У пракси смо суочени с комбинацијом неколико фактора, укључујући примену америчких царина на кинески извоз, санкције Вашингтона против Ирана, америчку енергетску независност, рањивост саудијских индустријских структура и иранске капацитете за отпор америчким нападима, као и извозом великих количина иранског гаса и нафте у Кину. Све се конвертује у једном фактору, а то је пад америчког долара као глобалне резервне валуте, док смо недавно готово свакодневно били сведоци значајних догађаја на Блиском истоку.
„Напетости између Вашингтона и Техерана подстакнуте су пре свега потребом Трампове администрације да смири дубоку државу у Вашингтону, повезану с неоконзервативцима, што иде у прилог Трамповим вехабијским финансијерима из Саудијске Арабије и Израелу. Агресивна политика према Техерану, која се састоји од провокација и „фалс флаг“ акција, недавно је изазвала катастрофу односа с јавношћу америчке војне индустрије, што сам годинама очекивао да ће се догодити“, пише Федерико Пијерацини за СЦФ.
Напад јеменских Хута погодио је два велика нафтна постројења у краљевству Саудијске Арабије, откривши све недостатке врло скупих америчких састава противваздушне одбране. Напад је шокирао светске политичке лидере показујући колико јефтина асиметрична средства рата могу бити делотворна и нанети штету у милијардама долара уз трошак од неколико хиљада долара колико коштају дронови и прерађивања старих пројектила јеменске војске.
Стварни опсег штете узроковане нападом Хута остаје непознат, а Сауди Арамко се бори да да службене податке. Напад је прекинуо преко 50% производње нафте, а непотврђена извештаји сугеришу да ће Ријад можда морати да увезе велике количине нафте из Ирака. Багдад одговара, опет службено, да нема те количине да их прода Саудијцима, али зато има Иран, који кроз сарадњу с ирачким компанијама ради на бушотинама с ирачке стране границе.
Као да овај сценарио није довољан да закомпликује саудијске планове за преживљавање, Израел и неоконзервативци потичу оружани одговор против Техерана за који би Саудијска Арабија сносила већину трошкова. Породица Ал Сауд у овој ионако нестабилној ситуацији на Блиском истоку ризикује неконтролисани сукоб. Ризици за Саудијце су сасвим јасни, можда и превелики. Саудијско краљевство живи у несигурним условима, а под притиском је све мањег благостања у којем живи становништво.
Ако би рат изазвао смрт, разарање и осиромашење, колико би дуго могла да потраје династија Ал Сауд пре него што падне под устанком Арапа којим би управљао Вашингтон? Не заборавите да је у плану неоконзервативаца и подела Саудијске Арабије на неколико држава и смањење националне територије овог формалног америчког савезника. САД ће Ријад оставити за посластицу и уцењиваће владајућу династију све док такав однос користи америчкој војној индустрији. Саудијска нафта ионако не треба Американцима, који су од увозника постали произвођачи и извозник црног злата.
Важност Саудијске Арабије треба схватити у више подручја. Она не зависи толико о онима који њоме управљају, него о способности контроле у картелу ОПЕК и наметању продаје нафте у америчким доларима, чиме се Вашингтону гарантује главно место у глобалној економији, искључиво захваљујући концепту глобалних девизних резерви.
Недавна одлука Пекинга да Ирану одобри зајмове у вредности од 280 до 400 милијарди америчких долара део је стратегије широког спектра која гледа у будућност, али не краткорочну.
Иран ће сигурно имати користи од економске помоћи која ће надокнадити недостатак прихода од америчких санкција на продају нафте. Пекинг намерава да уђе на иранско тржиште гаса и нафте, помажући иранским државним компанијама у развоју нафтних и гасних поља, постројења, логистике, лука и енергетских чворишта, осигуравајући тако снабдевање нафтом и плином у земљи са снажним економским и демографским растом.
Проширимо ли образложење кинеских намера и повежемо га с интересима на Блиском истоку и односима Кине са Сједињеним Државама, појавиће се занимљива слика коју треба пажљиво проценити.
