Открива како шпијуни морају овладати неким вештинама с којима се "обични људи" не замарају, а године тренинга свакако остављају последице.

На пример, науче тако добро да глуме да могу проћи било који полиграфски тест, уочити најбоље могуће место за састанак које је довољно изоловано од ушију и очију непријатеља у секундама, али и како да се односе с људима који би могли да угрозе читаве операције својим поступцима.

"Кад шећем градовима, одмах уочавам где је добро сигнално место, где би најбоље било оставити нешто за дискретну размену, које место изгледа опасно и слично, то је напросто уграђено у мене", рекла је Фокс.

У два наврата је, откако живи цивилним животом, приметила оно за шта је посумњала да су сигналне ознаке - обична креда или чак таблете за киселину, које су оставили агенти на добрим местима.

У ресторану седи леђима до зида

Увек се осећам угодније ако седим тако да немам никог иза својих леђа, тако могу уочити били какву могућу претњу, чак и ону случајну, на време.

Неке од неугодних навика којих се покушава решити је регистровање свакога ко је ушао или изашао из ресторана, одмеравање постојања пожарних излаза, помоћног степеништа и свега што би могло послужити за брзо бекство, ако би то било потребно.

“То баш и није најзабавнија ствар за ваше пријатеље, саговорнике који се желе с вама забавити на вечери или пићу”, смеје се Фокс.

Постоји још једна навика коју је усвојила, а највише излуђује њеног супруга - заустављање баш увек на жутом светлу семафора. И док други дебело пролазе, или јој чак они иза ње трубе, она не може помоћи себи.

“Кад радите противнадзор, једна од ствари коју вас уче је да не изнервирате оне које надзирете у смислу да помисле како желите да им побегнете. Дакле, кад светло пријеђе у жуто, ја стајем да онај иза мене не помисли да сам намерно дала гас”, објашњава она.

Опхођење с оним који вас прати није баш као у шпијунским трилерима, дапаче не би могло бити другачије од стварности. Прави агенти не скачу с вагона возова с пиштољем у руци, већ се пробијају кроз гужве градских улица, трудећи се да не изгубе мету.

Филмско понашање би привукло пажњу на агента, и онда он више није "прикривен", па пропада цео задатак.

Скривање посла

Било је оних, особито оних с којима сам се чешће дружила који су увек били сумњичави о томе што радим. Махом су то били мушкарци с којима сам била у вези. Увек би ме оптуживали да их варам или да сам припадница неке мафије или да се бавим продајом дроге, односно нечиме илегалним.

Но морала сам да ћутим, стиснем зубе и наставим даље, а тако би их и елиминисала као потенцијалне партнере. Супруг наравно зна чиме се бавим, али не можете људима то рећи на прву лопту, забрањено је.

“Не, никада нисам зажалила што је мој живот препун измишљених лажи, јер скривање од других је био само мој посао. Да, посао је то који сам скупо платила друштвеним животом, који је у неким тренуцима био неиздржив, но остала сам нормална. Није било лако”, каже Фокс.

Прочитајте ОВДЕ зашто је француски професор критиковао Емануела Макрона.

Извор: Вечерње новости