Критика руског сегмента интернета и бројних медија је тада за огромну већину била оправдана, јер је у Донбасу више од годину дана трајао рат и убијани су људи, војници и цивили који су на руским границама гинули и за себе и за Русију.
Сви су очекивали одлучнију акцију од Русије. Многи су сањали о увођењу руске војске на териториј Украјине како би се зауставила сва та нацистичка лудост. Није био мали број оних за које је слање руског контингента у далеку Сирију за одбрану Арапа, док су Руси умирали у близини, у Донбасу, изгледало грозно.
Многи су тврдили да ће Русија изгубити свој војни контингент у Сирији. Да ће Турска, као држава НАТО пакта, затворити Босфор, а да ће јединице руских оружаних снага у Сирији бити заробљене. Предвиђали су да ће Русија решавати америчке проблеме својом војском, а онда ће отићи без ичега. Укратко, према таквим размишљањима, Русија је опет требало да буде понижена, пуно више него ’90-их. Али све се догодило управо супротно.
Због учествовања у сиријском сукобу, Русија је свету показала моћ руског оружја. Тестирано је ново оружје. Многе јединице су тестиране у стварним антитерористичким ратовима у пустињи и урбаним подручјима. Русија је добила приступ сиријским природним ресурсима и из арапске земље су отеране западне компаније.
Сирија је постала највећа руска војна база на Блиском истоку. Али што је најважније, Русија је показала одлучност и своје геополитичке амбиције. Русија је у великој мери прешла границе које је одредио Запад након распада Совјетског Савеза. А ово је добар знак. Знак снаге, самопоуздања и одлучности руског руководства и војске.
Такође, Русија је стекла огромно дипломатско искуство у преговарачким тактикама на свим нивоима. Мало људи је приметило да је руска војска на сиријском фронту преговарала са свима. Одабрала је колебљиве и заиста умерене милитанте који нису били део Ал-Каиде или „калифата“. У таквим преговорима су читави батаљони и бригаде прелазили на страну сиријске војске.
Након најновије вести, да је Анкара спремна да прихвати руске снаге на својој јужној граници у Сирији, одмах се појавила вест да је турски напад на Курде договорен са Русијом. Курди су у једном тренутку одбили Асадов предлог за аутономију унутар Сирије, надајући се да ће им амерички савезници обезбедити независност. Сада су Курди приморани на уступке, а Асадова војска преузима контролу над свим градовима на северу Сирије, које су дуги низ година контролисали Курди.
Шаховска игра на овој табли завршила се победом велемајстора Владимира Путина. Зашто? Зато што је био стрпљив и са својим најближим сарадницима, посебно Сергејом Лавровом и генералом Шојгуом, договорио стратегију која није могла да се заврши са другачијим исходом. Ад хок решења за краткорочну добит су нешто што у Кремљу не желе ни да разматрају.
Враћајући се Украјини, за коју је Путин рекао да су братски народ Русима, они би требало да почну напорно да размишљају и бацају лонце са главе. Показало се да ће решење украјинског питања тражити више времена од сиријског, али не због “моћи” украјинске војске. Али, чак и ако ће требати више времена, на шаховској табли назива “Украјина”, сваки потез ће неискусног украјинског аматера довести до пораза. И уопште није важно колико играча ће променити украјинска страна.
Заправо, само треба чекати. Споразуми из Минска су састављени тако да их украјинска страна у садашњим условима и са садашњим властима не може ни провести ни занемарити. Исход ће, пре или касније, бити враћање Украјине у руску сферу утицаја. Зашто? Зато што су тако у Кремљу одлучили још 2014. године, када су донели разумну одлуку да неће директно војно интервенисати у рату у Донбасу. А за победу на шаховској табли „Украјина“ сиријска победа је огроман ветар у леђа средњорочном плану поновне успоставе веза Кијева и Москве.
Курди тврде да су убили десну руку Багдадија! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno.com