Познато је да се Вашингтон хвали да је постигао енергетску независност постајући нето извозник. Иако и постоје дилеме у трајности тих бушотина, чињеница је да тренутно САД много мање зависе о саудијској и блискоисточној нафти како би задовољиле домаћу потражњу. Због тога многи креатори политика Вашингтона укључујући генерале Данфорда и Матиса, које је недавно интервјуисало америчко Веће за иностране односе, објаснили су како промена националне одбрамбене стратегије потврђује да се фокус помакао из познатог оквира 4 + 1, непријатеље које представљају Кина, Русија, Иран, Сјеверна Кореја + исламски тероризам до тероризма до боље уравнотеженог модела 2 + 3, Кина, Русија + Сјеверна Кореја, Иран и тероризам, што потврђује повратак политици великих сила.
У географском смислу, то подразумева будуће уклањање војних снага из Персијског заљева, Блиског истока и Северне Африке до Далеког истока. То значи да треба суздржати и окружити, војно, економски и технолошки, главног конкурента Вашингтона, Кину.
Пекинг, као одговор на ово окружење, има аса у рукаву. Можда ће покушати заменити статус девизних резерви у америчким доларима, а не само помоћи Ирану, иако је стабилизација Исламске Републике кључна за иницијативу „Један појас, један пут“.
У каснијој фази Кина може присилити Саудијску Арабију и ОПЕК да одустану од продаје нафте само у америчким доларима. Москва, развојем новог картела ОПЕК, може помоћи кинеском савезнику и формирати тржиште ЛНГ с ценама у валутама које нису амерички долар.
Тренутно Кинези имају на уму добро испланирану операцију која би могла променити економску слику света, не само Азије или појединих регија. Кина ће првенствено помоћи Ирану у развоју извоза, а истодобно ће гарантовати будуће испоруке, омогућујући обема државама да се заштите од америчког економског тероризма.
Наравно, продаја нафте из Ирана у Кину се одвија ван састава SWIFT, дакле ван америчког петродоларског млина. Овим потезом Пекинг покушава да гарантује будућу продају угљеноводоника за огромну брзорастућу привреду, гарантовати континуирани развој земље, интегришући већ инвестирана улагања у северну Африку у минерале и сировине и пољопривреду и источној Русији.
Реална опасност за америчку економску хегемонију коју представља Кина лежи у Саудијској Арабији. Ако се Вашингтон и даље буде све мање ослањао на Саудијце за увоз нафте, преусмеравајући пажњу на југоисточну Азију, тада ће бити и мање разлога да Сједињене Државе опструишу успон Ирана као регионалног хегемона.
Ријад ће због тога бити присиљен преиспитивати своје место у регији. Ноћна мора Ријада је такозвани „шиитски полумесец“, који се протеже од Средоземља до Персијског залива. Кина је главни трговачки партнер тог „полумесеца“, а Русија војни.
Све то се догађа без да САД као саудијски „савезник“ нуде разумну противтежу регији.
Кинеска стратегија с Ираном је гурнути Саудијску Арабију да размотри продају нафте у валутама које нису амерички долар. Тренутно Пекинг увози велике количине сирове нафте из Саудијске Арабије. То би се могло променити ако се Кина пребаци на увоз иранске нафте, плаћајући је у другим валутама, а не у доларима. Можда чак у јуану? Ако би се та „зараза“ проширила на Катар, иранског господарског партнера од темељног значаја за развој гасног поља Јужни Парс, те на друге заливске земље, Саудијска Арабија би могла заборавити на статус силе која извози гас и нафту с обећавајућим програмима као „Сауди Вижн 2030“, јер не би имала чиме све то да финансира.
Пекинг жели да увози примарну робу, укључујући гас и нафту, у валутама које нису долари, можда путем одбијања валута које боље представљају постојећи мултиполарни контекст. То би могла бити корпа по узору на ММФ, али с мањим уделом америчких долара, или можда без америчка валуте уопштее. Тиме би се ограничио утицај приватних владара Федералних резерви на инострана тржишта и финансије појединих земаља.
