји из Другог светског рата представљају важан подсетник за Русију и Србију, и то не само у погледу заједничке историјске судбине наших народа, славне победе и великих губитака. На овој крвавој страници светске историје, у извесном смислу, написана је суштина историјске мисије Русије и њених сродних славонских држава - да свим снагама сачувамо Европу од коначног одвајања од хришћанске традиције и покушаја стварања "Чудесног новог света" на Земљи. Није важно да ли се он ствара на култу расне искључивости, цивилизацијске или технолошке супериорности, масовне потрошње или, на пример, тоталитарне доминације сајбер технологије. Сећање на Други светски рат, такође, видљив је доказ снаге ума, скривене у нашим народима, као и способности да издрже најкритичније ситуације. Преношење овог знања на следећу генерацију представља стратешки задатак у сваком погледу.
Међутим, у условима ширења "постистине", очување историјског сећања, без изобличавања и "додавања", постаје изузетан изазов и један од најважнијих елемената геополитичке борбе. Ми у Русији и Србији смо спремни на то, јер добро знамо против чега се боримо.
Желео бих да верујем да су наши противници на Западу, који отворено желе да поново напишу историју и резултате Другог светског рата са циљем оцрњења Совјетског Савеза и модерне Русије, јасно свесни нелинеарних последица сопственог деловања.
Поредак успостављен у Европи напорима "велике тројке" након предаје фашистичке Немачке и њених помоћника, на дуже време, укључујући и у напетим моментима Хладног рата, обезбедио је мир и неповредивост граница на континенту. Одбацивање истог, а без формирања еквивалентног колективног система безбедности који одговара свима, једнако је отварању Пандорине кутије.
Шта ако спроведемо мисаони експеримент и замислимо последично уништење "стубова" тренутног европског поретка? Како би, на пример, реаговала Литванија, која данас јавно пориче "Споразум Молотов-Рибентроп", у случају признавања неважећег тајног протокола из 1939. године, према којем јој област Вилњус са модерном престоницом Вилњус не припада? Или, како би Пољска гледала на перспективу напуштања Шлезије и делова Источне Пруске?
Такве мисли могу достићи врло опасне границе. Шта ако Немачка, подлегавши пориву да пребаци кривицу за Други светски рат на СССР, жели у коначном збиру да скине са себе терет историјске одговорности за злочине фашизма? Како ће Вашингтон, Лондон и Париз на захтев Берлина, на пример, да компензују губитке које је током офанзивних година ограниченог суверенитета претрпео немачки народ?
Крај XX века, који се за Русију и Србију претворио у геополитичку трагедију, јасан је пример високе цене која мора да се плати за прекрајање граница и "преобликовање" неких елемената светског поретка. Деведесетих година Руси и Срби су готово истовремено преживели крах својих држава, праћен економском разарањем и крвавим етничким сукобима. Нарочито је било тешко бившој Југославији, где су, под окриљем мировне мисије УН, земље НАТО прво покренуле грађански рат, а затим, супротно међународном праву, извршиле директну војну агресију на Србе. Од марта до јуна 1999. године НАТО војна авијација немилосрдно је бомбардовала мирне српске градове, укључујући престоницу Београд.
Као резултат ваздушних удара Сједињених Америчких Држава и њихових савезника, уз употребу забрањених касетних бомби и ракета са високотоксичним осиромашеним уранијумом, погинуло је око 2.000 цивила, укључујући децу, док су многи Срби нестали. На улицама Београда и даље се могу видети ожиљци операције присилне трансплантације демократије - уништени вртићи, болнице, стамбене зграде.
Нажалост, Москва тада није била у могућности да пружи потребну помоћ Београду. Русија је била превише слаба, исцрпљена борбом против унутрашњег сепаратизма и међународног тероризма. Како је са задовољством 2014. године наводио бивши амерички државни секретар Строб Талбот, непосредни учесник "регулисања" на Балкану, Руси су се, престрављени догађајима у Србији, "осећали као немоћни посматрачи који су гледали најаву шта ће НАТО урадити једног лепог дана како би раскомадао саму Русију".
Једино што је у то време руска војска могла да уради је био напад наших падобранаца на Приштину током кога је успостављена контрола над главним стратешким објектом Косова - аеродромом "Слатина". Ова ризична операција, која је претила могућим војним сукобом са снагама НАТО и са перспективом ескалације, па чак и избијања нуклеарног рата, била је потврда непромењеног курса Русије у пружању подршке Србији.
Од тада је прошло 20 година. Очекивања америчких политичких стратега се нису обистинила - формирање униполарног света на олупинама других држава од стране Вашингтона није успешно. Тестирани једнострани оружани приступ САД и њихових савезника у НАТО у погледу Југославије активно се развијао (Ирак, Либија, Сирија). Ове акције, међутим, нису уништиле чврсту перцепцију, саздану након Другог светског рата о неопходности стварања јединственог и недељивог међународног система безбедности, узимајући у обзир интересе свих учесника. Супротно томе, основни принципи конференција на Јалти и у Постдаму су у актуелном свету, који гравитира ка мултиполарности, релевантнији него икад.
У данашњем свету, Русија је поново један од водећих центара моћи. Данас нашу земљу одликују снажне вредности, на којима нам многи на Западу завиде, снажан војни потенцијал, тврда политичка воља и спремност на одлучно деловање на међународној сцени. Опет смо спремни да се заложимо за себе и заштитимо своје савезнике и пријатеље.
Прочитајте ОВДЕ шта је Дмитриј Медведе поручио српским властима приликом боравка у Београду.
Извор: Вечерње новости