Чини се да је стратегија Пекинга замишљена да напредује у фазама, модулирајући се према реакцијама Сједињених Држава, агресивним или благим, својеврсна „капоера“, афро-бразилска уметничка форма која укључује елементе борилачких вештина, игре, музике и плеса у којој никада не удараш противника, чак и када можеш.
Међутим, дугорочни циљ овог плеса је поткопати основни извор прихода и моћи Сједињених Држава, а то је амерички долар и његов статус светске валуте. Да је то њихов циљ, Кинези никада нису ни скривали.
Прва фаза ове стратегије фокусирана је на Иран и тренутну економску ситуацију у којој се земља налази, углавном због америчких санкција. У овој првој фази ће кредит Пекинга послужити одржавању Ирана у животу док се брани од америчког економског тероризма. Друга ће фаза вероватно укључивати иранску законодавну промену која ће кинеским државним компанијама омогућити да заједно с иранскима раде на нафтним и гасним пољима. Трећа ће фаза вероватно укључити Катар у развој највећег гасног поља на свету, којег деле Доха и Техеран.
У међувремену ће се наставити ширити „Нови пут свиле“, премештајући се на периферију Ирана земље и на путу ће укључити многе земље југоисточне Азије, на тај начин проширујући трговину између различитих делова света.
Док се уверава да све тече по плану, Кина настоји да заштити поморске путеве у случају рата. То се види по недавним акцијама Кине у водама Пацифика, јер Пекинг зна колико је неопходно имати снажне поморске капацитете и зато пуно улаже у морнарицу и развој вештачких острва који постају војне утврде Кине.
У овом је геополитичком контексту тешко замислити да ће се Саудијска Арабија и даље безрезервно прилагођавати америчким интересима, продавати нафту само у америчким доларима, а да у замену не добије довољно војне заштите или економске користи. Вашингтон је у овом случају озбиљно погрешио у рачуну ако мисли да може да задржи амерички долар као глобалну резервну валуту, а да притом наставља економски дестабилизирати свет и игноририсати војну заштиту својих регионалних савезника,
Током Обаме и Трампа се догодило Арапско пролеће, претили су и покренути ратови, непријатеље из споменутих формата „4+1“ или „2+3“, искључујући терористе који су америчка резервна војска, се економски дестабилише, финансијски терорише, прети се савезницима, продаје застарели војни материјал, а промена претходних стратегија у “Продор у Азију” је последица преласка из униполарног поретка у мултиполарни.
У таквом свету који се мења, амерички ће долар неизбежно бити замењен „корпицом валутом“, што ће заузврат уништити неограничену потрошњу која је омогућила Вашингтону да постане суперсила.
Пекинг је механизам разрадио пре много година и сада Иран види као катализатор промене. Иран је користан не само зато што „Нови пут свиле“ пролази кроз његову територију, већ и зато што нуди економски тест хегемоније америчког петродолара. Техеран је пристао бити партнер који ће са шаховским потезом Саудијску Арабију увести у мултиполарни свет. Оштру реторика између Ријада и Техерана врло лако могу заменити помирљиви тонови, а неке назнаке видимо протеклих дана, када је Иран понудио руку помирења и стварање сигурносног савеза земаља Персијског залива, што је иницијатива коју је одмах подржала Русија.
Економски и други покушаји Пекинга у Ријаду ће сигурно наићи на проблеме, а Сједињене Државе, знајући важност Саудијске Арабије у потпори хегемонији петродолара, природно ће се свему супротставити. Русија доприноси овој геополитичкој транзицији нудећи одбрамбено оружје Ријаду и подупирући Иран у свим иницијативама, с обзиром да ниједна није агресивне природе.
Напори Обаме и Трампа да поткопају успон Пекинга претњама и уценама су само поткопали способности Вашингтона да одржи амерички долар као глобалну резервну валуту, отварајући маневарски простор Кини да уништи овај повлаштени и неприродни „консензус“.
Прочитајте ОВДЕ како су то Руси открили карте.
Извор: logicno. com/Н. Бабић/SCF
